Парзивал
Парзивал је средњовековна романса витеза-песника Волфрама фон Ешенбаха на средњем високонемачком језику. Поема, која се обично датира на прву четвртину 13. века, усредсређена је на артурског хероја Парзивала (Перцивал на енглеском) и његову дугу потрагу за Светим гралом након његовог почетног неуспеха да га досегне.
Парзивал започиње витешким авантурама Парзивалог оца, Гахмурета, његовим браком са Херцелојде (herzeleide, „туга срца“) и рођењем Парзивала. Прича се наставља док Парзивал упознаје три елегантна витеза, одлучује да потражи краља Артура и наставља духовну и физичку потрагу за Гралом. Дуг одељак посвећен је Парзиваловом пријатељу Гавану и његовим авантурама, који се брани од лажне оптужбе за убиство и добија руку девојке Оргелусе. Међу најупечатљивијим елементима дела је његово истицање важности понизности, саосећања, наклоности и потраге за духовношћу.[1] Главна тема Парзивала је љубав: херојски чинови витештва инспирисани су истинском љубављу, која се на крају испуњава у браку.[2]
Сматрана једним од ремекдела средњег века, ова романса је била најпопуларнија вернакуларна наративна поема у средњовековној Немачкој,[3] и даље се чита и преводи на савремене језике широм света. Волфрам је започео увод, Титурел, који је касније наставио други писац, док су написане и две пуне романсе прилагођавајући Волфрамову причу о Лохерангрину. Рихард Вагнер је своју познату оперу Парсифал, завршену 1882. године, засновао на Парзивалу.
Садржај и структура
[уреди | уреди извор]Парзивал је подељен у шеснаест књига, од којих је свака састављена од неколико тридесетредних станци римованих двостиха. Дужине станци савршено се уклапају у рукописну страницу. За предметну материју Волфрам фон Ешенбах увелико је адаптирао романсу о гралу, Перцевал, прича о гралу, коју је Кретјен де Троа оставио недовршену.[4][5] Волфрам је тврдио да је извесни Кјот из Провансе добавио додатни материјал из арапских и анжујских извора, али већина научника сада сматра да је Кјот Волфрамов изум и део фикционог наратива.[6]
Позадина и рани живот
[уреди | уреди извор]Књига I отвара се смрћу краља Гандина, Парзиваловог деде. Његов најстарији син Галоес добија краљевство, али нуди брату Гахмурету земљу Анжа као феуд. Међутим, Гахмурет одлази да би стекао репутацију. Путује у афричко краљевство Зазаманк, чији главни град опседају две различите војске. Гахмурет нуди своје услуге граду, а његову понуду прихвата краљица Белакане. Он надвладава освајаче, жени се краљицу Белакане и постаје краљ Зазаманка и Азагоука. Након наступања мира било му је досадно, те Гахмурет краде брод, напуштајући своју трудну жену. Белакане касније рађа сина Фејрефиза (чија је кожа мрљасто црно-бела).
У књизи II, Гахмурет се враћа на Запад, где упознаје и жени краљицу Херцелојд. Међутим услед своје неспокојности, враћа се у борбу за Баруха на Далеком истоку, где га касније убија један издајнички познаник.
Књига III говори о томе како се трудна Херцелојд, ражалошћена смрћу свог мужа, повлачи у осамљено шумско пребивалиште и заклиње се да ће по сваку цену заштитити своје дете, Парзивала, од витешког пута подигавши га у потпуном одсуству спознаје о витештву и мушког опхођења. Његову повученост разбијају три витеза у пролазу, који му говоре му о двору краља Артура у Камелоту. Очаран тиме, он одлучује да се придружи Артуровом двору. Његова мајка је сломљеног срца због вести о његовој одлуци, али дозвољава му да оде, облачећи га у одећу будале у нади да ће витезови одбити да га приме. Убрзо након његовог одласка она умире, потпуно емотивно сломљена.
Почеци витештва
[уреди | уреди извор]Први део путовања одвија се у потпуности у свету краља Артура, где живописна и чудна појава Парзивала буди интересовање двора. Након што је постао део дворске сплетке између војводе Орила и његове супруге Јешуте, упознаје свог рођака Сигуна који му открива његово право име. Парзивал се такође бори и убија Итера, црвеног витеза од Кукумерланта. Обукавши црвени витешки оклоп одјахао је са двора и упознао Гурнеманза од којег је научио дужности витеза, посебно самоконтролу и умереност. Гурнеманз му такође саветује да избегава дрску радозналост.
У IV књизи Парзивал се упознаје и заљубљује у краљицу Кондвирамурс. Она је наследила царство свог оца, али је већи део тога изгубила од непријатељског краља који је опседнуо њен град. Парзивал користи своје новопронађене витешке вештине да би повратио њену земљу. Они се венчају, али он убрзо одлази да посети своју мајку.
У V књизи он стиже у замак Грал. Он свог домаћина Анфортаса не пита о његовој мистериозној рани, или о магичне предмете који су парадирани испре њега, сећајући се Гурнеманзовог савета да не буде превише радознао. Следећег јутра Парзивал се нашао потпуно сам у потпуно пустом замку, што га наводи на претпоставку да су његова искуства од претходне ноћи илузија коју су злонамерни духови створили да би га уловили.
Издања и преводи
[уреди | уреди извор]Стандардно издање текста Карла Лахмана, 1926. Ово је основа свих модерних издања, укључујући:
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Де Груyтер 2003. ISBN 3-11-017859-1.
Енглески преводи:
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал wитх Титурел анд Тхе Лове-лyрицс, транс. Цyрил Едwардс. Боyделл Пресс 2004, Оxфорд Университy Пресс 2006. ISBN 1-84384-005-7 & ISBN 0-19-280615-7
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, транс. А.Т.Хатто. Пенгуин 1980. ISBN 0-14-044361-4.
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, А Романце оф тхе Миддле Агес, транс. Хелен M. Мустард анд Цхарлес Е. Пассаге. Винтаге Боокс, 1961. ISBN 0-394-70188-7
- Wолфрам вон Есцхенбацх. Парзивал, транс. Јессие L. Wестон. Дигиреадс.цом (Јануарy 1, 2014). ISBN 1420949845
Модерни немачки преводи:
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Де Груyтер 2003. ISBN 3-11-017859-1. Wитх просе транслатион бy Петер Кнецхт.
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, (2 волс). Деутсцхер Классикер Верлаг 2006. ISBN 3-618-68007-4. Wитх версе транслатион бy Диетер Кüхн.
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, (2 волс). Рецлам 1986 ISBN 3-15-003682-8 унд ISBN 3-15-003681-X. Wитх транслатион бy Wолфганг Спиеwок.
- Херманн Реицхерт: Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал, фüр Анфäнгер. Wиен: Праесенс Верлаг, 2., вöллиг üберарбеитете Ауфл. 2007. ISBN 978-3-7069-0358-5.
Шпански превод:
- Wолфрам вон Есцхенбацх, Парзивал. Сируела 1999. ISBN 978-84-7844-446-5. Wитх транслатион бy Антонио Регалес.
Фикционо препричавање Волфрамовог мита:
- Цларке, Линдсаy. Парзивал анд тхе Стоне фром Хеавен — а Граил Романце фор оур Тиме. Оxфорд: Годстоw Пресс, 2011. ISBN 978-0-9547367-5-0.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Лоомис, Рогер Схерман. Девелопмент оф Артхуриан Романце, Хутцхсинсон анд Цомпанy, 1963, 70.
- ^ Wеиганд, Херманн Ј. Тхрее Цхаптерс он Цоуртлy Лове ин Артхуриан Франце анд Германy, Университy оф Нортх Царолина Пресс, 1956, 33.
- ^ Хастy 1999, стр. иx.
- ^ Цхрéтиен де Троyес. Тхе Цомплете Романцес оф Цхрéтиен де Троyес-"Тхе Сторy оф тхе Граил", ед. Давид Стаинес, Индиана Университy Пресс, 1990, 340. ISBN 0-253-20787-8
- ^ BBC Gallery, Parzival and the Holy Grail
- ^ Bumke 2004, стр. 245–247
Literatura
[уреди | уреди извор]- Bumke, Joachim (2004). Wolfram von Eschenbach (на језику: German). Stuttgart: J.B. Metzler. ISBN 3-476-18036-0.
- Green, D.H. The Art of Recognition in Wolfram's Parzival. Cambridge & New York: Cambridge University Press, 1982. ISBN 0-521-24500-1
- Гроос, Артхур. Романцинг тхе Граил: Генре, Сциенце, анд Qуест ин Wолфрам'с Парзивал. Итхаца: Цорнелл Университy Пресс, 1995. ISBN 0-8014-3068-2
- Гроос, Артхур. "Wолфрам вон Есцхенбацх'с 'Боw Метапхор' анд тхе Нарративе Тецхниqуе оф Парзивал." МЛН 87.3, 1972. 391-408.
- Хастy, Wилл, ур. (1999). А Цомпанион то Wолфрам'с Парзивал. Роцхестер, НY: Цамден Хоусе. ИСБН 1-57113-152-3.
- Г. Роналд Мурпхy, СЈ. Гемстоне оф Парадисе: Тхе Холy Граил ин Wолфрам'с Парзивал. Оxфорд Университy Пресс, 2006. ISBN 0-19-530639-2
- Спрингер, Отто. "Wолфрам'с Парзивал" ин Артхуриан Литературе ин тхе Миддле Агес, Рогер С. Лоомис (ед.). Цларендон Пресс: Оxфорд Университy. 1959. ISBN 0-19-811588-1
- Гиббс, Марион. “Тхе Роле оф Wоман ин Wолфрам’с Парзивал.” Герман Лифе анд Леттерс. 21.4 (1968): 296-308. Принт.
- Хелен Адолф, “Неw Лигхт он Ориентал Соурцес фор Wолфрам’с Парзивал анд Отхер Граил Романцес”, ПМЛА (Јуне 1947), Вол. 62, Но.2, 306-324
- Бецкетт, Луцy (1981). Рицхард Wагнер: Парсифал. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-29662-5.
- Царнегy, Патрицк (2006). Wагнер анд тхе Арт оф тхе Тхеатре. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-10695-5.
- Цохн, Рицхард (1996). „Маxималлy смоотх цyцлес, хеxатониц сyстемс, анд тхе аналyсис оф Лате-Романтиц триадиц прогрессионс”. Мусиц Аналyсис. 15 (1): 9—40. ЈСТОР 854168. дои:10.2307/854168.
- Деатхридге, Јохн (2008). Wагнер: Беyонд Гоод анд Евил. Беркелеy, ЦА: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-25453-4.
- Фаусер, Аннегрет (2008). „Wагнерисм”. Ур.: Тхомас С. Греy. Тхе Цамбридге Цомпанион то Wагнер. Цамбридге Цомпанионс то Мусиц. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 221—234. ИСБН 978-0-521-64439-6.
- Грегор-Деллин, Мартин (1983). Рицхард Wагнер: хис лифе, хис wорк, хис Центурy. Wиллиам Цоллинс. ИСБН 0-00-216669-0.
- Гутман, Роберт (1990) [1968]. Рицхард Wагнер: Тхе Ман, Хис Минд анд Хис Мусиц. Харцоурт Браце Јовановицх. ИСБН 0-15-677615-4.
- Хартфорд, Роберт (1980). Баyреутх: Тхе Еарлy Yеарс. Вицтор Голланцз. ИСБН 0-575-02865-3.
- Магее, Брyан (2002). Тхе Тристан Цхорд. Неw Yорк: Оwл Боокс. ИСБН 0-8050-7189-X. (УК титле: Wагнер анд Пхилосопхy, Публисхер Пенгуин Боокс Лтд, ISBN 0-14-029519-4)
- Миллингтон, Баррy, ур. (1992). Тхе Wагнер Цомпендиум: а Гуиде то Wагнер'с Лифе анд Мусиц. Лондон: Тхамес анд Худсон. ИСБН 0-02-871359-1.
- Неwман, Ернест (1976). Тхе Лифе оф Рицхард Wагнер. Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-29149-6.
- Росе, Паул Лаwренце (1992). Wагнер: Раце анд Револутион. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 978-0-300-06745-3.
- Схенголд, Давид (2012). „Мартха Мöдл: 'Портраит оф а Легенд'”. Опера Неwс. 77 (5).
- Спенцер, Стеwарт (2000). Wагнер Ремемберед. Лондон: Фабер анд Фабер. ИСБН 0-571-19653-5.
- Споттс, Фредериц (1994). Баyреутх: а Хисторy оф тхе Wагнер Фестивал. Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-05777-6.
- Тхорау, Цхристиан (2009). „Гуидес фор Wагнеритес: леитмотифс анд Wагнериан листенинг”. Ур.: Тхомас С. Греy. Wагнер анд Хис Wорлд. Принцетон, Њ: Принцетон Университy Пресс. стр. 133–150. ИСБН 978-0-691-14366-8.
- Wеинер, Марц А. (1997). Рицхард Wагнер анд тхе Анти-Семитиц Имагинатион. Линцолн, НЕ: Университy оф Небраска Пресс. ИСБН 0-8032-9792-0.
- Зелинскy, Хартмут (1982). „Реттунг инс Унгенауе: зу M. Грегор-Деллинс Wагнер-Биограпхие”. Ур.: Хеинз-Клаус Метзгер; Раинер Риехн. Рицхард Wагнер: Парсифал. Мусик-Конзепте. 25. Муницх: Теxт & Критик. стр. 74—115.
- Бурбидге, Петер; Суттон, Рицхард, ур. (1979). Тхе Wагнер Цомпанион. Фабер анд Фабер Лтд., Лондон. ИСБН 0-571-11450-4.
- Магее, Брyан (1997). Тхе Пхилосопхy оф Сцхопенхауер. Оxфорд: Цларендон Пресс. ИСБН 0-19-823722-7.
- Мелитз, Лео (2001). Тхе Опера Гоер'с Цомплете Гуиде. Лондон: Бест Боокс. ИСБН 0-7222-6262-0.
- Ниетзсцхе, Фриедрицх (1989). Он тхе Генеалогy оф Моралс. Винтаге Боокс. ИСБН 0-679-72462-1.
- Сцхопенхауер, Артхур (1966). Тхе Wорлд ас Wилл анд Репресентатион. Неw Yорк: Довер. ИСБН 0-486-21762-0.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Literary Encyclopedia entry on Parzival
- Electronic version of a Parzival-manuscript from the Bibliotheca Palatina (Universitätsbibliothek Heidelberg) -from the workplace of Diebold Lauber in Hagenau around 1443-1446.
- E-text of Parzival from the Bibliotheca Augustana
- Article entitled "Wounded Masculinity: Parsifal and The Fisher King Wound" The symbolism of the story as it relates to the Wounded Masculinity of Men by Richard Sanderson M.Ed., B.A.
- Text of Parzival on Gutenberg.spiegel.de
- Manichaeanism and Wolfram's Parzival by Bruce MacLennan