Забрањени град, типични пример кинеске архитектуре
Уз европску и арапску архитектуру, древна кинеска архитектура представља један од стубова традиционалне архитектуре. Још од династије Танг имала је велики утицај на архитектонске стилове Кореје, Вијетнама и Јапана.[1][2] Карактерише је коришћење дрвета у комбинацији с мотивима изрезбареним у камену, као и употреба раскошно украшених кровова. Идеја нераскидивог јединства човека и природе нигде није толико испољена колико у градитељској традицији древне Кине. Кућа је увек уклопљена у природну средину и одражава нераскидиву везу између човека, породице и космоса. Кинезима је кућа алузија на друштвено уређење, а ово потврђује и цитат старог историчара Бана Гуа: „Свемогући господар личи на дворану, његови поданици на степенице, а обични људи су темељ куће''.
Кина, као једна од најстаријих држава на свету, има историју дугу преко пет хиљада година. На помен кинеске цивилизације, посебно њених архитектонских достигнућа, углавном се помисли на Кинески зид, Забрањени град и Небески храм, али битно је осврнути се и на мање позната или давно заборављена велика дела архитектуре, попут древних престоница и провинцијских градова, комплекса царских палата, величанствених гробница и маузолеја, храмова и олтара, вртова које одликује хармонија природне и вештачке лепоте, као и стамбених зграда прелепе једноставности.
За разлику од старих Грка и Египћана, Кинези су у градњи примарно користили дрво, због велике распрострањености и рентабилности овог ресурса. Такође, постоји веровање да је живот повезан с природом, те је дрво, као нешто што живи, фаворизовано у односу на камен.[3] Све конструкције су се градиле од дрвета, а принцип градње био је исти. Први корак је био подизање дрвених стубова на темељу. Дрвене греде су стављане на стубове и формирана је основа за кров на који је само требало додати цреп. Зидови од цигли од печене глине или набијене земље су се истовремено дизали око стубова. Битно је запазити да овде нису зидови ти који држе конструкцију, већ стубови, па одатле и стара изрека: „Зидови можда падну, кућа – никад.” Кроз векове праксе кинески неимари и занатлије развили су модуларни систем градње тако што су на основу кључне мере дрвета којим располажу израчунали мере осталих делова које желе да саграде. Поред тога дрво је било безбедније као грађевински материјал у случају земљотреса. На северу Кине, где је било хладно, структуре зидова су биле чвршће и дебље, док су на топлијем југу прављени од дасака или исплетених простирки од бамбуса. На југу су се градили павиљони (тинг), павиљони са терасом (xие), коридори (ланг) какви постоје у баштама. Дрво, иако рентабилно, није било толико издржљиво као камен и цигла (запаљиво је и подлеже труљењу). Међутим, стари Кинези су пронашли начине да заштите своје грађевине и одрже тако старе дрвене конструкције до данас.
Како је дрво било лако обрадив материјал, стари Кинези су развили комплексне орнаменте користећи алат попут ножа, чекића и длета, бургије и четкице. Применили су традиционалну уметност сликарства, резбарије, боја мотива и патента у орнаментици. Постоје три категорије орнамената у традиционалној архитектури:
Златни орнаменти (направљени од материјала као што су метал и жад)
Декорисана капија у Далију, YуннанОбојени орнаменти (слике и мурали)
Резбарије (склуптуре, мотиви флоре и фауне)
Већина орнамената није била само за украс на грађевинама, већ поред тога што је задовољавала естетику била је усклађена и са природом грађевинских материјала и у складу са логиком механике. Један такав био је „доугонг“ који је, истурен из зида или стуба, служио као ослонац структури крова чија се гломазна тежина преносила на стабилне стубове. Орнаменти су најчешће прављени испод искошених кровова који су се правили из практичних разлога распоређивања тежине током зиме када напада доста снега да се кров не би урушио (мада постоји и веровање да су овакви кровови били заштита од злих духова, да када они падну са неба на кров куће склизну са њега и не остану у околини). Поред кровова, јављају се и на прозорима, вратима, гелендерима и плафонима. Симболика орнамената била је јако важна. Најчешћи орнаменти на крововима били су „зхенгwен“ (животињска уста) и „цхиwеи“ (совин реп) који су представљали тотеме за заштиту од ватре. Користили су се орнаменти са симболичким значењем породичне хармоније, напретка и одбране од природних катастрофа. Лав као симбол снаге, као и значајне животиње из кинеске митологије: зелени змај, бели тигар, црвена птица и црна змијолика корњача, били су најчешћи орнаменти на крововима кућа. Естетика и друштвени статус у старој Кини су одлучивали о типу орнамената, боји и квалитету материјала које је неко могао да користи на својој кући. Феникс и змај – симболи царице и цара – били су резервисани само за украшавање царских палата, док су боје које су се користиле у архитектури биле: жута, црвена, бордо црвена , наранџаста , зелена, браон, бела и црна. Међутим, жуту и црвену користили су само на царским палатама, јер су оне биле симболи моћи и престижа. Зелена је најчешће била боја којом су се украшавале куће царских чиновника и службеника високог ранга, док се обично становништво задовољило сивом бојом и кућом без претерано наглашене орнаментике, јер им је све остало било забрањено.
Сви концепти традиционалне архитектуре у древној Кини су формирани на основу филозофија јин и јанг, принцип пет елемената, концепт округло небо и четвртаста земља и фенг шуи. Све ове филозофије су утицале на избор локације градилишта и распоред при градњи. У старој Кини почела је пракса грађења кућа окренутих ка југу, ка сунцу (јанг), док је задњи део куће био окренут ка северу, ка хладном (јин). На јужној страни се градило више прозора да би више светлости улазило у просторије, а задњи део куће имао је мање прозора да би се блокирао негативан и хладан Јин. У свету архитектуре јин-јанг играју велику улогу у естетици и функционалним аспектима градње. За грађење купатила, на пример, архитекта би изабрао чврсте зидове и мањи број прозора зарад очувања приватности, док се у ходницима и на степеницама преферира отвореност, велики прозори и пуно светлости, због естетике и уштеде енергије. Поред принципа јин-јанг, најчешће коришћен принцип филозофије био је фенг шуи, даоистички филозофски систем који прописује начин живљења у складу са окружењем како би се осигурала срећа. Фенг шуи (у преводу, ветар-вода) од давнина се користи за оријентисање грађевина, најчешће оних духовно значајних попут гробница и храмова. Метода на коју се ослања фенг шуи је испитивање географских особина изабраног подручја на коме се гради путем испитивања земљишта и кушања воде и потом конструкција пребивалишта, градова и гробница, у складу са налазима. Фенг шуи датира из периода династије Зхоу, а током историје развиле су се две школе: Xингсхи и Лиqи. Xингсхи се базира на проучавању планина, река и одабиру места за грађење. Главна метода је да се куће граде у подножју планине, да буду изложене сунцу и окренуте ка води. Лиqи се базира на положају и плану архитектуре користећи осам дијаграма из Књиге промена (Yи Јинг) и астрономију. У школи Лиqи познат је фенг шуи компас конструисан за потребе лакшег одређивања повољних услова градње.
Најранији кинески градови појавили су се у истом период када и други антички градови широм света - са почетком цивилизације (3000 п.н.е.-2000 п.н.е.). Ови градови су били веома мали и без развијене инфраструктуре и стога се могу сматрати и и утврђењима. Тек током династије Зхоу (1066 п.н.е.-256 п.н.е.) кинески градови су почели да се развијају бржим темпом. Просторни распоред у древним кинеским градовима преузет је из најранијих пољопривредних култура и у облику је решетке.
У древној Кини промена главног града била је веома устаљена појава. Сваким устоличавањем нове династије у Кини су се мењали главни градови. Главни критеријум за избор места где ће се подићи нова престоница је стратешки војно-политички положај који одговара потребама владара. Још један кључни фактор је био доступност воде за пиће и наводњавање, као и водени токови који су омогућавали транспорт робе у главне градове. Током 11. века пре нове ере пад династије Сханг претходио је успостављању династије Зхоу која је престоницу сместила у Хаојинг. Владар Зхоуа је поделио земљу на војводства и почео да гради градове већег обима какви се до тада нису градили, који су били центри одбране и политичке контроле. Уведена су строга правила за конструисање градова и просторно планирање. Ова правила су поставила темељ древним кинеским градовима, да буду грађени по одређеном формату. Предњи део града био је простор за пословање, док је задњи био резервисан за куће и објекте за забаву. Такав град је управо била престоница Хаојинг. Постављена у правоугаони облик, престоница династије Зхоу имала је три слоја градских зидина (зидине палате, царског града и спољашње градске зидине) са све четири стране, док је царска палата била у центру. Владари су се ослањали на овај вишеслојни план града да се заштите.
Престоница Цханг’ан – највелелепнија престоница древне Кине – била је престоница преко 1100 година под управом 13 династија. У питању је град велике површине, симетричан, са улицама уређеним као шаховска табла. По његовом моделу су саграђене многе кинеске престонице, али и престонице других земаља попут јапанских Хеијо-кyо (данашња Нара) и Хеиан-кyо (данашњи Кyото). Цар Суи Wен наставио је проширивање овог града друге године своје владавине. Царске баште и административне зграде су изграђене око централне осе, а авенија Зхуqуе, која је била испред капија царске палате и унутрашњег града, у северном делу града је одвајала царску палату и административне зграде од домова обичног становништва. Године 618. на престо је дошла династија Танг, која је такође одредила тадашњи Даxинг за престоницу и преименовала га у Цханг’ан. Град је имао 11 северно-јужних улица и 14 западно-источних, а међу њима 6 путева имали су директан улаз на главне градске капије. Сви путеви су имали канализациони систем и дрвореде.
Беијинг је био симбол апсолутне и узвишене царске моћи. Династије Yуан, Минг и Qинг су овај град изабрале за престоницу. Током владавине Монгола (Yуан) ово је био највеличанственији град на свету. Имао је 3 слоја зидова и 11 градских капија. У северном делу града налазила се пољана где је монголски владар са својим синовима јахао коње. Династије Минг и Qинг су само проширивале овај град и саградиле у њему највећу царску палату, Забрањени град, за потребе одбране од освајача.
Феудални систем у Кини био је такав да је чувао централизовану контролу моћи и омогућавао цару пуну контролу над царством. Самим тим царске палате су биле отелотворење феудалног размишљања и представљале су надмоћ традиционалне архитектуре на много начина. Ненадмашна представа царске моћи огледала се у највеличанственијој и најкомплекснијој грађевини овог типа која је саграђена у Беијингу као царска палата династије Минг која је названа Забрањени град.
Царска палата у Манџурији
Забрањени град је и данас највећа и најкомплекснија скупина грађевина са старим структурама од дрвета. План града направио је царски званичник Куаи Xианг, а саграђена је под владавином цара Yонгле 1406. године. Двадесет и четири цара су наследила престо у овој палати. Зове се Забрањени град јер је обичним људима било забрањено да уђу у њега, а ако би се то десило чекала би их смртна казна. Било је забрањено да било која грађевина у Беијингу буде виша од грађевина у Забрањеном граду. Саграђена у самом центру престонице, имала је црвене зидине и жуте црепове на крововима да би се истакао контраст у односу на сивило у ком су живели обични људи. Окружена је ровом, кулама и са неколико капија од којих је најистакнутија капија Wу. Град је окружен 10 метара широким зидом и 50 метара широким шанцем. Зидовима омеђен део унутар града служио је као пребивалиште царске породице, слуга, министара и званичника. Место поседује око 9000 соба које користи царска породица, управници двора, евнуси, дворске даме и војници. Темељ је од камена док је већина структура од дрвета и склона је паљењу, па се понекад дешавало да услед природне непогоде изгори читава дворана која после бива реновирана.. Једини изузетак код кровова унутар града била је царска библиотека која је имала црне црепове чија боја симболише воду и способност сузбијања ватре. Сви орнаменти су били симболични: на свим вратима која су обојена у црвено било је 9 редова по 9 месинганих дршки, јер је девет био највећи број, стога и царски. Сви орнаменти змајева у граду имали су по пет канџи, дворане су грађене тако да издалека изгледају као феникс који шири крила. Дуж вертикалне осе саграђено је шест главних грађевина које су подељене у два комплекса – јужно-спољашње двориште са три главне дворане: Таихе, Зхонгхе, Баохе и северно-унутрашње двориште у ком су две палате и једна дворана. Јужни део је за администрацију док је северни комплекс личних одаја. Друге по важности палате и дворане саграђене су са обе старане ове централне осе. Палата почиње од капије Тиан’ан и иде до капије Wу – огромне капије са пет павиљона који чувају главни улаз. Позната је и као капија пет феникса. Капија Wу има три активна улаза: средњи користи цар (и царица ако је у носиљци) и најуспешнији службеник на царским испитима привилегован да користи тај улаз само једном у животу. После ове капије налази се капија Таихе, па дворана Таихе (дворана врховне хармоније) која је највећа и највиша грађевина. Служила је за важне царске гозбе и церемоније, наслеђивање престола, први дан нове године, зимску краткодневицу и царев рођендан. Овде су се у време династије Минг одржавали царски испити и објављивали резултати. Северно је најмања дворана Зхонгхе (дворана средишње хармоније), овде цар прави личне припреме у облачењу својих регалија пре но што настави до дворане Таихе. Такође је овде испитивао семе за годишњу сетву, комуницирао са својом породицом и примао стране изасланике. Дворана Баохе (дворана очуване хармоније) служила је за мање гозбе, церемоније и царске испите. Палата Qианqинг (палата небеске чистоте) је служила као царске одаје. Дворана Јиаотаи ( дворана уједињења) је друга у низу грађевина у северном делу града. Палата Куннинг ( палата земаљског спокоја) је место где је живела царица династије Минг.
Провинцијски градови су одувек служили као географски размештени центри политичке моћи и војне контроле централне владе. Били су локални центри пословних активности, културних дешавања, трговине и производње. Фактори као што су клима, топографија, саобраћај и одбрамбене способности су утицали на разноликост распореда и архитектуру ових градова. Четвртасте куће биле су популарне на северу Кине где је већина терена била равна, а градови су били правилних облика, са широким и правим путевима. Инфраструктура је била уређена у облику слова или крста са бубањ-торњем и звоно-торњем у центру града. Око торњева биле су административне зграде. У супротности са тим, распоред градова у планинским пределима са много река је био много флексибилнији због комплексне топографије. Мреже путева су прављене по потреби, не по одређеном плану. У области Јиангнан, која има доста река и језера, мали градови су попримили облик машне, док су велики били уређени као крст или су имали решеткаст распоред. Неки градови су имали распоред кружног облика у стратешки одбрамбене сврхе, као и да би се борили против поплава или да би се постигло одређено симболично значење.
Цхонгqинг лежи у подножју планине где се реке Јангтзе и Јиалин пресецају. Задњом страном је окренут планини, а са три стране окружен водом. Током династије Минг град је проширен и броји 17 капија од којих су 9 „водене капије“ за транспорт воде у град да би се побољшао фенг шуи. Град је био погодно место за примање дворских званичника и царских едикта, било га је веома тешко освојити.
Како су се на тлу Кине често водили ратови, подизали су се механизми одбране попут градских зидина, шанаца и јарака. Стварање затворених градова је значило да је најважнији облик заштите био градски зид. Најранији облици градских зидина биле су дрвене ограде, наслагано камење или утабана земља. Пре династије Сонг градске зидине су ретко биле грађене од цигле. Међутим након почетка коришћења барута у ратовању, важнији градови су кренули да се окружују цигленим зидовима. Први град у Кини који је имао циглене зидове био је Нањинг. Висина зидина била је између 14 и 21 метар, ширина на дну је била 11 метара, а на врху 4-9. имао је 13 улаза и на сваком је била дупла капија (прва за поплаву, друга за војну одбрану). Грађевински материјал су биле цигле помешане са уљем, кречом и лепљивим пиринчем.
Кинески зид
Кинески зид је највећи одбрамбени пројекат у историји Кине. Преко 6000 метара дуг, простире се од реке Yалу на истоку до капије Јиаyу на западу. Грађење је почело током династије Qин (2. век п.н.е.), а завршило се у династији Минг (16.век) када је подељен у девет одбрамбених области од којих је свака била главно командујући. У дну је широк 6, а на врху 5 метара, висине 6,6 метара, саграђен од уситњене земље, камења и цигли. Грудобрани, места за гађање и ров за дренажу воде такође су били саграђени у склопу зида.
Царске резиденције су, као и резиденције обичних људи, укључивале и посебна места на којима су се градиле грађевине у част поштовања предака. Царски храмови и олтари били су велелепне грађевине које су симболисале повезаност земаљског и небеског. Најпознатији царски храм је Храм неба (Тиантан) у Забрањеном граду. Саграђен је 1420. током владавине цара Yонгле-у династији Минг . Првобитно се храм звао Храм неба и земље, али се назив променио за време владавине цара династије Минг Јиајинг-а који је изградио одвојене комплексе за земљу, сунце и месец. Главне грађевине у храму су: Олтар кружног насипа, Царски свод неба и Дворана годишње молитве. Кружног су облика, што симболише небо, док им је темељ четвртаст као симбол земље. Овај храм цар је посећивао два пута годишње – први пут да се моли за кишу и добру жетву, а други да ода почаст боговима приносећи жртву. Прва посета обављала се петнаестог дана првог месеца кинеске лунарне године (између 20. јануара и 20. фебруара) у Qиниан (дворана годишње молитве) који је највећи храм у граду. Саграђена је 1420. године, висока је 38 метара, а има 32,72 метра у пречнику. Други пут када би цар посећивао храм је било средином зиме (22. децембар). Овај ритуал обављао се у Хуан Qиу (Олтару са кружним насипом) који је смештен у јужном делу Храма неба. Конструисан је 1530. година, а 1740. је обновљен белим мермером. На путу до дворане Qиниан, цар би у том ритуалу прошао кроз Хуанг Qионг Yу (Царски небески свод) где би симболично палио штапиће какви се пале на сахранама у културама Далеког Истока. Након тога би наставио до главне дворане.
У свом зачетку, конфучијанизам је био филозофија која није укључивала богове и врачање. Током династије Хан, постаје школа мишљења коју води власт и у част оснивачу, Конфуцију, дижу се храмови који се сматрају религијском архитектуром. Две године након Конфуцијеве смрти, краљ државе Лу је претворио његову кућу у Qуфу-у, провинција Схандонг, у храм у његову част. Свака следећа династија на сличан начин је одавала пошту Конфучију. Од династије Источни Хан до династије Qинг, храм је петнаест пута у потпуности реновиран. Данас се његова величина и стил упоређују са царским храмовима. Храм Qуфу се састоји из три дела: храм, резиденција и гробница. Конфучијева резиденција је, поред резиденција царева династија Минг и Qинг, највећа по размери у Кини. Основа храма дуга је 600 метара, а широка 140. У храму има укупно девет дворишта, преко 400 дворана, олтара и одаја, 54 капије и 13 царских павиљона. После прва три дворишта долази се до одаје Куиwен која служи као библиотека храма. Иза ње је саграђено 13 царских павиљона са каменим стелама. После њих је капија Дацхенг која је улаз у главни део комплекса где се налазе дворане Дацхенг, Qин и Схенгји. Дацхенг је служила за одржавање религијских и ритуалних церемонија. Qин је олтар у коме је Конфуције освештан. У Схенгји дворани је постављена изложба 120 слика којима се приказује његов живот. Током династије Танг утицај конфучијанства јача и владари династије Танг доносе законе да се уз сваку академију у земљи изгради конфучијански храм у мањој размери, по узору на онај у Qуфу-у.
На почетку нове ере, будизам је из Индије прешао у Кину преко Пута свиле. У династији Источни Хан почео је да се меша са културном матрицом Кине и постао једна од традиционалних школа мишљења у Кини. Убрзо су почели да се граде манастири, пагоде и гротои . Већина њих је саграђена у планинама и местима одвојеним од цивилизације. Четири најзначајније планине на којима су будистички храмови су: Wутаи (провинција Сханxи), Е’меи (провинција Сицхуан), Путуо (провинција Зхејианг) и Јиухуа (провинција Анхуи). Ове религијске грађевине служиле су за освештавање Будиног лика, обављање будистичких ритуала и пребивање монаха. Први будистички храм у Кини је Баима (бели коњ), саграђен у периоду династије Источни Хан као резиденција монаха који су доведени да цару представе будистичко учење. Храм је назван „Бели коњ“ јер су монаси дошли у тадашњу престоницу Луојанг на белим коњима. Како се будизам ширио великом брзином, у земљи је понестало храмова у којима би се обављали ритуали, и стога су многи званичници и богати трговци понудили своје резиденције да служе као храмови. Недуго затим, начин грађења таквих кућа обичних трговаца узет је као модел за будистичке храмове, јер је одговарао концепту једноставности и спиритуалности. На Тибету се развијала архитектура која није толико тежила да се уклопи са даоизмом и конфуцијанизмом, већ је пронашла своје особености и представља будистичку скромност и једноставност на грандиозан начин. Најрепрезентативнији храм је палата Потала, саграђена у планинском пределу, уклопљена у природни пејзаж, саграђена од дрвета и камена, у седмом веку, када се принцеза из династије Танг Wенцхенг удала за краља тибетанског краљевства Тубо-Сонгтсен Гампо-а, а у част њеног доласка.
Пагоде крај јеyера Шанху
Пагоде су древне будистичке грађевине у којима су се чувале реликвије од костију Буда и других важних монаха. Свака је имала подземне одаје у којима се чувало благо попут реликвија, сутри и слика Буде. Кроз историју грађене су од дрвета, цигли, челика, бакра и порцелана. Данас је највише опстало циглених пагода. Најстарија дрвена пагода је Фогонг (област Јинг, провинција Сханxи). Значајан представник овакве архитектуре је такође храм Схаолин (провинција Хенан) са 220 циглених пагода које су грађење у раздобљу од династије Танг до династије Qинг. Различитог су дизајна и отелотворују одличну градитељску вештину. Највиша пагода је Лиаоди (провинција Хебеи), која има 84 метра и понекад се користила као кула осматрачница од стране војника. Пагода Лиухе у Хангзхоу је служила као светионик на мору.
Гротои су комплекси религијских грађевина грађени дуж Пута свиле који је повезивао Кину и Индију. Најпопуларнији гротои у Кини су: Могао у Дунхуанг-у (провинција Гансу), Yунганг у Датонг-у (провинција Сханxи) и Лонгмен у Луојанг-у (провинција Хенан). Могао је највећи грото у Кини и познат је под именом „пећина хиљаду Буда.“ Структуре у њему грађене су на основу технике грађења дрвених структура. На зидовима пећина приказиване су слике из свакодневног живота обичних људи различитих етничких група и биле су поуздан историјски извор за историчаре који су преко њих нашли многа места од историјског значаја. Током династије Танг, након што су џиновске статуе Буда почеле да се граде изван пећина, у Лесхан-у (провинција Сицхуан) саграђен је џиновски буда уклесан у литицу. Градио се деведесет година, висок је 71 метар, широк 24, и у питању је највећа статуа Буде на свету.
Даоизам је староседелачка религија Кине која је имала своје основе у народном врачању, мистицизму, алхемији и филозофији, а први пут се појављује током династије Сханг. Као религија заснива се на учењима Лао Зи-а, аутора Даодејинг-а. Како је даоизам потекао од обичних људи, најраније религијске активности биле су у планинским регијама где су они несметано врачали и вршили алхемијске експерименте. Прве даоистичке грађевине биле су пећине и пребивалишта у планинама и сеоским областима. Избор околине у којој се одвијала религијска пракса није био стриктан, битна је била могућност осамљивања. Но, када је даоизам постао званична религија , сви храмови посвећени претцима сматрали су се даоистичким. Ритуали су се обављали у храмовима грађеним у скромном даоистичком стилу, а један такав јесте управо храм Схангqинг на планини Qингцхенг (провинција Сечуан). Активно су се градили у династији Танг и Сонг, док је у династијама Минг и Qинг даоизам пао у немилост владара због побуна против власти.
Главна идеологија даоизма била је стицање бесмртности кроз човеково сједињавање се природом, ада би се то постигло храмови су грађени да одговарају природном окружењу и били су на забаченим планинским висовима, због веровања да су места на којима је човек ближи небу планине, пећине и мора. Најпознатији храмови су на планини Wуданг (провинција Хебеи), на планини Qингцхенг (провниција Сицхуан) и на планини Лао (провинција Схандонг).
Кинески вртови као основну карактеристику имају укрштање природног и вештачког, које је направио човек, да би се створила опуштајућа средина у којој може слободно да се лута. Све оно најбоље од архитектуре, сликарста, књижевности и хортикултуре комбиновано је у архитектури једног врта. Могу се поделити у три категорије: царски, приватни и јавни.
Кинеска башта
Царски вртови су обично заузимали много земље јер је цар могао својим политичким и економским привилегијама да обезбеди неколико стотина километара земље и претвори их у врт. Вртови који су до данас опстали су се градили за време владавине династије Qинг, док најранији датирају од 11. в.п.н.е, периода династија Сханг и Зхоу. Најпознатији су врт летње палате Цхенгде, врт Yихе летње палате у Беијинг-у и врт Yуанминг старе летње палате.
Приватне баште су биле поседи пензионисаних званичника, учењака, богатих трговаца и земљопоседника. Како је систем вредности у древној Кини ограничавао приказивање имућности обичних људи, њихови вртови, по стилу и размери, нису могли да се пореде са царским. Како су били мањи, било је потребно створити јединствен стил у ограниченом простору са доста разноликости којом би се задивили посетиоци. Један такав врт је „Дуготрајни врт“ у Сузхоуу. Стварање вештачких брда и каналисање воде су две основне технике уређивања кинеског врта. Ово су одличне имитације природних пејзажа и представљају тежњу ка врлини и мудрости. Поред брда и река, у врту су битни и павиљони, пролази и мостови, који су репрезентативно израђени у врту Зхоузхенг у Сузхоу-у.
Ова врста грађевине ослања се на домаћи архитектонски стил који има своје корене у сељачком пејзажу, ставља акценат на стамбене грађевине и укључује храмове у част предака, чајџинице и спомен капије. Порекло и развој локалне архитектуре су уско повезани са друштвом и начином живота људи, те одражавају њихове обичаје, навике, етничку разноликост, религијска веровања, усмереност ка естетици и друштвену свест. Патријархална идеологија и морлани принципи доктрине јин-јанг-а и пет елемената имали су дубок утицај на спољне и унутрашње планове уређивања простора у традиционалној локалној архитектури. Један од најпрепознатљивијих представника овакве архитектуре су четвороугаоне куће са двориштима (сихеyуан). На северу Кине градиле су се ове куће где је централни део структуре двориште, а око њега су стамбене зграде. Овакве куће су се градиле у престоницама због просторног планирања града и њихова конструкција је била у складу са традиционалним елементима културе. Поред тога, кућа се увек могла проширити ако породица добије више чланова тако што би се нове собе градиле иза постојећег споја комплекса. Сличне њима биле су земљане Хакка куће у провинцији Фујиан. Оне имају 3 до 4 спрата и високе су до 13 метара. Спољни зидови су направљени од глине и веома су чврсти. Три најпрепознатљивија типа земљане куће су: кружне, правоугаоне и Wуфенг (5 феникса). Народ који је градио ове куће је био група Хан Кинеза по имену Хакка. У периоду династија Wеи и Јин почиње градња оваквих кућа због рата и немира у земљи – своју заједницу су организовали као етнички клан и свака кућа је била као тврђава у које је могло да стане неколико стотина људи. Пример ове архитектуре је Цхенгqи (округ Yонгдинг, провинција Фујиан). Пречника 62,6 метара, садржи 4 структуре у облику концентричних кругова. Спољни има 4 нивоа: први спрат је кухиња, други служи као продавница, а трећи и четврти су спаваће собе. Сваки ниво је спојен ходником. Други и трећи круг су једноспратне куће, а у четвртом кругу је саграђен храм у част предака.
.jpg)
