Пређи на садржај

Фосфолипид

С Википедије, слободне енциклопедије
Фосфолипид
Поларна група молекула је у црвеном пољу.
U приказује хидрофобну део молекула.
Фосфатидил холин је компонента лецитина. Он је такође извор холина у синтези ацетилхолина у холинергијским неуронима.

Фосфолипиди су класа липида и значајна компонента свих ћелијских мембрана.[1] Они могу да формирају липидне двослојеве. Већина фосфолипида садржи диглицерид, фосфатну групу, и једноставни органски молекул као што је холин. Један изузетак од овог правила је сфингомијелин, који је формиран од сфингозина уместо глицерола. Први фосфолипид идентификован у биолошким ткивима је био лецитин, или фосфатидилхолин, у жуманцету. Открио га је 1847. године француски хемичар и апотекар Теодор Николас Гобли.

Амфипатични карактер

[уреди | уреди извор]

„Глава“ фосфолипида је хидрофилна (привлачи воду), док њихов хидрофобни „реп“ одбија воду. Хидрофилна глава има негативно наелектрисану фосфатну групу, а може да садржи и друге поларне групе. Хидрофобни реп се обично састоји од дугачких масно киселинских угљено водоничних ланаца. У води, фосфолипиди формирају више различитих структура у зависности од специфичних особина фосфолипида. Те специфичне особине омогућавају фосфолипидима да играју важну улогу у фосфолипидном двослоју. У биолошким системима, фосфолипиди се често јављају са другим молекулима (нпр., протеинима, гликолипидима, и холестеролом) у двослоју као што је ћелијска мембрана.[2] Липидни двослојеви настају кад се хидрофобни репови сложе једни наспрам других, формирајући мембрану са хидрофилним главама на обе стране окренуте ка води.

Типови фосфолипида

[уреди | уреди извор]

Диацилглицеридне структуре

[уреди | уреди извор]

Синтеза фосфолипида

[уреди | уреди извор]

Синтеза фосфолипида се одвија у цитозолу у околини ЕР мембране која је богата у протеинима који учествују у синтези (ГПАТ и ЛПААТ ацил трансферазе, фосфатазе и холин фосфотрансферазе) и алокације (флипазе и флопазе). На крају везикуле са фосфолипидима се одвајају од ЕР, и преносе се на мембране.[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Доналд Воет; Јудитх Г. Воет (2005). Биоцхемистрy (3 изд.). Wилеy. ИСБН 9780471193500. 
  2. ^ Цампбелл, Неил А.; Брад Wиллиамсон; Робин Ј. Хеyден (2006). Биологy: Еxплоринг Лифе. Бостон, Массацхусеттс: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-250882-7. 
  3. ^ Лодисх, Харвеy; Берк, Криегер; Каисер, Сцотт; et al. (2008). Молецулар Целл Биологy. W.Х. Фрееман анд Цомпанy. ИСБН 978-0-7167-7601-7. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 09. 01. 2011. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]