Пређи на садржај

Вијетнам

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Социјалистичка Република Вијетнам
Cộng Hòa Xã Hội Chủ Nghĩa Việt Nam  (вијетнамски)
Крилатица: Độc lập, tự do, hạnh phúc
(вијетнамски: Независност, слобода, срећа)
Химна: Војни марш
(виј. Tiến Quân Ca)
Положај Вијетнама
Главни градХаној
Службени језиквијетнамски[1]
Владавина
 — Генерални секретарНгујен Фу Тронг
 — ПотпредседникДанг Ти Нгок Тин
 — Председник ВладеНгујен Суан Фук
 — Председавајућа Народне скупштинеНгујен Ти Ким Нган
Историја
Независностод Француске, проглашена 2. септембра 1945, стечена 11. октобра 1954.
Географија
Површина‍
 — укупно331.690 km2 (65)
 — вода (%)1,3[2]
Становништво‍
 — 2015.[3]93.448.000 (14)
 — густина281,73 ст./km2
Економија
Валутавијетнамски донг[4]
Остале информације
Временска зонаUTC +7
Интернет домен‍.vn‍
Позивни број+84

Вијетнам (виј. Việt Nam), или званично Социјалистичка Република Вијетнам (виј. Cộng hòa xã hội chủ nghĩa Việt Nam (О овој звучној датотеци listen)) најисточнија је земља Индокинеског полуострва у југоисточној Азији[5]. Граничи се са Кином на северу, Лаосом на западу, Камбоџом на југозападу,[6] док је на истоку Јужно кинеско море. Број становника Вијетнама је 90 милиона, и по томе је Вијетнам тринаеста најмногољуднија земља на свету.

Са процењених 90,5 милион становника 2014, он је 13. земља по броју становника, и осма је најмногољуднија земља у Азији. Име Вијетнам у преводу значи „јужни Вијет“ (што је синонимно са знатно старијим термином Нам Вијет). Оно је први пут званично прихваћено 1802. од стране императора Гиа Лонга, и поновно је ушло у употребу 1945. са оснивањем Демократске Републике Вијетнама под Хо Ши Мином. Главни град је Ханој од уједињења Северног и Јужног Вијетнама 1976.

Вијетнам је био део Империјалне Кине више од хиљаду година, од 111. п. н. е. до 938. Вијетнамци су постали независни од Кинеске империје 938. године, након Вијетнамске победе у Бици на Бạч Дангу. Низ Вијетнамских краљевских династија је просперирао са географским и политичким растом ове нације у југоисточној Азији, док Индокинеско полуострво нису колонизовали Французи средином 19. века. Након Јапанске окупације из 1940, Вијетнамци су се супротставили Француској власти у Првом Индокинеском рату, коначно протерујући Французе 1954. Након тога, Вијетнам је био политички подељен у две ривалске државе, Северни и Јужни Вијетнам. Конфликт две стране се појачао, са тешком интервенцијом САД, током познатог Вијетнамског рата. Рат је завршен победом Северног Вијетнама 1975.

Вијетнам је био уједињен под комунистичком владом, али је остао осиромашен и политички изолован. Године 1986, влада је иницирала серију економских и политичких реформи чиме је почео Вијетнамски пут интеграције у светску економију.[7] До 2000, земља је успоставила дипломатске односе са свим нацијама. Од 2000, Вијетнамска стопа економског раста је била међу највишим у свету,[7] и 2011. године Вијетнам је имао највиши глобални индекс генератора раста међу 11 главних економија.[8] Успешне економске реформе довеле су до његовог приступања Светској трговинској организацији 2007. године.

Међутим, упркос напретка оствареног задњих година, земља се још увек суочава са диспаритетом у приступу здравственим услугама и недовољној равноправности полова.[9][10][11][12]

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Вијетнама
У планинским пределима северног Вијетнама живи већина националних мањина

Вијетнам са површином од 331.688 km² спада у групу средње великих земаља југоисточне Азије. Око 20% површине чине равнице, док је остатак планинског (40%) и брежуљкастог карактера (40%). Север земље се састоји из ушћа Црвене реке и планинског подручја са Пан Си Пангом (са 3.143 m надморске висине) на северозападу. Југ земље сачињавају равничарски предели око ушћа Меконга и планински делови око висоравни Тај Нујен. Клима је тропска, обележена честим монсунима. На северу је изражен пад температуре између новембра и априла. Температуре се крећу између 5 и 37 °C, просек падавина између 1200 и 3000 центиметара, док је просечна влажност ваздуха око 84%. Важнији градови су Ханој, Хо Ши Мин, Кан То, Да Нанг, Хајфонг, Ња Чанг и Хуе, а највеће острво је Фуквок.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Вијетнама
Административна подела Француске Индокине.

Историја Вијетнама према легендама почиње пре више од 4.000 година. Међутим, једини поуздани извори показују да историја Вијетнама почиње пре отприлике 2.700 година. Највећи део периода од 111. п. н. е. до почетка 10. века, Вијетнам је био под директном контролом кинеских династија. Вијетнам је поново стекао аутономију почетком 10 века, а пуну независност 938. И док је већи део своје историје Вијетнам био вазал суседне Кине, касније је одбијао узастопне кинеске покушаје да стави ову територију под своју контролу. Вијетнам је чак успео да одбије три инвазије Монгола током династије Јуан, када је Кина била под влашћу Монгола. Међутим, тадашњи краљ Тран Нан Тонг је дипломатским путем ипак постао вазал Јуан да би избегао даље сукобе. Период независности је кратко прекинут у другој половини 19. века, када је Француска колонизовала Вијетнам. Током Другог светског рата, Јапан је истерао Француску из Вијетнама, али је задржао француске управнике током своје окупације. Након рата Француска је покушала да поново успостави своју колонијалну власт, али на крају није успела. Женевским преговорима држава је подељена на два дела уз обећање да ће се након демократских избора поново ујединити држава. Међутим, подела је уместо мирног уједињења довела до Вијетнамског рата, који се у зависности од гледишта сматра грађанским ратом или још једним бојиштем тадашњег Хладног рата. Током тог периода, Северни Вијетнам су подржавали Народна Република Кина и Совјетски Савез, док је Јужни Вијетнам имао подршку САД. Након милионских жртава и повлачења САД из Вијетнама 1973, рат се окончао падом Сајгона под власт Северног Вијетнама априла 1975. Уједињени Вијетнам је преживео унутрашње репресије и био је изолован од међународне заједнице због инвазије Вијетнама на Камбоџу. Године 1986. Комунистичка партија Вијетнама је променила своју економску политику и почела реформе сличним онима у Кини.

Становништво

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Демографија Вијетнама

Број становника Вијетнама се процењује на око 83,5 милиона. Становништво је у просеку веома младо; око 30% становништва је испод 14 година, док је само око 5% преко 65. Стопа пораста становништва се процењује на око 1,3%. Прогноза дужине живота жена тренутно износи 68, а мушкараца 64 године. Већина становништва Вијетнама живи у густо насељеним подручјима ушћа Црвене реке и Меконга, са израженом пољопривредном делатношћу. И поред аграрног порекла, више од 25% Вијетнамаца, живи у урбаним срединама великих градова. Око 88% становништва су Вијетнамци (Вијет или Кин). Поред тога су признате још 53 националне мањине. Највеће од њих су: Кинези (1,2 милиона), Таи, Кмери и остале мањине „брдски народи“. Пошто су припадници брдских народа, у индокинеским ратовима, као и у Вијетнамском рату, ратовали на страни Француске односно САД, после уједињења Вијетнама су били изложени репресалијама. У неким слојевима друштва нису ни данас радо виђени.

Највећи градови

[уреди | уреди извор]
 

Извор: 2009 Census
style="width:2.5em;background:#f5f5f5;" | № Град Популација
1. Хо Ши Мин 7.396.446 Хајфонг
Хајфонг
Канто
Канто
2. Ханој 6.472.200
3. Хајфонг 1.907.705
4. Канто 1.187.089
5. Да Нанг 887.069
6. Бијен Хоа 784.398
7. Ња Чанг 392.279
8. Буон Ме Туот 340.000
9. Хуе 333.715
10. Тај Нгујен 330.707
Број становника од 1960. године
Ха Лонг залив, Вијетнам

Привреда

[уреди | уреди извор]
Пиринчана поља близу Сапе
Небодер Keangnam Hanoi Landmark Tower у Ханоју

По извештају Међународног монетарног фонд (ИМФ) из 2012. године вијетнамски номинални ГДП је досегао УС$138 милијарде, са номиналним ГДП по становнику од $1.527.[4] Према предвиђању Голдман Сакса из децембра 2005, вијетнамска економија ће постати 21. по величини у свету до 2025, са процењеним номиналним ГДП од $436 милијарди и номиналним ГДП по становнику од $4.357.[13] Према предвиђању из 2008. PricewaterhouseCoopers агенције, Вијетнам ће вероватно бити најбрже растућа нова економија у свету до 2025, са могућим степеном раста од скоро 10% годишње у реалним доларима[14] ХСБЦ је предвидео 2012. године да ће тотални ГДП Вијетнама престићи Норвешку, Сингапур и Португал до 2050.[15]

Вијетнам је био током највећег дела своје историје предоминантно пољопривредна цивилизација базирана на узгоју пиринча. Такође је присутна рударска индустрија за ископавање боксита, важног материјала за производњу алуминијума. Међутим, Вијетнамски рат је уништио већи део аграрне економије земље, те је послератна влада имплементирала планску економију да би ревитализовала пољопривреду и индустријализовала нацију. Имплементирана је колективизација фарми, фабрика и економског капитала, и милионима људи је дато да раде у државним програмима. Деценијама након Вијетнамског рата, вијетнамска економија се суочавала са проблемима неефикасности и корупције у државним програмима, слабим квалитетом и недовољном продуктивношћу, и рестрикцијама економских активности. Такође је испаштала због послератног трговачког ембарга заведеног од стране Сједињених Држава и већег дела Европе. Ти проблеми су додатно компликовани ерозијом Совјетског блока, који је обухватао главне трговинске партнере Вијетнама, током касних 1980-их.

Године 1986, Шести национални конгрес Комунистичке партије је увео социјалистички оријентисане тржишне економске реформе као део Дои Мои реформног програма. Приватно власништво је подржано у индустрији, трговини и пољопривреди.[16] У великој мери захваљујући тим реформама, Вијетнам је достигао око 8% годишњег ГДП пораста између 1990 и 1997, и економија је наставила да расте са годишњом стопом од око 7% од 2000 до 2005, чинећи Вијетнам једном од најбрже растућих економија на свету. Раст је остао снажан чак и усред глобалне рецесије касних 2000-их, одржавајући се на 6,8% у 2010, међутим судећи по ГСО процени вијетнамска инфлациона стопа је достигла 11,8% у децембру 2010. Вијетнамски донг је само у 2010. години девалвирао три пута.[17]

Производња, информациона технологија и високо технолошке индустрије сад формирају велики и брзо растући део националне економије. Мада је Вијетнам релативни новајлија у нафтној индустрији, он је тренутно трећи по величини произвођач нафте у југоисточној Азији, са тоталном производном у 2011. години од 318.000 барела на дан (50.600 m3/d).[18] У 2010. години, Вијетнам је био рангиран као осми по величини произвођач сирове нафте у Азији и Пацифичком региону. Попут својих кинеских суседа, Вијетнам наставља да користи централно планиране економске петогодишње планове.

Дубоко сиромаштво, дефинисано као проценат становништва које живи са мање од $1 на дан, је знатно опало у Вијетнаму, и релативна стопа сиромаштва је сад мања него у Кини, Индији, и Филипинима.[19] Ово смањење стопе сиромаштва се може приписати правичним економским политикама чије је циљ унапређење животног стандарда и спречавања успона неједнакости; ове политике су обухватиле егалитарну дистрибуцију земљишта током иницијалних ступњева Дои Мои програма, инвестирање у сиромашне удаљене области, и субвенционисање образовања и здравствене заштите.[20] На основу ИМФ извештаја, стопа незапослености у Вијетнаму је била 4,46% у 2012. години.[4]

Трговина

[уреди | уреди извор]
Пловећа пијаца у Цан Тхơ

Од раних 2000-их, Вијетнам је спровео секвенцирану трговинску либерализацију, двоколосечни приступ отварања неких сектора привреде иностраном тржишту, а истовремено штитећи друге.[20][21] Јула 2006, Вијетнам је обновио своје законодавство у погледу интелектуалне својине, тако да је сагласно са ТРИПС, и постао је члан СТО 11. јануара 2007. Вијетнам је сад једна од најотворенијих азијских економија: двосмерна трговина је вреднована око 160% ГДП 2006. године, што је више него двоструко веће од истовременог односа Кине, и више него четири пута веће од односа Индије.[22] Главни трговачки партнери Вијетнама су Кина, Јапан, Аустралија, земље АСЕАН-а, Сједињене Државе и Западна Европа.

Вијетнамски царинска испостава је у јулу 2013. известила да је тотална вредност међународне робне размене за прву половину 2013. била УС$ 124 милијарди, што је 15,7% више него за исти период 2012. године. Мобилни телефони и њихови делови су били увожени и извожени у великим количинама, док је на тржишту природних ресурса, сирова нафта била највише рангирани експорт, а велике количине гвожђа и челика су увезене током тог периода. САД је била земља која је купила највећу количину вијетнамског извоза, док су кинеска добра била најпопуларнији вијетнамски увоз.[23]

Као резултат неколико мера земљишних реформи, Вијетнам је постао велики извозник пољопривредних производа. Он је са највећи произвођач индијских ораха на свету, са једном трећином глобалне производње; највећи произвођач црног бибера, која чини једну трећину светског тржишта; други је по величини извозник пиринча, после Тајланда. Вијетнам је други по величини извозник кафе.[24] Вијетнам има највећу пропорцију земље намењене узгоју перманентних усева – 6,93% – међу нацијама у ширем подрегиону Меконг. Други примарни извозни продукти су чај, гума, и рибљи производи. Пољопривредни удео вијетнамског ГДП је пао задњих деценија, опадајући са 42% у 1989. години до 20% у 2006, јер је продукција других сектора економије порасла.

Године 2014. земља је уговорила споразум о слободној трговини са Европском унијом који јој даје приступ ЕУ генерализованом систему преференци, који пружа преферентни приступ европским тржиштима земљама у развоју, путем умањених тарифа.[25]

Наука и технологија

[уреди | уреди извор]
Хуманоидни робот ТОПИО 3.0, вијетнамске произвдње

Вијетнамски научници су развили многа академска поља током династијске ере, пре свега друштвене науке. Земља се поноси миленијумски дугачком традицијом аналитичких историја, као што је Đại Việt sử ký toàn thư краљевског историчара Нго Си Лиена. Вијетнамски монаси предвођени абдицираним царом Тран Нхан Тонгом су развили Trúc Lâm Zen грану филозофије у 13. веку. Аритметика и геометрија су биле нашироко предаване у Вијетнаму од 15. века, користећи као основу уџбеник Đại thành toán pháp који је написао Лионг Те Винх. Он је увео у Вијетнам појам броја нуле, док је Мак Хиен Тич користио термин số ẩn („непознат/тајан/скривен број“) за негативне бројеве. Вијетнамски научници су исто тако произвели бројне енциклопедије, као што је Vân đài loại ngữ писца Lê Quý Đôn.

У новије време, Вијетнамски научници су направили мноштво значајне доприноса у разним областима студија, пре свега у математици. Hoàng Tụy је био пионир у примењено математичком пољу глобалне оптимизације у 20. веку, док је Ngô Bảo Châu освојио Филдсову медаљу 2010. године за доказ фундаменталне леме у теорији аутоморфних форми. Вијетнам тренутно ради на развоју домаћег свемирског програма, и планира да конструише вијетнамски свемирски центар до 2018. који ће коштати УС$ 600 милиона.[26] Вијетнам је такође направио знатан напредак у развоју робота, као што је ТОПИО хуманоидни модел.[27] Године 2010, вијетнамска укупна државна потрошња на науку и технологију је била око 0,45% његовог ГДП.[28]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Dân tộc Kinh”. Communist Party of Vietnam. 15. 10. 2004. Архивирано из оригинала 5. 1. 2016. г. Приступљено 21. 11. 2015. 
  2. ^ „"Vietnam – Geography"”. Приступљено 19. 12. 2011. . Index Mundi. 12 July 2011..
  3. ^ „Национална агенција за статистику” (PDF). 
  4. ^ а б в „World Economic Outlook: Vietnam”. International Monetary Fund. 2013. Приступљено 14. 2. 2017. 
  5. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  6. ^ Јужно Кинеско море се назива у Вијетнаму Источним морем (Biển Đông). „China continues its plot in the East Sea”. VietNamNet News. 10. 12. 2012. Архивирано из оригинала 16. 08. 2013. г. Приступљено 16. 2. 2013. 
  7. ^ а б „Vietnam's new-look economy”. BBC News. 18. 10. 2004. 
  8. ^ Weisenthal, Joe (22. 2. 2011). „3G Countries”. Businessinsider.com. Приступљено 6. 8. 2011. 
  9. ^ „"Distribution of Family Income – Gini Index"”. Архивирано из оригинала 13. 08. 2008. г. Приступљено 27. 11. 2011. . CIA World Factbook, 2008 data..
  10. ^ Wagstaff, A.; Van Doorslaer, E.; Watanabe, N. (2003). „On decomposing the causes of health sector inequalities with an application to malnutrition inequalities in Vietnam”. Journal of Econometrics. 112: 207. ISSN 0304-4076. doi:10.1016/S0304-4076(02)00161-6. 
  11. ^ Goodkind, D. (1995). „Rising Gender Inequality in Vietnam Since Reunification”. Pacific Affairs. 68 (3): 342—359. JSTOR 2761129. doi:10.2307/2761129. 
  12. ^ Gallup, John Luke (2002). „The wage labor market and inequality in Viet Nam in the 1990s”. Ideas.repec.org. Приступљено 7. 11. 2010. 
  13. ^ „The Vietnamese Stock Market” (PDF). Financial Women's Association of New York. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2018. г. Приступљено 7. 5. 2010. 
  14. ^ „Vietnam may be fastest growing emerging economy” (Саопштење). PricewaterhouseCoopers. 12. 3. 2008. Приступљено 20. 10. 2011. 
  15. ^ „"Vietnam to be listed among top economies by 2050: HSBC"” (PDF). Приступљено 18. 4. 2012. . Tuổi Trẻ News. 14 January 2012..
  16. ^ „Vuong, Quan-Hoang; Tran, Tri-Dung (2009). "The cultural dimensions of the Vietnamese private entrepreneurship"”. Icfai University Press. Приступљено 4. 10. 2012. . Icfai Journal of Entrepreneurship Development, Vol. VI, Nos. 3 & 4 (September & December 2009). pp. 54–78. via SSRN..
  17. ^ „Vietnam 2010 growth fastest in three years – Vietnam Banking Finance News”. Vietfinancenews.com. 29. 12. 2010. Архивирано из оригинала 4. 1. 2011. г. Приступљено 6. 8. 2011. 
  18. ^ „Vietnam”. United States Energy Information Administration. 2011. Приступљено 6. 11. 2012. 
  19. ^ „Economy of Vietnam”. Архивирано из оригинала 24. 12. 2018. г. Приступљено 4. 10. 2012. . CIA World Factbook. Updated 21 September 2012..
  20. ^ а б Vandemoortele, Milo; Bird, Kate (2010). „Viet Nam's Progress on Economic Growth and Poverty Reduction: Impressive improvements”. London: Overseas Development Institute. Архивирано из оригинала 14. 05. 2011. г. Приступљено 22. 03. 2017. 
  21. ^ Vandemoortele, Milo (2010). „The MDG fundamentals: improving equity for development”. London: Overseas Development Institute. Архивирано из оригинала 15. 05. 2010. г. Приступљено 22. 03. 2017. 
  22. ^ Vietnam Vrooooom: Asia's second-fastest-growing economy takes the global stage. CNN Money. 13 November 2006.
  23. ^ „Developments and trends of Vietnam international merchandise trade in June and the first half of 2013”. Vietnam Customs. General Department of Vietnam Customs. 23. 7. 2013. Архивирано из оригинала 11. 01. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2013. 
  24. ^ How Vietnam became a coffee giant
  25. ^ „Vietnam-EU free trade agreement set to fire”. Vietnam Tribune. Архивирано из оригинала 19. 5. 2014. г. Приступљено 19. 5. 2014. 
  26. ^ „"Vietnam To Build US$600m National Space Center By 2018"”. Приступљено 27. 11. 2011. . Asian Scientist, 22 November 2011..
  27. ^ „Nano technology | Computer | Robot | TOSY TOPIO – Table Tennis Playing Robot”. DigInfo News. Tokyo. 5. 12. 2007. Архивирано из оригинала 21. 5. 2009. г. Приступљено 22. 3. 2017. 
  28. ^ „"Tech, science spending too low"”. Приступљено 30. 4. 2012. . VietNam News, 21 December 2010..

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Herring, George C. (2001). America's Longest War: The United States and Vietnam, 1950–1975.  (4th edition).
  • K.W.Taylor. A History of the Vietnamese. Cambridge University Press 2013
  • Jahn, G.C. (2006). "The dream is not yet over". In Fredenburg P., Hill B. (eds.): Sharing rice for peace and prosperity in the Greater Mekong Subregion. Victoria, Australia: Sid Harta Publishers. pp. 237–240.
  • Karrnow, Stanley (1997). Vietnam: A History. (2nd edition). Penguin. ISBN 978-0-14-026547-7. 
  • McMahon, Robert J. (1995). Major Problems in the History of the Vietnam War: Documents and Essays. .
  • Tucker, Spencer, ур. (1998). Encyclopedia of the Vietnam War. . 3-volume reference set; also one-volume abridged edition (2001).
  • Brinkhoff, Ulrich (2014). Albträume am Saigon-Fluss.Südvietnam 1965-1968. ISBN 978-3-89688-516-6.  Münster.
  • Susanne My Giang, Andreas Grimmel, Eckhard Grimmel 2012: Vietnam – Natur, Geschichte, Gesellschaft, Wirtschaft, Politik. 2011. ISBN 978-3-631-60447-2. . Peter Lang Verlag, Frankfurt am Main.
  • Heinz Kotte, Rüdiger Siebert (2001). Vietnam. Die neue Zeit auf 100 Uhren. ISBN 978-3-88977-604-4.  Lamuv, Göttingen.
  • Peter Scholl-Latour (1981). Der Tod im Reisfeld, 30 Jahre Krieg in Indochina. ISBN 978-3-548-33022-8. . Ullstein, Frankfurt.
  • Le Thanh Khoi: 3000 Jahre Vietnam – Schicksal und Kultur eines Landes. Bearbeitet und ergänzt von Otto Karow. München 1969. (Originalausgabe: Paris 1955).
  • National Human Development Report 2001 – Doi Moi and Human Development in Vietnam. National Centre for Social Sciences and Humanities. The Political Publishing House, Hanoi 2001.
  • Vietnam: Selected Issues and Statistical Appendix. International Monetary Fund, Washington 1998, 2002. (es gibt mehrere Ausgaben – verwendet für diesen Artikel wurden diese beiden Ausgaben)
  • Margara, Andreas (2012). Der Amerikanische Krieg - Erinnerungskultur in Vietnam. Berlin: Regiospectra. ISBN 978-3-940132-48-2. 
  • Mason Florence, Virginia Jealous (2003). Vietnam. ISBN 978-1-74059-355-7. . 7. izdanje. Lonely Planet Publications, Victoria.
  • Karnow, Stanley (1997). Vietnam, a history. New York: Penguin Books. .
  • Nguyễn Khắc Viện: Viet Nam, a Long History. Thế Giới Publishers, Hanoi 1999.
  • Đặng Nghiêm Vạn, Chu Thái Sơn, Lưu Hùng: Ethnic Minorities in Viet Nam. Thế Giới Publishers, Hanoi 1993.
  • Lê Bá Thảo: Viet Nam – The Country and its Geographical Regions. Thế Giới Publishers, Hanoi 1997.
  • Minh Chi, Hà Văn Tấn, Nguyễn Tài Thư: Buddhism in Viet Nam. Thế Giới Publishers, Hanoi ??.
  • Hữu Ngọc, Nguyễn Khắc Viện: From Saigon to Ho Chi Minh City – A Path of 300 Years. Thế Giới Publishers, Hanoi 1998.
  • Vietnam Cultural Window (Cua-sâ-van-Hóa-Viêt-Nam). The Gioi Publishers, Hanoi 1998ff. (monatlich)
  • Vietnamese Studies. The Gioi Publishers, Hanoi 1964ff. (vierteljährlich)
  • VietNam Kurier. Freundschaftsgesellschaft Vietnam e. V., Düsseldorf 1977ff. (vierteljährlich)
  • Südostasien Aktuell. Institut für Asienkunde, Hamburg 1982ff. (zweimonatlich)
  • Vьetnam. Spravočnik. M.: Nauka, 1993.
  • Dэvidson, Filipp B. (2002). Vойna vo Vьetname (1946—1975 gg.). M.: Izografus : Эksmo. ISBN 978-5-94661-047-6. 
  • Zapadova E. A. Ob izučenii Vьetnama v Rossii //Pisьmennыe pamяtniki i problemы istorii kulьturы narodov Vostoka. XXII godičnaя naučnaя sessiя LO IV AN SSSR. Č.I. M. (1989). pp. 117-123
  • Ilьinskiй M.M. (2000). Indokitай. Pepel Četыreh vойn (1939—1979 gg.). Voennыe tайnы XX veka. M.: Veče. ISBN 978-5-7838-0657-5. 
  • M. B. Kohan, ур. (1991). Iskusstvo Vьetnama. M.: Gos. muzей iskusstva narodov Vostoka; VRIB «Soюzreklamkulьtura». 
  • V. Я. Belokrenickiй; V. V. Naumkin, ур. (2008). Istoriя Vostoka: v 6 t. T.6. Vostok v novейšiй period (1945—2000 gg.). 6. M.: Vostočnaя literatura RAN. стр. 1095. ISBN 978-5-02-036371-7. 
  • I. D. Bakšt; V. I. Meщerяkova; G. M. Maslov, ур. (1991). Istoriя Vьetnama. M.: Nauka. Glavnaя redakciя vostočnой literaturы. ISBN 978-5-02-017089-6. 
  • Мосяков, В. Д.; Тюрин В. А. (2004). Istoriя Юgo-Vostočnой Azii. M.: Vostočnый universitet. ISBN 978-5-98196-021-5. 
  • Saidov, Akmalь Holmatovič, ур. (2000). Nacionalьnыe parlamentы mira : эncikl. sprav. Ros. akad. nauk, Institut gosudarstva i prava RAN. M.: Volters Kluver. ISBN 9785466000429. 
  • Nguen Fi Hoanь. (1982). D. V. Deopika, ур. Iskusstvo Vьetnama. Očerki istorii izobrazitelьnogo iskusstva. M.: Progress. 
  • A. Я. Suharev, ур. (2001). Pravovыe sistemы stran mira. Эnciklopedičeskiй spravočnik. Izdatelьstvo NORMA. ISBN 978-5-89123-527-4. 
  • E. M. Žukov, ур. (1963). Sovetskaя istoričeskaя эnciklopediя: v 16 t. 3: Vašington — Vяčko. M.: Sov. Эnciklopediя. 
  • E. M. Žukov, ур. (1967). Sovetskaя istoričeskaя эnciklopediя: v 16 t. 10: Nahimson — Pergam. M.: Sov. Эnciklopediя. 
  • Windrow, Martin (1998). The French Indochina War 1946-1954. Osprey Publishing. ISBN 978-1855327894. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вијетнам&oldid=28574455”