Silen
U grčkoj mitologiji, Silen (grčki: Σειληνός) pratilac je i vaspitač boga Dionisa. Sa satirima i meneadama činio je Dionisovu svitu (thiasos), no u klasično doba obično je predstavljan kao stariji od satira, pa se u tom slučaju naziva i Starim Silenom (Paposilen). Množina Sileni (Σειληνοί) označava demone divlje prirode, raskalašne i pohotne, s konjskim ušima, repom i nogama, tupim nosem, velikim ustima i ogromnim falusom koji je uvek u erekciji.[1] Nije moguće povući sprovesti doslednu razliku između ta dva termina.
Prvobitni je Silen nalikovao folklornom šumskom demonu s konjskim ušima, a obično je imao i rep i noge konja.[2] Kasnije su Sileni bili pijani Dionisovi pratioci, predstavljeni obično ćelavi, s debelim usnama i tupim nosevima, ali s ljudskim nogama. Još kasnije, množina "sileni" prestala se koristiti i govorilo se samo o jednom jedinom Silenu, vaspitaču i vernom pratiocu Dionisa kao boga vina.[3] Silen je veliki vinopija, pa je obično pripit i pridržavaju ga satiri ili jaše na magarcu. Silen je opisan kao najstariji, najmudriji i najpijaniji u celoj Dionisovoj sviti, a u orfičkim himnama smatran je Dionisovom vaspitačem. To ga smešta u grupu faličkih ili poluživotinjskih vaspitača bogova, u kojoj su još Prijap, Hermafrodit, Kedalion i Hiron.[3]
Silen je imao i proročki dan, naročito u pijanstvu. Frigijski kralj Mida silno je želeo da ga podučava Silen, i napokon ga ja zarobio tako što je kod jednog izvora, gde je Silen često dolazio da utoli žeđ, usuo vodu u vino i tako ga opio i uspavao.[4] Silen je Midi otkrio mnoge tajne, a dao mu je i pesimističnu poduku o ništavnosti ljudskog života: "Najbolje je za čoveka da se uopšte ne rodi, a ako se već rodio, da umro što pre.[5] Prema drugoj verziji, Silen se izgubio i lutao je Frigijom, a seljaci su ga spasili i odveli kralju Midi, koji se prema njemu lepo poneo. U znak zahvalnosti za gostprimstvo Silen je s njom podelio neke životne tajne.[6] I Dionis je Midi ponudio nagradu za gostoljubivost koju je pokazao Silenu, a Mida je je zatražio to da sve što dotakne bude pretvoreno u zlato. Prema trećoj verziji, Silena su zarobila dva pastira, a on ih je umilostivio pričajući im bajkovite priče.
U Euripidovoj satirskoj igri Kiklop Silen se sa satirima nađe na Siciliji, gde ih u zarobljeništvu drži Kiklop. Oni čine jedan od komičnih elemenata u drami, koja predstavlja parodiju na IX pevanje Homerove Odiseje. U drami Silen govori o Satirima kao o svojoj deci.
Silenus je u latinskom jeziku možda postala uvredljiva reč negde 211. pne., kada ju se Plaut upotrebio u komediji Konopac da bi opisao Labraka, prevrtljivog svodnika: "kao Silen s trbuhom kao lonac, ćelav, debeo, gustih obrva, namršten, savitljiv, pokvareni zločinac". U satiri Vladari (Caesares) car Julijan Apostata predstavlja Silena kako sedi uz bogove da bi dao svoje mišljenje o različitim vladarima koji se ispituju, uključujući Aleksandra Velikog, Julija Cezara, Oktavijana Avgusta, Marka Aurelija (koga duboko poštuje kao filozofa na vlasti) te Konstantina Velikog.[7]
Paposilen je predstava Silena koja naglašava njegovu starost i posebno se odnosi na Silena kao tipskog lika u satirskoj igri i komediji. U vaznom slikarstvu njegova je kosa često bela, trbuh mu je naduven i okrugao kao lonac, grudi su mu mlitave, a bedra dlakava. Na tim predstavama jasno je da se radi o liku koji igra svoju ulogu, a čiji je kostim uključivao i dlake koje davale utisak velike maljavosti.[8]
-
-
Paposilen svira na aulosu (helenistička bronza) -
-
Silen: detalj s rimskog sarkofaga (2. vek)
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzamnović 1989: str. 384
- ↑ The Oxford Classical Dictionary, & s.v. satyrs and silens
- ↑ 3,0 3,1 Kerenyi 1980: str. 177
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzamnović 1989: str. 264
- ↑ Plutarh (1878). „Uteha Apoloniju”. Moralia. Online Library of Liberty. Pristupljeno October 6, 2009. (engleski prevod, v. section 27.)
- ↑ Thompson, J. Emotional Intelligence/Imaginal Intelligence u: "Mythopoetry Scolar Journal", Vol 1, 2010
- ↑ The Caesars on-line English translation.
- ↑ Albin Lesky, A History of Greek Literature, translated by Cornelis de Heer and James Willis (Hackett, 1996), p. 226; Guy Hedreen, "Myths of Ritual in Athenian Vase-Paintings of Silens," u: The Origins of Theater in Ancient Greece and Beyond: From Ritual to Drama (Cambridge University Press, 2007), p. 151.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzamnović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Treće izdanje. Beograd.
- Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. Third edition (revised). Oxford.
- Kerenyi, Karl (1980). Gods of the Greeks. Thames & Hudson, London.