Prijeđi na sadržaj

Energetika

Izvor: Wikipedija
Delekovod u Lundu, Švedska

Električna struja, često poznata kao struja ili elektricitet, podrazumeva proizvodnju i isporuku električne energije u dovoljnim količinama za rad kućnih aparata, kancelarijske opreme, industrijskih mašina, i omogućava dovoljno energije kako za kućno tako i za komercijalno osvetljenje, grejanje, kuvanje i industrijske procese.

Povijest

[uredi | uredi kod]

Iako je bilo poznato da elektricitet nastaje kao proizvod hemijskih reakcija koje se dešavaju u elektrolitskoj ćeliji od kako je Alesandro Volta razvio voltni stub 1800, proizvodnja na takav način je bila i ostala skupa. 1831, Majkl Faradej je izumeo mašinu koja generiše elektricitet iz rotacionog kretanja, ali je trebalo skoro 50 godina da ta tehnologija dostigne komercijalno isplativi nivo. 1878, Tomas Edison je razvio i prodao komercijalno isplativu zamenu za gasno osvetljenje i grejanje korišćenjem lokalno generisanog i distribuiranog elektriciteta, u obliku jednosmerne struje. Razlog što je generisanje elektriciteta bilo blizu ili u okviru potrošačevih prostorija je što Edison nije imao načina za konverziju napona. Izbor napona bilo kog električnog sistema je kompromis. Povećanjem napona smanjuje se struja (elektricitet) i tako se eliminišu gubici usled otpora kabla. Na nesreću, pojačava se opasnost od direktnog kontakta i takođe se povećava potrebna debljina izolacije. Nadalje neke tipove opterećenja je teško ili nemoguće prilagoditi visokim naponima.

Nikola Tesla, ko je kratko vreme radio za Edisona i shvatao teoriju elektriciteta na način na koji Edison nije, izumeo je alternativni sistem korišćenjem naizmenične struje. Tesla je shvatio da pošto dupliranjem napona prepolovljava struju i smanjuje gubitke za tri četvrtine, samo naizmenična struja omogućava transformaciju između naponskih nivoa u različitim delovima sistema. Ovo je omogućilo efikasne visoke napone za distribuciju gde se rizik smanjuje dobrim dizajnom a relativno sigurne niske napone na mestima potrošnje. On je nastavio da razvija opštu teoriju svog sistema, razvijajući teoretske i praktične alternative za sve tadašnje upotrebe jedosmerne struje, i patentirao svoje napredne ideje 1887, u okviru trideset različitih patenata.

1888, Teslin rad je privukao pažnju Džordža Vestinghausa, ko je posedovao patent za tip transformatora koji je mogao da podrži veliku snagu i bio jednostavan za proizvodnju. Vestinghaus je upravljao postrojenjem za osvetljavanje na naizmeničnu struju u Grejt Baringtonu, Masačusets od 1886. Iako je Vestinghausov sistem mogao da koristi Edisonove svetiljke i imao grejače, nije imao motor. Uz pomoć Tesle i njegovih patenata, Vestinghaus je 1891 sagradio električni sistem za rudnik zlata u Teluridu, Kolorado, sa generatorom na vodu od 100 konjskih snaga (75 kW) koji je pokretao motor od 100 konjskih snaga (75 kW) preko napojnog voda dugog 2,5 milje (4 km). Na kraju je 1893 Almarian Deker izumeo ceo sistem za trofazno generisanje struje u Redlandsu, Kalifornija. Zatim, u saradnji sa Dženeral Ilektrikom, koji je Edison bio prisiljen da proda, Vestinghausova kompanija je krenula u konstrukciju električne centrale na Nijagarinim vodopadima, sa tri Teslina generatora od po 5.000 konjskih snaga za isporuku elekrične energije postrojenju za preradu aluminijuma u Nijagari i gradu Bufalu udaljenom 22 milje (35 km). Električna centrala u Nijagari je počela sa radom 20 aprila 1895. Njeno otvaranje je postavilo kamen temeljac za prodaju električne energije za više od sto godina.

Električna energija danas

[uredi | uredi kod]

Danas, Teslin sistem naizmenične struje je još uvek primarni način isporuke električne energije potrošačima širom sveta. Iako se jednosmerna struja visokog napona (JSVN) koristi za predaju velike količine elektriciteta na veliku udaljenost, većina proizvodnje električne energije, prenosa, distribucije i prodaje se obavlja korišćenjem naizmenične struje.

U mnogim državama, kompanije za proizvodnju električne energije poseduju kompletnu infrastrukturu od proizvodnje do prenosa i distribucije. Zbog toga, električna struja se posmatra kao prirodni monopol. Sama industrija je uglavnom dosta regulisana, često sa kontrolom cene i neretko je u posedu države. U nekim državama, trgovina u kojoj učestvuju proizvođači i distributeri funkcioniše.