Budizam u Kini
Kineski budizam obuhvata razne budističke škole koje su se javljale u Kini od antike pa sve do dan danas. Ove škole su u sebe integrisale brojne ideje konfučijanstva, taoizma i drugih sistema kineske filozofije.
Kineski budizam se klasifikuje kao ogranak severnog ili mahajana budizma; ali, preko ranih hinajana prevoda sa sanskrita, prisutan je znatan uticaj škole dhjane, ili meditacije.[1]
Uvodenje budizma jedan je od najvećih događaja u kineskoj istoriji, a budizam je od tada značajan činilac u kineskoj civilizaciji, naročito utičući na religiju, filosofiju, likovnu umetnost i književnost.[2] Nakon dolaska budizma, učinjeni su ogromni napori na prevođenju budističkih tekstova na kineski. Prevedeni su tekstovi obe grane budizma, hinajane i mahajane, ali su samo ovi drugi zadobili trajno mesto u kineskom budizmu.[2] Bremenom je budizam u Kini prihvaćen kao jedno od tradicionalna tri učenja (san jiao), ravan konfučijanizmu i taoizmu.[3]
Iz spoja budizma i taoizma u Kini nastao je čan, odnosno zen budizam. Kineski budizam je tokom istorije vršio snažan uticaj na susedne zemlje, posebno na budizam u Koreji i Japanu.
Pojmovi „kineski budizam“ i „budizam u Kini“ nisu obavezno sinonimi. Postojale su izvesne škole budizma koje su se ograničavale na religijsku i filosofsku tradiciju Indije, a nisu uspostavljale vezu sa tradicijima Kine. Takve škole se mogu nazvati »budizmom u Kini«. Njihov uticaj bio je sveden na uske skupine ljudi i ograničena razdoblja. One su imale malu, ili nikakvu, ulogu u razvoju onog što se može nazvati kineskim duhom.[2]
S druge strane, "kineski budizam" je oblik budizma koji je uspostavio vezu sa kineskom mišlju, te se tako razvijao u vezi sa kineskom filosofskom tradicijom. Ovo uzajamno dejstvo je kasnije dalo budističku školu č'an, ili zen, čiji uticaj na kinesku filosofiju, književnost i likovnu umetnost je dalekosežan.[2]
Budizam je u Kinu došao iz Indije, preko srednje Azije, početkom naše ere. Prostrani pećinski hramovi podignuti u Dunhuangu, glavnoj tački ulaska, sada su bogati izvor spisa, umetničkih predmeta i drugih arheoloških nalaza.[3] Tačan datum dolaska budizma je sporan, ali je do toga verovatno došlo u prvoj polovini 1. veka.[2] Po predanju, budizam je uveden za vlade cara Minga (58—75), ali postoje dokazi da se u Kini još pre tog vremena čulo za budizam.[2] Njegovo širenje bilo je dug i postepen proces. Iz kineskih izvora znamo da je u 1. i 2. veku budizam smatran religijom okultnih veština, koja se mnogo ne razlikuje od jin-jang škole ili kasnije taoističke religije.[2]
Oko 130. godine, prisustvo budizma već je bilo očigledno u Čang-anu, glavnom gradu dinastije Han, gde je dominantna doktrina bio konfucijanizam. U početku, budizam je prihvatan kao nova taoistička sekta, tim pre što su korišćeni taoistički ekvivalenti da bi se preveli koncepti nove religije.[4] U 2. veku se čak razvila teorija da Buda bio učenik Lao Cea. Ova teorija našla je nadahnuće u jednoj tvrdnji u životopisu Lao Cea gde se veli da je on potkraj života iščezao. Razrađujući ovo, taoisti su ispreli priču kako je Lao Ce, krenuvši na Zapad, dospeo u Indiju, gde je poučavao Budu i imao ukupno dvadeset devet učenika.[2]
Budizam se ustalio duž Puta svile u središnjoj Aziji približno početkom nove ere, a do kraja dinastije Han (oko 220. godine) prevashodno se svodio na grupe stranaca. U početku su taoistički učenjaci pomagali kao prevodioci, pri čemu su za prevođenje budističkih ideja korišćeni taoistički termini, a naglašavana je i sličnost izmedu dve religije.[1]
Tokom 3. i 4. veka prevođen je sve veći broj budističkih tekstova metafizičke prirode, tako da je budizam bolje shvaćen. U to vreme se smatralo da je budizam sličniji filosofskom taoizmu, naročito učenju Čuang Cea, no taoizmu kao religiji. Često su budistički spisi tumačeni idejama iz taoizma. Ta metoda se nazivala tumačenje analogijom.[2]
Nakon pada dinastije Han usledile su invazije nekineskih naroda na severnu Kinu, koji su uspostavili upravu nad ogromnim područjima tokom narednih 300 godina. Kneževi koji su vladali severnim pokrajinama blagonaklono su gledali na budizam, a budistički monasi postajali su diplomatski, vojni i politički savetnici. Oni su stekli i izvanredan ugled među stanovništvom. Fo T'u-teng (umro 349. g.) i drugi propovednici preobratili su na budizam skoro čitavu severnu Kinu. U to vreme su ideje mahajane imale znatan uticaj. Oko 399. godine Fa Hsien je napustio Č'ang-an uputivši se na svoje čuveno hodočašće u Indiju, naznačivši početak hodočasničkog pokreta u središta indijskog budizma.
Veliki indijski učitelj Kumarađiva se početkom 5. veka nastanio se u Severnoj Kini.[4] Čuvena prevodilačka škola pod njegovom upravom je delovala u prestonici Č'ang-anu. Među Kumarađivinim učenicima, koji su su stvorili podlogu za čan školu u Kini, najistaknutiji su Seng-čao, koji je povezao tekstove škole praznine i taoizma, i Tao-šeng, koji je zastupao doktrinu iznenadnog probuđenja.[5]
Pošto su Huni osvojili severnu Kinu, budizam je nastavio da postoji na nedovoljno naseljenom jugu, među aristrokratima i intelektualcima kao što je Hui Juan, osnivač amidizma ili škole čiste zemlje.[4]
U 4. veku dolazi do prodora budizma u južnu Kinu. Obrazovani i imućni svetovnjaci potpomagali su sanghu kao pokrovitelji, omogućavali da se plati prevodilački rad, osnivali manastire i hramove i prihvatali pet pravila budističke etike. U južnoj Kini razvila su se dva pravca: dhjana, škola meditacije, nadahnuta hinajanom i prađna, spekulativna škola koja je prevodila mahajanske sutre.[1]
U tom periodu, centralne ličnosti bili su Tao An (312—385), Hui Juan (344—416) i Tao Šeng (360—434). Pod njihovim uticajem ustanovljene su velike monaške zadužbine, prevedena pravila vinaje i široko rasprostranjene spekulativne ideje mahajane. Učenja konfucijanskih i taoističkih klasika stopila su se sa mahajanskim budizmom Ašvaghoše, Nagarđune, Vasubandhua i Asange, uobličivši tako karakterističnu tradiciju kineskog budizma. On je doživeo procvat poglavito u školama Čiste zemlje (t'ien t'ai), huan jena i č'ana, koji su dostigli zrelost za vreme dinastije T'ang. Procenjuje se da je oko 420. godine u Kini bilo 1786 hramova i oko 24.000 budističkih monaha i monahinja.[1]
U 5. veku, kako je broj prevoda rastao, tumačenje budizma preko analogije sa taoizmom je konačno napušteno, ali su veliki budistički pisci nastavili da upotrebljavaju taoističku terminologiju, kao što su Yu (biće), Wu (nebiće), yu-wei (delanje) i wu-wei (nedelanje), za izražavanje budističkih ideja. Ova praksa je značila sintezu indijskog budizma i taoizma, što je vodilo utemeljenju kineskog oblika budizma.[2]
Tokom vladavine severnih i južnih dinastija (420—588) nastaju autentične budističke škole, od kojih su neke adaptacije indijskih, dok su druge autentično kineske. Tientai i huajan su postali sveobuhvatni sitemi, dok su čan i čista zemlja pristupačniji običnom čoveku.[3]
U 6. veku, car Vu od Lianga prešao je u budizam, kome je davao prednost na štetu taoizma.[4] Tokom Sui perioda (589—617) sastavljaju se komentari o dubljem ili skrivenom značenju tekstova i spiskovi nekadašnjih patrijarha kako bi se utvrdila autentičnost predaje.[3]
Pod dinastijom T'ang (618—907. godine) budizam u Kini je dostigao svoju zrelost. Ova dinastija je bila naklonjena budizmu u potpunosti. Kontakti uspostavljeni sa središnjom Azijom i Indijom doveli su u Kinu mnoge strance. Kada se Hsuan Tsang (oko 596-664), čuveni budistički učenjak i hodočasnik, vratio u Kinu posle trinaest godina provedenih u Indiji, dočekali su ga kao heroja. On je vršio neizmerni uticaj, i za sobom ostavio kolosalan prevodilački opus. Sredinom 9. veka uticaj kineskog budizma dostigao je vrhunac.
Do polovine 9. veka, budizam se u Kini toliko raširio, da "postaje žrtva sopstvenog uspeha".[3] On je počeo da sve više odvlači muškarce i žene od porodičnih i radnih obaveza, uz osnivanje velikih manastira sa ogromnim zemljišnim posedima. Moć i bogatstvo monaških ustanova doveli su do korupcije. Porast dvorskog uticaja budističkog klera, zajedno sa doktrinama koje su naizgled podrivale porodicu i konfucijanski moral, izazvali su oštre kritike.
845. godine car Vuzong započinje progone budista. Procenjuje se da je poharano i uništeno oko 4.000 hramova, a oko 250.000 monaha i monahinja prisilno vraćeno svetovnom načinu života.[1] Neprocenjiva budistička umetnička baština i opsežne biblioteke iščezle su u plamenu razaranja. Progoni nisu bili dugog veka, no velike manastirske institucije su se potom sporo oporavljale. Čan i škola čiste zemlje, ne zaviseći od vlasništva, brže su se oporavili.[3] Pre progona, za vreme dinastije T'ang u Kini je cvetalo osam ili deset glavnih škola budizma; ali pod dinastijom Sung su delatnost nastavile samo škole čiste zemlje i č'ana.
U ovom periodu u Kinu se uvodi i tantrički budizam kao predaja. Iako je ova predaja brzo odumrla, elementi tantričkog budizma postali su trajni deo kineskog budizma.[3]
Period nakon 907. godine obeležen je tavorenjem i obnovom. Podela na škole - upadljiva osobina budizma dinastije Tang - još više se produbila, tako da se i kineski budizam razvio kao mnoštvo sinteza učenja i praksi, obično sa snažnom osnovom čiste zemlje.[3]
Uspostavljanjem mongolske Juan dinastije, u Kini do izražaja dolazi tibetanski budizam ili lamaizam. Tokom narednih 700 godina, sa izuzetkom monaha po manastirima, budizam se pretežno stopio sa narodnom religijom, koja predstavlja spoj budističkih i taoističkih elemenata. Učeni ljudi su ovu popularnu religiju masa prezirali kao sujeverje[1].
Kasni 19. i rani 20. vek doneli su kineskom budizmu intelektualnu renesansu i etičku reformu, poglavito pod T'ai Hsijem (1890—1947). Ovaj reformski pokret pratilo je potiskivanje pod komunističkom vlašću, počev od 1949.
Od 1950. do 1952. godine sprovedena je zemljišna reforma, kada je došlo do oduzimanja manastirskih poseda, uključujući i odeću od monaha.[6] Tokom kineske revolucije 1966. godine, zatvoreni su svi hramovi, iako je ova politika oslabila tokom 1972, kada je vlada počela da ističe budizam kao kinesko kulturno nasleđe.[6] Iako većina kineskih manastira pripada č'an baštini, č'an, čista zemlja i drugi oblici budizma duboko su isprepleteni i svi su osetili posledice promene.[6] Posle smrti Mao Cedunga, 1976. godine, javljaju se znaci obnove budizma.[3]
Na Tajvanu budizam je sve vreme ostao snažan i inovativan.
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije ), NOLIT, Beograd. 1977. pp. 271-285.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Kembridžova ilustrovana istorija religije . Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 94-97
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Elijade 1996: str. 40–59
- ↑ Ju-Lan 1977: str. 285–296
- ↑ 6,0 6,1 6,2 zen, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
- Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika.
- Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
