Atman
Atman (sanskrt: आत्म ātman - sopstvo) ili ata (pali: atta) je filozofski pojam koji se koristi u hinduizmu, vedanti i drugim darmičkim religijama. Prevodi se kao sopstvo, svest, duh ili duša, prema evropskim analogijama u različitim sistemima. Duh ili duša odgovara smislu atmana u njaja-vaišešika učenju.[1] Termin svest najbolje odgovara sistemu vedante, gde učenje o atmanu izražava panteistički identitet individualne ili parcijalne svesti sa apsolutnom ili sveobuhvatnom svešću (paramatman), koja je identična s postojanošću bitka (brahman), prema kojem je tok pojavnog bića prividan[1].
U indijskoj filozofiji se često naglašava da postoji samo jedno sopstvo (atman), da se sve ono što se spoznaje nalazi u njemu, te da je razlika između dve osobe nestvarna.[2] Indijska filozofija obično koristi alegoriju po kojoj je univerzalna, kosmička svest kao okean, a pojedinačna svest talas tog okeana. I kao što talas duguje svoj postanak okeanu, iz njega izvire i u njega se vraća, ali može da pomisli da je odvojen od njega i da postoji nezavisno sam po sebi, tako i pojedinačna svest, atman, može umisliti da postoji nezavisno od bramana, odnosno univerzalne svesti. Međutim, samospoznajom svest uviđa istinu da nikad nije ni bila odsečena od kosmičke svesti već je oduvek bila večna i nepropadljiva po svojoj prirodi.
Upanišade govore da u nama deluje tajanstveni princip, koji nevidljiv održava naš i univerzalni život. One nazivaju taj postojani princip atmanom, koji nije pojavno sopstvo, neko ko se rađa, troši i umire, ko ima ime, koga pokreću osećanja i gnev, već je to jedno tajanstveno prisustvo, neprijemčivo za okolnosti prostora i vremena, prisustvo izvan svake strasti.[3] Ono nije mnogoliko, iako je prisutno u svemu, već jedno, te se stoga poistovećuje s Brahmanom.
Atman se našao zatočen u prostorno-vremenskoj ograničenosti usled karme (dela) i neznanja (nepoznavanje realnosti). Neznanje je uzrok delu, a svako delo nosi u sebi vlastiti plod, te tako nastaje lančana veza misli i zbivanja. Spasenje nije u obrednom činu, već samo saznanje otvara put oslobođenju. Onaj ko sazna istinu može da se oslobodi proticanja prostora-vremena.[3]
Tako se dolazi do dualizma — s jedne strane biće i večnost, s druge bivanje i vremenski sled. Isticanje nepostojanosti onoga što biva i podleže zubu vremena dovešće kasnije do vedantskog nedualizma, koji svetu čulnog iskustva negira svaku realnost, no ta negacija u upanišadama još nije izrečena u konačnom obliku, već samo ponegde naznačena.[3]
U budizmu, neosnovano verovanje u atman je osnovni uzrok zablude koja stvara samsaru. Buda je smatrao da je pojam metafizičkog sopstva zapravo plod pogrešne spekulacije o individualnom sopstvu, podstaknute strahom od smrti, željom za zadovoljstvima i žudnjom za večnim postojanjem.[4] Nasuprot verovanju u atman on je formulisao učenje o anatmanu.
- ↑ 1,0 1,1 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ „Stvarno oko je sebstvo”. Arhivirano iz originala na datum 2009-11-29. Pristupljeno 2013-03-28.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 60-61), NOLIT, Beograd, 1982.
- ↑ „SOPSTVO”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-28. Pristupljeno 2013-03-28.