Askeza
„Asket” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. Asket (razvrstavanje).Askeza (gr. ἄσκησις áskēsis - vežba, podvig) je način života koji se sastoji u odricanju od strasti i telesnih prohteva, kako bi se sticanjem vrlina postiglo duhovno pročišćenje, odnosno stanje bestrašća.
U širem smislu, asketizam ili podvižništvo predstavlja filozofiju koja nalaže dobrovoljno i svesno samoodricanje od materijalnih, telesnih i drugih potreba i ugodnosti zarad viših, duhovnih vrednosti.[1] Asketizam je način života koji odbacuje "izopačenje ljudske ličnosti, bezobzirno iskorištavanje prirode i fizičke sredine i prevazilazi sebičnu težnju da se troši sve za sebe, a ne za zajednicu".[2]
Kinici i su propagirali askezu kao zahtev za što manjim brojem potreba, dok su je stoici upražnjavali kao sredstvo koje omogućuje pravi život u skladu sa prirodom. U indijskoj filozofiji askeza se smatra sredstvom spoznaje.[3]
Upražnjavanje asketizma je bilo široko rasprostranjeno u Indiji Budinog doba. I sam Gotama je bio posvećen askezi u razdoblju pre prosvetljenja. On je bio zaokupljen telesnim samoumrtvljavanjem kao sredstvom duhovnog dostignuća ali pošto nije stekao nikakvu duhovnu korist, napustio je takve prakse. Budistički stav prema asketizmu se otuda prevashodno ogleda u izbegavanju takve krajnosti, uz podjednako izbegavanje i suprotne, hedonističke. Prema budizmu, treba slediti Srednji put.
Život budističkog monaha prožet je samodisciplinom, ali ekstremni asketizam je zabranjen. Sledeći vidovi ponašanja se preporučuju kao pomoć u unapređivanju duhovnog postignuća: (1) nošenje pohabane odore; (2) nošenje najviše tri odore; (3) prošnja hrane; (4) neizbirljivost među kućama u okrugu koje nude hranu kao milodar; (5) uzimanje samo jednog obroka svakog dana; (6) konzumiranje obroka isključivo iz zdele za milodare; (7) odbijanje dodatnih ponuda hrane; (8) život u šumi; (9) život pod drvetom; (10) život pod vedrim nebom; (11) život na groblju; (12) zadovoljstvo svojim boravištem; (13) prednost spavanju u sedećem, a ne u ležećem položaju[4].
Čak i kod upražnjavanja ovakvih vidova ponašanja ipak se naglašava da monah sve to mora da čini iz umerenosti, zadovoljstva, čistote itd, a ne radi dokazivanja ili spoljašnjeg pokazivanja[5]. Međutim, i unutar samog budizma postoje značajne razlike. Tako je budizam uveden u Kinu i Japan zagovarao strogu disciplinu tela i uma, a neke struje su zabranile konzumiranje mesa, i bilo kakav vid ugađanja samom sebi. Mnogi monasi u budističkim manastirima upražnjavali su asketizam uz intenzivnu meditaciju.[4]
Prema hrišćanskom shvatanju, asketizam je praksa zadobijanja vrlina kroz duhovni i fizički podvig: post, molitvu, bdenje, tihovanje i odricanje. Naravno, hrišćanska askeza ne može se ograničiti na moralni podvig da se čini dobro i izbegava zlo. Suština podviga je odricanje od prolaznog sveta i njegovih uživanja u cilju zadobijanja unutrašnjeg mira Carstva Božijeg. Stoga je asketski podvig duhovna borba da se ponovo dosegne život kakav je bio pre pada u greh, kad duh vladaše nad telom i prirodom.[2] Hrišćanski asketizam se smatra stalnom pripremom za što jače iskustvovanje već primljene blagodati krštenja. Askeza stoga pretpostavlja stalno vežbanje promene pravca duhovnoga života: "telesni čovek" umire da bi se rodio "duhovni čovek" (1. Kor. 15,42-53). Hrišćani smatraju da se samo odricanjem od "telesne navike" (1. Tim. 4,8) mogu osloboditi sile duha za činjenje vrlina.[2]
U početku su hrišćanski asketi, odvajajući se od sveta, ostajali u svojim domovima, usamljujući se u nekom kutku i predavajući se molitvi, bogomisliju, postu, bdenju i svim podvizima. Tokom vremena mnogi podvižnici počeše da napuštaju svoje porodice i da se udaljuju iz gradova i sela, provodeći život u usamljenosti. Koristili su prirodne pećine, zapuštene grobove, ili osobito napravljene omanje kelije.[6] Vremenom je ustaljivalje skupina asketa na određenim mestima dovelo do nastanka monaštva.
Pored religijskog, postoje i svetovni oblici asketizma. Česti vidovi asketske prakse su i kod hakera, naučnika i umetnika koji gladuju, odnosno redukuju svoje telesne potrebe, da bi što više vremena i truda posvetili nauci odnosno filozofiji ili umetnosti. Mnogi profesionalni sportisti se takođe uzdržavaju od raznih vrsta hrane, seksa i drugih zadovoljstava zarad postizanja bolje mentalne i fizičke spreme. Postoje i čitave potkulture (poput strejt edža) koje takođe vode život uzdržavanja od alkohola, cigareta, droga i promiskuiteta.
- ↑ Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada
- ↑ 2,0 2,1 2,2 „Askeza u Rečniku pravoslavne teologije”. Arhivirano iz originala na datum 2008-09-17. Pristupljeno 2010-11-07.
- ↑ Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ↑ 4,0 4,1 Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
- ↑ Pugala-panati, RTS. 1883, 275-84
- ↑ Dobrotoljublje