Štapići za jelo
Štapići za jelo su kratki, zašiljeni štapići koji se u parovima jednake dužine koriste kao tradicionalni pribor za jelo u Kini, Japanu, Vijetnamu i na Korejskom poluostrvu. Takođe se koriste u delovima Nepala, kao i u oblastima Tajlanda, Laosa i Mjanmara u kojima živi značajan broj Kineza.
Štapići za jelo su nastali u staroj Kini, mada je tačan period njihovog nastanka još uvek predmet debate među istoričarima i arheolozima.[1] Najstariji sačuvani štapići potiču iz vremena dinastije Šan (1766—1122. p. n. e.), međutim oni su se koristili pri kuhanju i serviranju hrane a ne kao pribor za jelo. Pretpostavlja se da su se štapići počeli koristiti kao pribor za jelo za vreme dinastije Han, dok su za vreme dinastije Ming ušli u široku upotrebu.
Standardni štapići za jelo su dugi oko 20 cm.[2] Postoje i veći štapići za kuhanje koji su dugački između 30 i 40 cm. Takvi štapići se u Japanu nazivaju ryoribashi.[3], dok se štapići koji se koriste za prenos hrane do posuđa za serviranje nazivaju saibashi.
Štapići se prave od raznih materijala, najčešće od bambusa, drveta i plastike, ali i od metala, porcelana, žada, slonovače, kostiju itd.
Prvi štapić leži na korenu palca, a između domalog i srednjeg prsta. Prilikom uzimanja hrane, ovaj štapić ne treba pomerati.
Drugi štapić se drži sa tri prsta kao što se drži olovka, i samo njega treba pomerati pri uzimanju hrane.[4]
Kada se ne upotrebljavaju, štapići se ostavljaju s desne strane ili ispod tanjira, prema kineskim običajima.[5]
Samo u Kini se, prema procenama, godišnje proizvede oko 45 milijardi pari jednokratnih štapića za jelo, koji se nakon upotrebe bacaju. Za njihovu proizvodnju potrebno je poseći preko 25 miliona stabala.[6]
Kineska vlada pokušava da smanji proizvodnju jednokratnih štapića, apelujući da se u restoranima koriste štapići za višekratnu upotrebu. Kako bi se smanjila proizvodnja, uvedena je i taksa od 5% na jednokratne štapiće.[2]
- ↑ Rančić, Dragoslav (19. 8. 2007.). „Muke sa štapićima”. Politika. Pristupljeno 3. 9. 2013.
- ↑ 2,0 2,1 „Kina proizvede 80 milijardi štapića za jelo godišnje”. Tanjug. Blic. 12. 3. 2013.. Pristupljeno 3. 9. 2013.
- ↑ Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. str. 15. ISBN 1-55832-177-2.
- ↑ „Kako se jede štapićima”. Domino magazin. 5. 9. 2011.. Pristupljeno 3. 9. 2013.
- ↑ Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. str. 35. ISBN 978-0-690-04660-1.
- ↑ „Kina se odriče jednokratnih štapića za jelo”. Blic. 23. 6. 2010.. Pristupljeno 3. 9. 2013.
- Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. str. 15. ISBN 1-55832-177-2.
- Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. str. 35. ISBN 978-0-690-04660-1.
- Kako se jede štapićima, Domino magazin, 5. 9. 2011.
- Japanese etiquette for chopsticks
- A gallery of chopstick images Arhivirano 2020-09-28 na Wayback Machine-u
- Bring Your Own Chopsticks Movement Gains Traction in Asia Arhivirano 2007-03-07 na Wayback Machine-u, article examining the link between chopsticks and deforestation
- How to use Chopsticks? Arhivirano 2007-03-23 na Wayback Machine-u
- Article about chopsticks from MrsLinsKitchen.com, March 2001
- Chinese Chopstick Etiquette Arhivirano 2009-04-27 na Wayback Machine-u