Уљешура

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Уљешура
Цртеж уљешуре
Статус заштите

Статус заштите: Осјетљиви (ИУЦН 3.1)

Научна класификација
Царство: Анималиа
Кољено: Цхордата
Разред: Маммалиа
Ред: Цетацеа
Подред: Одонтоцети
Породица: Пхyсетеридае
Род: Пхyсетер
Врста: П. мацроцепхалус
Двојни назив
Пхyсетер мацроцепхалус
Линнаеус, 1758.
Распрострањеност уљешуре

Уљешура или, како је раније називан спермокит (лат. Пхyсетер цатодон), је сисавац из реда китова. Међу китовима зубанима он је једини доиста велики кит. Најближи сродници су му патуљаста уљешура и мала уљешура.

Уљешура је с дужином до 18 метара и тежином која може досећи и до 50 тона највећи кит зубан али и највећа животиња са зубима на Земљи. При томе су мужјаци знатно већи и тежи него женке. Обиљежје врсте је огромна готово квадратна глава а доња чељуст је у поређењу с величином лубање врло уска, а у њој има зубе дуге до 20 цм. Још једна посебност уљешуре је да зубе има само у доњој чељусти који само улазе у одговарајућа удубљења у горњој чељусти у којој нема зубе. То отвара питање о томе како лови и једе, а на то питање још увијек нема дефинитивног и недвосмисленог одговора. Дужина цријева му је до 250 метара.

Масивне је грађе, а глава му чини око 1/3 укупне дужине. Леђна грба, односно пераја, је ниска и врло различито развијена код појединих примјерака. Од леђне пераје до репа има низ мање - више изражених израслина попут зубаца на пили, наравно не тако оштрих. Има кратке, патрљцима сличне прсне пераје које подсјећају на два правокутна трокута сложена дужим страницама један до другога с мало заобљеним врхом. Има само једну млазницу за дисање која се налази на врху главе, с лијеве стране. Мозак му је тежак око девет и пол килограма, што је највећи мозак једне животиње.

Како би заштитили себе или младунце од евентуалних непријатеља, пливајући развију формацију коју се назива "иванчица" (као латице цвијета).

Дијаграм формације попут иванчице који показује силуете 10 китова главама према средишту гдје се налази један, обично озлијеђен члан скупине којега тако штите

Огромна уљешурина глава испуњена је органом који називају спермацет орган. Читав тај орган испуњен је твари која својом конзистенцијом подсјеца на сперму , па су је рани китоловци тако и назвали. Енглеско име за уљешуру је и данас "Сперм Wхале". Иако је тај орган већ дуго познат, његова улога у животу овог кита је и данас нејасна. Постоје разне теорије, од тога да твар даје глави уљешуре стабилност и снагу да употријеби главу као маљ у борби, па до тога да орган служи за производњу звука за ехолоцирање. Познати су, а и дјеломично документирани, случајви да су уљешуре циљано и вишекратно ударале главом као маљем у брод.

Најмање један једрењак-китоловац од 300 тона је потопљен на тај начин. Ни једна од више разних теорија до данас није потврђена.

Уљешуре живе у свим оцеанима. Најчешћи су у тропским и субтропским подручјима, али су виђани и у поларним. У коловозу 2004. је по први пут виђен у Балтичком мору, али за преживљавање уљешуре би то море, сматра се, било преплитко.


Цетацеа    
Еволуцијско стабло уљешура, укључиво и поједностављени приказ изумрлих скупина ()

Понашање

[уреди | уреди извор]

Роне у правилу дубље од 350 метара, при томе мужјаци роне дубље од женки. Један урон може трајати од 20 до 80 минута. Неки мужјаци роне до екстремних дубина од 1.000 метара, а један, праћен сонаром ронио је на дубини од 2.500 метара. Међутим, има назнака да понекад досегну и дубину већу од 3.000 метара.

Ожиљци од пријањалки дивовске лигње на кожи уљешуре

Плијен који лови уљешура састоји се углавном од још увијек тајанствених дивовских лигњи које се редовно нађу у желуцу уљешура. Осим тога, на кожи уљешура редовно се налазе ожиљци од пријањалки дивовских лигњи. Из тога се повремено извлаче закључци да се у дубинама одвијају праве борбе између уљешура и лигњи, али је вјеројатније да уљешура, упркос одређеном отпору лигње, лако савладава свој плијен. Уз лигње, у неком малом постотку уљешуре се хране и рибом.

Женке са својим младунцима творе социјалне групе од 15 до 20 животиња. У вријеме прије интензивног лова на китове те "школе" су сигурно биле пуно веће и обухваћале су и до неколико стотина примјерака. Са сполним сазријевањем мужјаци морају напустити те заједнице. Млади мужјаци се са своје стране исто окупљају у групе, док стари мужјаци лутају сами.

У вријеме парења мужјаци се придружују групама женки. Један мужјак у том раздобљу његује "харемску" заједницу с десетак женки. Њихово социјално понашање у том раздобљу још није потпуно разјашњено. Нека опажања говоре, да између мужјака долази до борби за право на парење, док други сматрају да могу доказати да неколико мужјака на принципу хијерархије дијеле "харем".

Женке коте једно младунче дуго 4 метра и тешко читаву тону. Младунац сише једну до двије године док почме самостално јести. Женке постају сполно зреле са 8 година. Мужјаци, теоретски, кратко иза тога. Али још низ година проводе у заједници с другим младим мужјацима и тек у доби од 25 година почну посјећивати групе женки и парити се. Очекивано трајање живота процјењује им се на 75 година.

Китолов и заштита

[уреди | уреди извор]

Због китолова у прошлости, њихово бројно стање је још увијек мало, па су уљешуре и данас јако угрожене. Међутим, процјење њиховог броја се битно разликују.

Китоловци су у прошлости извјештавали о битно већим величинама уљешура него што се данас срећу. Тако је Оwен Цхасе у свом извјештају о пропасти китолова у Ессеx-у 1820. на основи извјештаја о нападу уљешуре на једрењак, процијенио његову дужину на око 25 метара. Како су бродови за китолов једино могли, у тим увјетима, послужити као упоредна величина за процјену дужине китова, та се процјена може сматрати реалистичном. То, међутим, упућује на закључак да су уљешуре изловом били до те мјере десетковани, да већина тих китова још до данас нису нарасли до своје пуне могуће величине.

Осим трана из сала и спермацет органа из главе, посебно је била цијењена и амбра, састојак из цријева ових китова. Током 1960-тих и 1970-тих убијало се годишње више од 20.000 уљешура. Забрана лова на китове из 1985. године дошла је прекасно да би спасила стање популације. Процјењује се, да их је данас на цијелом свијету око 10.000 јединки.

Вањски линкови

[уреди | уреди извор]