Средњовјековни латински језик
| Средњовјековни латински | |
|---|---|
| Латинитас медии аеви | |
| Језична породица | Индоевропски језици
|
| Језични кодови | |
| ИСО 639-1 | – |
| ИСО 639-3 | – |
 | |
Средњовјековни латински (оргинално Латинитас медии аеви или Медиа Латинитас - лат-мед[1]) је изумрли облик латинског, који се говорио током средњег вијека.[2]
Средњовјековни латински прије свега био је језик малог броја учених људи - лингуа франца којим су они међусобно комуницирали. То је био и литургијски језик калцедонског кршћанства и католичке цркве, али и језик науке, литературе, законодавства и администрације. I поред тога што су већина његових говорника и корисника били свећеници или људи стасали унутар цркве, средњовјековни латински не треба бркати са црквенолатинским.[2]
Не постоји стварни консензус о точној граници кад завршава класични латински и започиње средњовјековни латински. Поједини лингвисти сматрају да се појавио заједно са успоном раноцрквенолатинског средином 4. вијека, а по другима се то догодило тек почетком 5. вијека, док неки сматрају да се то десило кад се почело писати романским језицима умјесто латинским дакле негдје тек почетком 10. вијека.[2]
Говорио се до почетка 14. вијека кад га је истиснуо ренесансни латински.[2]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Медиевал Латин” (енглески). Мултитрее. Приступљено 29. 01. 2018.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 „А Бриеф Хисторy оф тхе Латин Лангуаге: Медиевал Латин” (енглески). Бригхт Хуб Едуцатион. Приступљено 29. 1. 2018.