Сатири
Сатири (грч. σάτυρος, сáтyрос - Σάτυροι, Сáтyрои) полуљуди су и полуживотиње који опсједају шуме и прате Пана или Диониза. Приказивани су на различите начине, али је најчешћи приказ сатира као створења које је напола јарац, а напола човјек. Сатири, за разлику од осталих богова, нису бесмртни.
Карактеристике
[уреди | уреди извор]
Сатири су приказивани су с малим јарећим роговима, ушима, репом, а понекад и копитима. Послије су приказивани у козјем обличју захваљујући повезивању с Паном и римским Фауном - имали су дуг козји или коњски реп. Одрасли су сатири приказивани с јарећим роговима, а млађи с мањим коштаним квргама или рожићима на глави. Коса им је често била коврчава, уши шиљате, носови равни, а браде велике, а често с виновом лозом или бршљаном који им је кружио око главе. Често су носили трис - штап украшен листовима и бршљаном који је на врху имао чешер.
Због своје љубави према вину приказивани су држећи шалице с вином, а због великог сексуалног апетита често су приказивани с ерекцијом или у ласцивним положајима.
Митологија
[уреди | уреди извор]
_-_Nymphs_and_Satyr_(1873).jpg)
Сатирски живот
[уреди | уреди извор]Сатири су били полуљуди и полуживотиње који су пратили Диониза. На њихову челу бјеше Силен, божанство повезивано с плодношћу.
Сатири су описивани као опасни, али опет срамежљиви и бојажљиви. Били су љубитељи вина, жена и дјечака, хедонисти. Скитали су се уз глазбу аулоса, цимбала, кастањета, гајда те су вољели плесати с нимфама, које су уједно често и прогањали. Њихов се посебан плес звао сикиннис.
Старији су сатири знани као силенои, а млађи као сатyрисци. Зец је био симбол плахог и стидљивог сатира. Сатирска дјеца, односно млади сатири били су често приказивани у умјетности.
Сатири и нимфе
[уреди | уреди извор]Сатири су били повезани с плодношћу, а сами бјеху похотна и развратна бића која су вољела жене, али и дјечаке. Посебице су се заљубљивали у нимфе које су често проматрали и опсједали.
Умјетност
[уреди | уреди извор]
У грчкој су умјетности испрва приказивани старим и ружним створењима, посебице у радовима атичке школе, али су их послије почели прикаживати млађима и блаженијима.
Познат је кип, вјеројатно копија Праксителова дјела, који приказује сатира који се блажено наслања на стабло с фрулом у руци (на слици слијева)
Хезиод их назива браћом планинских нимфа те Куретеса, но безначајном и ништавном расом. У Дионизову култу мушки сљедбеници називани су сатирима, а сљедбенице менадама.
У римској митологији били су знани као Панес, духови повезани са сеоским Паном, а мијешани су и с Фаунима.
Литература
[уреди | уреди извор]Сатирска драма слиједила је након трилогије трагедија на дионизијевским свечаностима. Те би драме једноставније и веселије пришле теми, за разлику од трагедија. Есхил је био познат по својим сатирским драмама, али нису сачуване. Од Софокла остала је једна сатирска драма сачувана у фрагментима - Трагачи или Сљедници 1907. у Египту. Једина преживјела сатирска драма из 5. стољећа пне. јест Еурипидов Киклоп.
Римска сатира био је поетски есеј којим се могло критизирати и изругивати. Често се повезивала с грчком сатирском драмом, али је једина веза само превратнички дух самих сатира, као супротност урбанизму и самој цивилизацији.
