Рукопис
Рукописна књига је дуго наџивела почетак штампања књига. То је забележено у целој Европи. На Балкану је још у XIX веку „рукописна књига успешно конкурисала штампању“. Осим ретких изузетака, скоро сва ирска литература из VII-XVII века „постоји само у рукописном облику“. До 1500. год. 77% свих штампаних књига су биле латинске, пошто је латинско писмо било лако направити. Писма других језика увођена су у штампарску праксу крајње споро: веома је била компликована технологија израде дијакритичких знакова, који су обележавали акценте, самогласнике и томе слично. Зато су још стотинама година после почетка штампе књига „преписивачи грчких, арапских и јеврејских рукописа остали ван конкуренције...".
Могуће је да су многи рукописи (грчки, арапски, јеврејски итд.), који се данас сматрају „древним“ (на пример, класични антички текстови, Тишендорфови библијски кодекси и сл.) били израђени тек у епохи штампања књига. Веома много рукописних књига из штампарске епохе било је у Грчкој. „Због одсуства штампарија у Грчкој су књиге преписиване руком...". Ево података, који показују одсуство чврстог темеља за саму идеју палеографског датирања: „Раскошни грчки кодекси са текстовима античких аутора стварају се по наруџбини хуманиста и колекционара-мецена (колико је таквих кодекса касније проглашено „древним"? )". Може се предложити метода проналажења таквих рукописа: треба упоредити грешке у њиховим текстовима са штампарским грешкама штампаних издања. Највероватније да је приликом преписивања копирана и већина штампарских грешака.
