Рат на Пацифику

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Рат на Пацифику
Дио Други свјетски рат

Датум 7. јул 19379. септембар 1945.
Локација Азија, Пацифик, отоци и сусједне земље.
Резултат Савезничка побједа, пад Јапанског Царства
Зараћене стране
Водеће савезничке државе

 Република Кина
 Уједињено Краљевство

 САД

 Аустралија
 Совјетски Савез

Водеће осовинске државе

 Јапанско Царство
Тајланд Тајланд

Команданти
Тајван Цхианг Каи-схек

Сједињене Америчке Државе Франклин D. Роосевелт
Уједињено Краљевство Wинстон Цхурцхилл
Аустралија Јохн Цуртин
Совјетски Савез Јосиф Стаљин

Јапанско Царство Хирохито

Јапанско Царство Хидеки Тојо
Јапанско Царство Куниаки Коисо
Јапанско Царство Кантарō Сузуки
Тајланд Плаек Пибулсонгграм

Губици
Кина: 3,8 мил. убијених војника, 17+ мил. убијених цивила[1]

Уједињено Краљевство 52.000 убијених (12.000 у заробљеништву):

  • Индијско Царство: 86.838 убијених

САД: 106.207 убијених, 248.316 рањених и несталих[2]
Филипини: 57.000 убијених
Аустралија: 17.501 убијених[3]
Совјетски Савез: 12.031 убијених и несталих, 24.425 рањених и болесних[4]

1,740.955 убијених војника
393.000 убијених цивила

Рат на Пацифику почео је у Азији избијањем Другог кинеско-јапанског рата, 7. српња 1937. Иако се оквирно може гледати као сукоб у сукобу, рат на Пацифику имао је важан утјецај на послијератно стање не само на простору Пацифика него и читавог свијета. Окончан је 1945. године, бацањем атомских бомби на јапанске градове без господарског или војног значаја те смрћу великог броја цивила у веома кратком року.

Повијесни узроци

[уреди | уреди извор]

Почетком 20. стољећа, највећи дијелови источне Азије налазили су се под утјецајем западних колонијалних држава. А Јапан се налазио окружен снажним утјецајима западне културе, супротним вишестољетној традицији отока. Јапански властелини и племићи, поткријепљени утјецајем војних поглавника те успјесима нацистичке Њемачке, доводе у питање опстанак царског режима. Жеља за промјеном доводи до покрета против западне доминације на тим просторима, те до стварања интересне структуре за Јапан као најјачу нацију простора (Паназијатизам).

Кина је стољећима била, са својим готово неисцрпним природним богатствима, јапанска интересна зона и једини могући излаз из овисности о другима. Територијални добитци на подручју Кореје, Тајвана те великог броја отока Индокине не задовољавају потребе Царства и улогу најважније државе истока. Године 1929. Јапан као једини излаз из господарске кризе види територијално ширење. Дјеломично испланирани инциденти на простору Манџурије доводе до отвореног сукоба Јапана с Кином те стварања сателитске државе Манџукуо под јапанским покровитељством.

Јапан 1933. године излази из Лиге народа, због супростављања Уједињеног Краљевства и његових савезника јапанској империјалистичкој политици. Тим се чином царска управа, већ преузета од стране војске кроз функцију предсједника владе, више не осјећа везаном за уговоре склопљене с другим државама.

Кронологија рата

[уреди | уреди извор]

Дана 7. српња 1937. догодио се инцидент код моста Марка Пола у близини Пекинга, у којем су јапански и кинески војници размијенили паљбу, након чега избија Други кинеско-јапански рат. То се на подручју Азије сматра почетком Другог свјетског рата. Јапанске снаге крећу даље у напад на Пекинг, који је капитулирао већ 29. српња, јер им се кинеске снаге нису могле супротставити. Јапанци настављају напредовање са сјевера и југа према средишњој Кини, а кинеска национална влада Куоминтанга, под водством Чанг Кај-шека, 7. коловоза објављује рат Јапану.

До краја године одвијао се низ борби Јапанаца и кинеских снага, предвођених с једне стране Куоминтангом, а с друге комунистима. Иако су Кинези успијевали повремено пружити озбиљнији отпор, опћенито су јапанске снаге биле у великој премоћи и до краја године је Чанг Кај-шек (након јапанског освајања Нанкинга) био присиљен премјестити сједиште владе из Нанкинга у Чонгћинг.

Кинески војници нападају јапанске положаје у битки за Таи'ерзхуанг (ожујак 1938.)

Након коначног неуспјеха преговора, јапанска је влада у сијечњу одлучила уништити националну кинеску владу и намјерава кренути у офензиву на Вухан, за што је требало освојити сва важнија жељезничка чворишта на сјеверу. У покушају да остваре ту намјеру, Јапанци улазе у битку за Таиерџуанг у којој Кинези почетком травња остварују своју прву озбиљну побједу.

У травњу у Јапану ступа на снагу Закон о мобилизирању, који све господарске и друштвене снаге концентрира к ефикаснијем вођењу рата. Кад ранији генерал и противник даљње ескалације, Угаки Казушиге, постаје министар вањских послова Јапана, у свијету се буде наде у мирно рјешење јапанског конфликта с Кином. Но, умјесто да се ситуација смири, долази до спора са СССР-ом око Манџурије, а посљедица тога су били совјетско-јапански погранични сукоби из којих Совјети излазе као побједници.

У другом покушају Јапан у свибњу ипак осваја град Таиерџуанг, но окрњен је мит о непобједивости јапанске војске.

Да би зауставио Јапанце, Чанг Кај-шек у свибњу отвара насипе уз Жуту ријеку и поплављује огромна подручја, но како цивилно становништво није било упозорено, погинуло је око 890.000 људи, а око 12 милијуна их је остало без крова над главом. Бујице су однијеле око 4.000 села и 11 градова. Поплаве су на неколико мјесеци зауставиле јапански продор према Wухану. Тек крајем листопада Јапанци, уз велике губитке, освајају Вухан, а кратко након тога, без већег отпора, и Кантон. Али, како није дошло до жељене капитулације Кине, јапански су стратези били присиљени прихватити чињеницу да ће рат трајати значајно дуже од планираног.

Бурманска цеста

Ова година обиљежена је напорима Јапана да освоје превласт, а Кинеза да зауставе противника. Војне побједе нису биле довољне да би се једна страна могла сматрати побједником, но опћенито узевши, Јапанци су поступно напредовали користивши се чак и бојним отровима. Тек битка за јужни Гуангши (од 15. студеног 1939. до 25. вељаче 1940.) доноси превласт Јапанцима, јер су тиме пресјекли путове снабдијевања од морске обале према унутрашњости Кине.

Те године амерички је министар иноземних послова Цорделл Хулл два пута позивао јапанског велепосланика у Wасхингтону на конзултације, како би упозорио Јапан на бојазни САД-а везане уз "манџуризирање" кинеских отока. Но, Јапан није одговарао на та упозорења, него је најавио склапање војног пакта с Њемачком и Италијом у блиској будућности.

Господарска будућност Кине овисила је прије свега о испоруци сировина из колонија Велике Британије и Француске. У то је вријеме у Еуропи већ почео Други свјетски рат те Јапанци користе ситуацију да уцијене Велику Британију да затвори бурманску цесту и тиме пресјече снабдијевање кинеских трупа. У замјену за копнени промет том цестом, амерички генерал Wиллиам Х. Туннер организира зрачни мост преко Хималаја ("Тхе Хумп"), којим Савезници настављају снабдијевање Кинеза.

Чанг Кај-шек, вођа Куоминтанга

Почетком овог рата, расположење у САД-у тендирало је према потпори Јапану. Но, након Панаy инцидента и извјештаја о јапанским ратним злочинима, као и угрожености америчких нафтних интереса у Кини, расположење се нагло промијенило те се америчка пацифичка флота враћа у базу у Пеарл Харбор.

У Кини се поново воде жестоке борбе с измјеничним исходом тако да су се обје стране нашле у пат позицији. Јапан је држао запосједнуте источне дијелове Кине, док је остатак земље био подијељен између Куоминтанга под Чанг Кај-шеком и комунистичких снага Мао Це Тунга. Јапанци у дијелу који држе окупираним оснивају марионетску владу за заштиту својих интереса у Кини. Но, та је влада код Кинеза била крајње омражена због бруталности коју су према становништву тијеком рата показали Јапанци.

Тијеком године Јапанци појачавају притисак и на Француску Индокину те по истеку раније постављеног ултиматума изнуђују војни споразум с Француском. Тај им је споразум омогућио употребу три зрачне луке и слободан провоз трупа кроз Индокину до Кине. Американци нотом упућеном Јапану изражавају своје незадовољство овим поступцима.

Дана 27. рујна 1940. Јапан потписује Тројни пакт с Њемачком и Италијом, који раније постојећи антикоминтерновски пакт проширује узајамном војном подршком. На тај начин јапански Цар одбацује неутралност коју је најавио још 5. рујна 1939. и наглашава своју агресивну вањску политику, прије свега према Кини. Америчка влада на то реагира већ 8. листопада, позивајући све своје цивилне грађане да напусте Далеки исток и врате се у домовину, а 23. листопада у потпуности забрањује извоз зракопловног бензина, као и жељеза те жељезног отпада у Јапан. Истог дана, три путничка пароброда напуштају Америку како би евакуирали америчке грађане, прије свега из Јапана и Кине.

Амерички предсједник Роосевелт

Већ 27. сијечња 1941. амерички велепосланик у Јапану дојављује, да је до једног упосленика велепосланства из дипломатских кругова стигла информација да многи извори, укључиво јапански, говоре о планирању великог напада на Пеарл Харбор ако дође до раскида односа са САД-ом.[5]

У травњу предсједник Роосевелт потписује тајну заповијед, којом се резервним часницима дозвољава напуштање војске и одлазак у Кину. Посљедица је била оснивање америчке драговољачке зракопловне јединице познате под именом "Летећи тигрови". Ова јединица интегрирана је 1942. у зрачне снаге САД-а.

Двије године након Руско-јапанског пограничног сукоба, 13. травња 1941., обје стране потписују Јапанско-Совјетски споразум о неутралности. Совјетски Савез је овим споразумом желио осигурати леђа за случај њемачког напада, док се Јапан није намјеравао умијешати у Њемачко-Совјетски сукоб (који се у Јапану очекивао).

У свибњу Јапанци подастиру Сједињеним Америчким Државама приједлог мировног споразума за подручје Тихог оцеана. Приједлог је садржавао молбу да САД приволи Чанг Кај-шека на мировне преговоре с Јапаном те да престане подржавати Чангов режим. Након тога, предвиђали су повлачење јапанских снага из Кине, гдје би остале само мање окупацијске јединице. Поред тога, Јапан је желио нормализирање трговинских односа са САД-ом и сурадњу у добивању и производњи сировина. У споразуму је дословно писало:

Јапанесе еxпансион ин тхе дирецтион оф тхе соутхwестерн Пацифиц ареа ис децларед то бе оф пеацефул натуре, Америцан цооператион схалл бе гивен ин тхе продуцтион анд процуремент оф натурал ресоурцес (суцх ас оил, руббер, тин, ницкел) wхицх Јапан неедс.[6] сх: Јапанско ширење према подручјима југозападног Пацифика треба сматрати мирољубивим. Потребно је остварити сурадњу САД-а и Јапана у производњи и придобивању сировина (нафта, гума, цинк и никал) потребних Јапану.

Поред тога, јапански је велепосланик позвао САД да заједно гарантирају Филипинима независност и неутралност. Заузврат прихваћању таквог договора, Американци су затражили од Јапана гаранцију да јапанско приступање Тројном пакту има искључиво обрамбени карактер, док су остале приједлоге Јапана Американци одбили.

Дана 2. српња Јапан мобилизира више од милијун војника, а Влада добива пристанак Вишијске Француске да запосједне Француску Индокину (данас Вијетнам, Лаос и Камбоџа), што и проводи већ 29. српња. Два дана касније, САД и Велика Британија објављују забрану извоза за Јапан и замрзавају његова финанцијска средства.

Након објављивања ембарга, Роосевелт захтијева од Јапана изјаву о намјерама. Јапан на тај захтјев одговара 6. коловоза мировном понудом за подручје Тихог оцеана, коју Американци одбацују те одбијају јапански приједлог за особни сусрет предсједника јапанске Владе с Роосевелтом. До сусрета није дошло, јер су САД сматрале да је раздор између интереса двају држава превелик.

Јапан не удовољава опетованим америчким захтјевима да напусти Кину те умјесто тога поново нуди своју, донекле измијењену, мировну понуду од 6. коловоза, коју Американци поново одбијају, што не доводи до зближавања између двају страна. Дана 3. рујна амерички велепосланик у Токију шаље у Wасхингтон телеграм да сматра да је рат у подручју Пацифика неизбјежан.

Због ембарга САД-а и Велике Британије те одсјечености од испоруке сировина еуропских савезника, Јапану се рат са САД-ом чинио једином алтернативом нестанку царства у дотадашњем облику. Стога, 1. просинца јапански парламент доноси одлуку о насилном ширењу подручја свог утјецаја према југу и отпочињању рата са САД-ом. За то је вријеме јапански велепосланик и даље с америчким министром вањских послова водио мировне преговоре.[7]

Како се ситуација заоштравала, Велика Британија је истог дана ставила све своје снаге на Малајском полуотоку у стање највише војне приправности, док је флота добила наређење да трага за непријатељским бродовима у водама источно од Сингапура.

Истовремено, адмирал Исороку Јамамото издаје царској морнарици сљедећу заповијед:

„Јапан, ундер тхе нецесситy оф хер селф-пресерватион анд селф-дефенсе, хас реацхед а поситион то децларе wар он тхе Унитед Статес оф Америца, Унитед Кингдом анд тхе Нетхерландс. Тхе Супреме Цоммандер оф тхе Цомбинед Флеет wилл старт тхе wар wитх ан аттацк он тхе енемy флеет ин тхе Хаwаии Исландс ареа анд дестроy ит wитх тхе 1ст Аир Флеет.“ [8] сх: Због неопходног самоодржања и самообране, Јапан је досегао точку на којој је присиљен објавити рат Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и Низоземској. Врховни заповједник здружене флоте започет ће рат нападом на непријатељску флоту на Хавајима и уништити ју 1. зрачном флотом.

Амерички зракоплови опазили су 2. просинца 12 јапанских подморница испред обала Индокине које су пловиле према југу, можда у правцу Сингапура, а истог дана Јамамото даје сигнал за почетак свих операција.

Дана 4. просинца заповједници Савезничких снага на подручју Пацифика сусрећу се у Манили ради договора о заповједној сурадњи на Далеком истоку. Истовремено, три јапанске дивизије биле су у Јужном кинеском мору, на путу за инвазију на Тајланд и Малезију.

Сви јапански конзулати у САД-у добивају упуту за уништење тајних докумената и уређаја за кодирање. Упута је прослијеђена путем емисије радио Токија реченицом "Хигасхи но казе аме" (грубо преведено: источни вјетар, киша). Била је то једна од могућих реченица за најаву рата са САД-ом. Прислушна станица Низоземаца на Јави ухватила је поруку чије значење им је било познато, па је информација одмах прослијеђена у Wасхингтон.

Ни покрети јапанских трупа у Индокини нису прошли неопажено. Иако су Американци били увјерени да су то само јапанске "мјере опреза", Роосевелт 6. просинца упућује јапанском Цару дипломатску ноту у којој говори о "трагичним посљедицама" задњих догађаја и изражава наду у одржање мира на пацифичком подручју. Апелира на Цара и тражи његову помоћ у спречавању смрти и разарања у свијету.[9]

Шпијунска мрежа Јапана од почетка 1941. године јавља да је на Хавајима окупљена цјелокупна америчка флота. Нападом на Пеарл Харбор врховна команда одлучује уништити амерички пацифички војни потенцијал. Кидō Бутаи, флота која је извршила напад на Пеарл Харбор, напустила је матичне луке још 27. студеног и кренула према Хавајима. Дана 7. просинца флота Кидō Бутаи зракопловима напада америчке бродове у луци Пеарл Харбора.

Напад на Пеарл Харбор и објава рата Јапану

[уреди | уреди извор]
Амерички бродови након напада на Пеарл Харбор
Главни чланак: Напад на Пеарл Харбор

Иако је већ неколико година ратовао с Кином, као службени улазак Јапана у Други свјетски рат сматра се 7. просинац 1941. године, дан напада на Пеарл Харбор. Идућег дана, 8. просинца, Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Кина објављују рат Јапану, чиме овај рат постаје дио укупних ратних догађања Другог свјетског рата. Интересно принуђени, у рату на Пацифику судјеловали су Уједињено Краљевство, Аустралија, Нови Зеланд и Низоземска. Поред Јапана, Савезницима су рат објавиле и неке државе које је Јапан освојио тијеком рата.

Напредовање Јапана

[уреди | уреди извор]

Јапанци су сад били у предности и у зраку и на мору пред десеткованим и шокираним Американцима, а с разбуктавањем рата у Еуропи, Велика Британија била је присиљена све више својих снага концентрирати у борбама против Њемачке и Италије. Тако је јапанска армија могла наставити са својом стратегијом стреловитих изненадних напада.

Готово одмах након напада на Пеарл Харбор, Јапанци нападају луку на Гуаму, оток Wаке (Битка за оток Wаке) те отпочињу снажну инвазију на Малајски полуоток и Тајланд. Већ идући дан нападају и Хонг Конг, који британске снаге, присиљене масивним бомбардирањем и артиљеријским нападима, напуштају неколико дана касније.

Кад је Британцима постало јасно да је сукоб у Азији неизбјежан, послали су због заштите својих колонија више бродова у воде Пацифика. Бродови су стигли у Сингапур 27. листопада и стављени су под заповједништво адмирала Тома Пхиллипса као Форце З. Ово бродовље креће 8. просинца у Тајландски заљев без зрачне заштите па Јапанци 10. просинца нападима из зрака потапају бојни брод ХМС Принце оф Wалес (на којем гине и заповједник Пхиллипс) те борбену крстарицу ХМС Репулсе. Тиме су британске снаге озбиљно ослабљене, а замјенски бродови нису могли бити послани јер су све расположиве поморске и зрачне снаге Велике Британије биле ангажиране у борбама у Еуропи и Африци.

До краја године Јапанци остварују већи дио планираних освајања на подручју Југоисточне Азије. Освајају Лузон, главни оток Филипина (Инвазија на Филипине), искрцавају се на Борнео (Јапанска инвазија на Борнео), на Минданао на југу Филипина, бомбардирају тадашњи главни град Мјанмаја Рангоон.

Већ у сијечњу Јапанци освајају Рабаул (битка за Рабаул) на сјеверном дијелу оточја Неw Бритаин (данас политички дио Папуе Нове Гвинеје). За ово освајање окупили су флоту снагом равну оној која је кориштена за напад на Пеарл Харбор. Положај ових отока пружао је изврсно полазиште за даљњи продор према јужном и источном Пацифику, па су Јапанци идућих година овдје изградили праву тврђаву, гдје је тијеком рата повремено било смјештено и до 200.000 јапанских војника.

Разбијање Савезничких снага у Југоисточној Азији

[уреди | уреди извор]
Предаја америчких и филипинских војника у Цоррегидору, Филипини (свибња 1942.)

Ради заштите колонија и свог подручја утјецаја у Југоисточној Азији, Савезници 8. сијечња оснивају у Сингапуру АБДАЦОМ, заједничку команду Американаца, Британаца, Низоземаца и Аустралаца која је требала координирати дјеловање свих копнених, зрачних и поморских снага. Успркос неким мањим успјесима (поморска битка код Баликпапана), снаге АБДАЦОМ-а нису успјеле зауставити Јапанце. Тако Јапанци већ у сијечњу освајају Таракан (битка за Таракан), Тајланд и Британску Малезију, а на Јаву искрцавају се 2. вељаче. У свјетлу спознаје да не располажу с довољно војних снага да зауставе Јапанце и обране огромно подручје које је требало бранити, АБДАЦОМ је већ 25. вељаче распуштен. Нарочито тежак пораз Британаца био је завршетак опсаде Сингапура, кад су 15. вељаче Јапанци заробили око 80.000 британско/индијско/аустралских војника.

Слиједи цијели низ поморских и копнених битака након којих Јапанци освајају готово читаво подручје Југоисточне Азије, а 19. вељаче бомбардирају и Дарwин, град и луку на сјеверу Аустралије. Поред тога, упадају и у Индијски оцеан, а 23. вељаче једна јапанска подморница испаљује пројектиле на рафинерију нафте код Елwоода у Калифорнији, што у Америци изазива страх од јапанске инвазије.

До средине године Јапанци су окупирали или запосјели сљедеће територије:

Развитак рата до 1942.

Осим тога, јапанска морнарица доминирала је цијелим пацифичким подручјем.

Прве америчке операције на Пацифику

[уреди | уреди извор]

САД почињу већ 6. сијечња с премјештањем својих снага с Атлантика у воде Пацифика. У Паго Паго, главни град оточја Америчке Самое, пребацују више ратних бродова, а користећи се Панамским каналом довозе и снаге у људству.

Први јапански порази

[уреди | уреди извор]

Од почетка ратовања, Савезници су претрпјели низ пораза, а нису успијевали зауставити даљње напредовање Јапанаца. Због тога, у сијечњу Американци почињу с припремама посебно модифицираних бомбардера који би могли досећи јапанске главне отоке и бомбардирати циљеве у подручју Токија, Јокохаме, Нагоје и Кобеа, што и проводе 18. травња (Доолиттлов напад). Материјална штета коју је ово бомбардирање узроковало била је једва вриједна спомена, али је пропагандни учинак био врло велик.

Тадашњи главни град Саломонових Отока Тулаги Јапанци су освојили 3. свибња, а већ идућег дана јапанске бродове у луци напада 99 америчких зракоплова који су узлетјели с носача зракоплова те потапају један јапански разарач и три миноловца, а оштећују још четири друга брода.

Иако је битка у Кораљном мору, вођена 7. и 8. свибња, завршила без изражене побједе једног противника, спријечила је јапанско освајање Порт Моресбyја (главни град Нове Гвинеје). То је била прва велика поморска битка између јапанских и америчких носача зракоплова. Обје су стране изгубиле по два носача и неколико других бродова. Истовремено, ова битка ушла је у повијест као прва поморска битка коју су водили искључиво зракоплови, а да при томе бродови својим топовима уопће нису судјеловали.

Битка код Мидwаyа

[уреди | уреди извор]
Амерички носач зракоплова Yорктоwн тоне код Мидwаyа

Праћењем јапанског радијског промета, САД су успјеле идентифицирати сљедећи циљ великог јапанског напада, атол Мидwаy, па на отоке 25. и 26. свибња пребацују појачања у људству, техници и зракопловима. Дана 4., 6. и 7. липња долази до одлучујућих битака у којима су Јапанци имали на располагању четири велика носача зракоплова а Американци само два. Но, ову разлику у снагама надокнадила је стратешка предност коју су Американци имали због познавања непријатељевих планова. Потопљена су сва четири ангажирана јапанска носача зракоплова, а погинуло је око 3.500 војника, док су амерички губитци били 307 погинулих. Због тешких губитака Јапанци су се повукли.

Операција Гуадалцанал

[уреди | уреди извор]
Припреме
[уреди | уреди извор]

Припреме за ову тешку и дуготрајну борбу познату под кодним именом "Операција Wатцхтоwер" почеле су 1. српња испловљавањем шест транспортних бродова с укрцаним маринцима из луке Сан Диега у смјеру оточја Фиџи. Пратили су их један носач зракоплова, један бојни брод, четири крстарице и десет разарача. Поред тога, с истим одредиштем из Пеарл Харбора 7. српња крећу два носача зракоплова, шест крстарица и четрнаест разарача.

У међувремену, јапанска морнарица подвргнута је потпуној реорганизацији, а поринута су у море два нова бојна брода, нови ескортни носач зракоплова и носач хидроавиона, као и више нових крстарица и разарача. Порт Моресбy на Новој Гвинеји и даље је био жељени јапански циљ, тако да је од 20. српња било више јапанских покушаја да у близини формирају мостобран. Савезници су зрачним нападима ометали транспорте трупа па га Јапанци нису успјели освојити.

У то вријеме флотни састави Американаца састају се код оточја Фиџи ради припреме за Операцију Wатцхтоwер. Американци су се с Британцима договорили да се ради заваравања Јапанаца проведе хињено искрцавање на Андаманске отоке, што је трајало од 1 до 10. коловоза.

Гуадалцаналска кампања

[уреди | уреди извор]
Амерички рањеник у битки за Гуадалцанал

Искрцавањем 7. коловоза на Гуадалцаналу, највећем отоку у скупини Саломонових отока, Американци отпочињу Операцију Wацхтоwер (Гуадалцаналска кампања), једну од најжешћих борби с највећим губитцима тијеком рата на Пацифику. Трајала је све до почетка 1943. године и била још једна прекретница у корист Американаца. Под тим именом обухваћен је цијели низ поморских, али и копнених битака.

Циљ искрцавања било је подручје јапанске зракопловне базе "Лунга Поинт", најзападнијег зрачног упоришта за подршку поморским операцијама и угрожавање опскрбних путова између Америке и Аустралије, а у досегу ове базе била је и Нова Гвинеја. Аеродром је заузет већ 8. коловоза послије подне, но идућих су мјесеци за њега вођене жестоке борбе, јер су Јапанци свом снагом покушавали поново задобити контролу над њим.

Борбе нису вођене само на копну, него и у водама између Гуадалцанала и отока Саво (поморска битка код отока Саво, поморска битка код Гуадалцанала, поморска битка код Тассафаронга и друге) те Флорида Исланда пред којим је и оток Тулаги. Напори Американаца да освоје, а Јапанаца да задрже Гуадалцанал захтијевали су бројна појачања у људству као и њихову опскрбу, што су противници покушавали онемогућити једни другима. Резултат је био велики број потопљених бродова обају зараћених страна тијеком више поморских битака, што је овом подручју донијело жалосно име "тјеснац са жељезним дном". Тада Јапанци осмишљавају ноћни транспорт брзим бродовима, претежно разарачима, који Американци називају Токио експрес.

Ова кампања сматра се завршеном тек 8. вељаче 1943. године, када се Јапанци повлаче с Гуадалцанала.

У рујну Јапанци настављају с инвазијом на Гилбертове отоке, а концем године Савезници освајају дијелове Нове Гвинеје.

Почетком године Американци све успјешније декриптирају јапанске радијске кодове. Успјешност декриптирања била је потврђена бројним извиђањима. На темељу декриптираних порука, од средине сијечња америчке подморнице путапају бројне мање ратне бродове непријатеља, као што су разарачи и патролни бродови, као и танкери. Све чешће се за напад на веће конвоје Јапанаца шаљу и борбени зракоплови.

Настављају се борбе за Гуадалцанал и почињу борбе за потпуно ослобађање Саломонових отока (битка за Сјеверне Саломоне) које су потрајале све до ожујка 1944. године. Почетком вељаче, Американци допремају на Гуадалцанал масивна појачања, а Јапанци до 8. вељаче брзим разарачима (дијелом флотилама до 22 разарача) евакуирају с отока 11.706 војника. Након тога, оток је потпуно у рукама Американаца, а поморски је пут између Америке и Аустралије поново сигуран. Поред тога, Гуадалцанал је постао важно полазиште Савезника за операције против Рабаула, града у оточју Неw Бритаин, главног упоришта Јапана у јужном Пацифику.

У то вријеме Американаци постижу успјехе с подморницама, а преузимају и превласт у зрачном простору. Поред тога, успјешно америчко радиоизвиђање резултирало је и пресретањем зракоплова којим је адмирал Јамамото, врховни заповједник Јапанске царске морнарице, кренуо у обилазак јапанског упоришта на отоку Боугаинвилле (Саломонови отоци). Зракоплов је срушен, а Јамамото је погинуо. Поред низа мањих, локалних поморских окршаја у којима углавном побјеђују Американци, до средине године одвиле су се још двије значајније битке: битка у Бисмарковом мору и поморска битка код Командирских отока.

"Од отока до отока"

[уреди | уреди извор]

Ради даљњег напредовања у југозападном Пацифику, стожер америчке војске одлучује заобићи Рабаул, снажну јапанску утврду коју су сматрали врло опасном за даљње напредовање у том подручју. Из тога је произашла операција Цартwхеел, припремана од средине липња различитим премјештањем трупа, а започета готово истовременим искрцавањем на Рендову, Неw Георгију (битка за Неw Георгију), Велла Лавеллу, Нову Гвинеју, Боугаинвилле и Неw Бритаин. При томе су примијенили стратегију "од отока до отока",[10] темељену на заобилажењу јапанских утврђених положаја и тиме пресијецању њихових путова снабдијевања.

Недуго након америчког искрцавања у заљев Кула, и Јапанци се у њему искрцавају, тако да ноћу између 5. и 6. српња долази до битке у заљеву Кула. Неколико дана касније Јапанци шаљу Токио експрес у заљев те долази до битке код Коломбангаре. Американци губе ову битку па Јапанци на Коломбангару искрцавају 1.200 војника. Но, тај је пораз остао без посљедица, јер су Американци у даљњим активностима оток једноставно заобишли.

У коловозу Американци без борбе заузимају неколико јужнопацифичких отока, на којима посебне грађевинарске јединице (Американци их зову морске пчелице) одмах граде зрачна упоришта.

Почетком рујна аустралске се јединице, потпомогнуте америчком зрачном подршком, искрцавају на Новој Гвинеји и ослобађају је.

Након капитулације Италије (8. рујна), посаде талијанских бродова потапају своје бродове како не би пали у руке Јапанаца.

У вријеме евакуирања јапанских трупа с Коломбагаре од краја рујна до почетка листопада, од америчке ватре гине око 1.000 јапанских војника, а Јапанци успијевају с отока повући око 9.400 војника. У наставку Јапанци покушавају евакуирати и војнике с Велла Лавелле, но битком код Велла Лавелле Американци их у томе спречавају.

Борба за Боугаинвилле

[уреди | уреди извор]
Амерички маринци на Боугаинвиллеу

Дана 1. студеног искрцавају се три дивизије америчких маринаца на Кап Торокини на Боугаинвиллеу, отоку у Саломонском оточју, не наишавши на отпор Јапанаца. Пред обалом су у заштити биле 4 крстарице, 19 разарача и неколико миноловаца. Јапанци су зрачним нападима из Рабаула покушали напасти бродове, но кад то није успјело, јапанска команда покреће једну флоту у смјеру Боугаинвилла која стиже сљедеће ноћи. Јапански и амерички бродови сукобљавају се у битки код заљева царице Аугусте, но Јапанци не успијевају спријечити искрцавање Американаца на Боугаинвилле.

Јапанци 3. студеног покрећу 2. флоту као појачање јединицама у Рабаул, но амерички извиднички зракоплови опажају ју у Бисмарцковом оточју. Након упловљавања флоте у Рабаул, 100 борбених зракоплова узлијеће с два америчка носача и креће у концентрирани напад на луку Рабаула. Уз губитак 10 зракоплова, успијевају тешко оштетити шест јапанских крстарица и један разарач. Кратко након овог напада, креће скупина америчких бомбардера и напада Рабаул и, поново, луку. Још исте вечери Јапанци повлаче шест крстарица и пет разарача из Рабаула у Трук, снажно јапанско упориште на Маријанским отоцима.

У међувремену Јапанци успијевају у ноћној акцији 7. студеног искрцати 1.175 војника на Боугаинвилле, а 9. и 11. студеног Американци искрцавају свој други и трећи вал. Због близине Рабаула (удаљеност Боугаинвилле - Рабаул износи само 300 км), Американци оспособљавају јапанске пољске аеродроме на Боугаинвиллеу као базу за нападе на Рабаул.

Због америчке офанзиве Јапанци покушавају појачати своје упориште на Буки, сјеверно од Боугаинвилла, што 26. студеног 1943. до битке код рта Ст. Георге. У тој су битки Јапанци претрпјели страшан пораз, изгубивши више од половине ангажираних јединица, док Американци нису имали губитака. То је био крај Токио експреса, јапанских пловидби ради снабдијевања и евакуирања на Саломонским отоцима.

Већ од краја просинца Американци почињу са зрачним нападима на Рабаул са Боугаинвилла, иако су борбе за овај оток трајале све до почетка травња 1944.

Гилбертови отоци

[уреди | уреди извор]
Положај Гилбертових отока

На дан напада на Пеарл Харбор, јапанске снаге нападају и Гилбертове отоке те их заузимају 10. просинца 1941. У сљедећих годину дана Јапанци на атолима ових отока праве јаке утврде. Припреме за значајну битку за Гилбертове отоке, чије кодно име је било "Операција Галваниц", почеле су десетог, док је сама битка отпочела 19. и трајала до 24. (освојен атол Макалин) односно 28. студеног (освојен и атол Тараwа). То су заправо биле двије одвојене битке вођене истовремено на атолима Макин и Тараwа и биле су врло жестоке. Судјеловало је око 50.000 Американаца и око 5.600 Јапанаца, а погинуло је око 4.300 јапанских и око 1.000 америчких војника.

Након тога, Јапанци су претпоставили да ће Американци своје слиједеће борбене активности усмјерити према Маршаловим отоцима, па су од 19. студеног више пута из Трука допремали појачања на атоле Мили, Кwајалеин и Малоелап (Маршалови отоци).

Друге активности крајем године

[уреди | уреди извор]

Крајем године догодило се још неколико значајних битака, бомбардирања и искрцавања Американаца (битка код рта Ст. Георге, бомбардирање јапанских упоришта на Кwајалеину, операција Деxтеритy). Неке су довршене још исте године, док су неке настављене и у 1944.

Американци и даље успјешно декриптирају јапанске радијске кодове, што резултира групним успјешним подморничким нападима на јапанске конвоје. Подршку често добивају и од других савезничких зракоплова који су такођер били упућивани у потрагу и нападе на конвоје. Тиме су прекидали снабдијевање и Маршалових отока.

У сијечњу Британци појачавају своју источноазијску флоту у Индијском оцеану и све чешће, још од просинца претходне године, нападају јапанске јединице у Малајском пролазу. Дјеломично шире своје дјеловање и до Андамана и Никобара. Тако су успјешно провели и неке акције против њемачких подморница које су дјеловале из Пенанга.

Маршалови отоци

[уреди | уреди извор]

Борбе за Маршалове отоке трајале су од 31. сијечња до 23. вељаче 1944. и вођене су у три одвојене операције. Једна од операција вођена је и на Труку, атолу у скупини Каролинских отока, но сматра ју се дијелом борби за Маршалове отоке. У овим борбама судјеловао је врло велики број маринаца (само на Кwајалеин искрцано је 42.000) а главни циљ ових операција био је осигурање полазишта за напредовање према Маријанским отоцима и Филипинима.

У продору преко Гилбертових отока, Американци пресијецају опскрбу изолираних јапанских постројби на овим отоцима. У крвавим борбама умире пуно мање војника него од глади. Послије битке за Тараwу и побједе, Савезници прелазе на изолацију појединих отока и тиме Јапанце доводе до предаје. Поједини отоци без контакта остају изолирани до краја рата, а поједине постројбе и послије. На неким отоцима малобројно становништво, најчешће остаци јапанских постројби, тек раних 1950-их сазнаје за капитулацију Јапана.

Даљњи продор Американаца

[уреди | уреди извор]

У припреми за велику офанзиву на Маријанске отоке Американци бомбардирају отоке Тиниан и Саипан, а већ крајем вељаче искрцавају прве војнике на Лос Негрос, оток у Адмиралитетском оточју.

У ожујку Јапанци отпочињу операцију за поврат контроле над Боугаинвиллом (гдје су код рта Торокина Американци већ имали мостобран с 27.000 војника) искрцавањем 12.000 војника. Борбе су трајале од 9. до 24. ожујка. Јапанци нису успјели потиснути Американце потпомогнуте артиљеријом са шест разарача, а претрпјели су несразмјерно велике губитке.

Прије почетка великих борби за освајање Маријана, одвио се још низ значајних активности: искрцавање на сјеверозападним обалама и оближњим отоцима Нове Гвинеје, подморничко потапање транспортних бродова с јапанским војницима на путу од Шангаја према Молучким отоцима гдје гине око 10.000 Јапанаца, британски напади на сјеверозападну Суматру и сјевероисточну Јаву и низ значајнијих успјешних напада на јапанске конвоје.

Маријански и Палау отоци

[уреди | уреди извор]

Кампања за освајање ових оточних скупина почела је 11. односно 15. липња, овисно о томе могу ли се припремна тешка бомбардирања Саипана, Тиниана и Гуама сматрати њеним почетком, или се као почетак узима у обзир тек датум првих искрцавања америчких маринаца. Тако су отпочеле огорчене борбе за ове отоке (битка за Саипан, битка за Тиниан и битка за Гуам). Убраја их се међу најжешће и најкрвавије тијеком рата на Пацифику. Јапанци су, у напору да зауставе и одбаце Американце, покушали контранапад који је прерастао у битку у Филипинском мору и завршио великим поразом јапанских неискусних снага, прије свега пилота, у тој битки.

Напредовање Американаца наставило се према скупини отока Палау. Копнене операције на Палау отоцима почеле су 15. рујна након ранијег вишедневног бомбардирања јапанских положаја на отоцима гдје је било предвиђено искрцавање. Успркос огорченом отпору Јапанаца, отоци су пали у руке Американаца 23. листопада но то није био и крај борби. На отоцима Пелелиу и Ангаур су поједине групе Јапанаца пружале герилски отпор, па се борбе за обје ове скупине отока сматрају довршеним тек у студеном исте године.

Људски губитци у овим борбама били су врло велики, но значајно већи на страни Јапана него Американаца.

Освајањем Маријанских отока који су се налазили у средишту тадашњих војних активности на Тихом оцеану, остварене су значане претпоставке за даљње напредовање Савезника како према Филипинима, тако и према самом Јапану.

Филипини

[уреди | уреди извор]

Још у вријеме трајања борби за Палау, Американци отпочињу с нападима на Филипине. Тако бомбардирају аеродроме на Минданау (југ Филипина). Како ту не наилазе на већи отпор, проширују нападе на Висаyас, скупину отока у средишњем дијелу Филипина и у року од три дана уништавају више од 200 јапанских борбених зракоплова.

Охрабрени овим успјесима, Американци с великим бројем зракоплова са 15 носача зракоплова 21. и 22. рујна нападају аеродроме на Лузону, нарочито оне у близини Маниле, да би два дана касније поново напали Висаyас. При томе, Јапанци губе преко 1.000 зракоплова, један разарач, једну корвету, један минополагач и један носач хидроплана. Потопљен је и већи број јапанских мањих пловних јединица, укупно око 150 бродова. При томе, Американци су изгубили 54 борбена зракоплова, од чега их је 18 изгубљено због незгода, не у борби.

У оквиру припрема за инвазију на Филипине, Американци нападају зракопловима с носача низ јапанских аеродрома, између осталих и на јапанским Сакашима отоцима у источном дијелу Кинеског мора и Окинаwи. У нападима на Формозу имали су подршку и бомбардера Б-29 из америчких база у Кини. Јапанци су у обрану летјели с отока Кyусху, Окинаwе и Формозе, а кориштен је и велики број камиказа. Успјело им је дјеломично и тешко оштетити неке америчке бродове. У повлачењу, амерички зракоплови поново нападају аеродроме сјеверно од Маниле при чему долази до тешких зрачних битака с јапанским обрамбеним зракопловима. По завршетку ових борби које су се одвијале свакодневно од 11. до 15. листопада, Јапанци погрешно извјештавају да су потопили 11 америчких носача зракоплова, два бојна брода и једну крстарицу. Овај погрешни извјештај умногом је имао погубне посљедице за стратегију јапанске обране Филипина.

Британци су дали свој допринос провођењем једне акције заваравања (операција Миллет) напавши својом азијском флотом Никобаре 17. и 18. листопада, док је у средишњем дијелу Филипина почела битка за Леyте. Американци су зрачним нападима на Минданао, Леyте и Цебу почели припреме за искрцавање, док је група америчких подморница затворила пролаз између Минданаа и Самара. 19. листопада искрцавају се, уз незнатан јапански отпор, на оток прве америчке јединице одакле почињу, битком за Леyте, с освајањем Филипина. Између 22. и 25. листопада Јапанци покушавају спријечити даљња искрцавања Американаца и развија се битка у заљеву Леyте. У овој битки Јапанци су претрпјели најтеже и за даљњи тијек рата одлучујуће губитке: изгубили су три бојна брода и четири носача зракоплова.

Прије краја године (3. студеног) Јапанци су по први пут користили ФУГУ балоне, једно од најнеобичнијег оружја кориштеног у том рату. Балони-бомбе, које су Јапанци развијали након за њих понижавајућег Доолиттловог напада на Токио 1942., били су од папира, опремљени управљачким механизмом и тјерани струјама вјетра. Користећи повољне струје у зимским мјесецима, стигли су за три дана над Сјеверну Америку. Њих око 1000 колико их је стигло на циљ нису узроковали готово никакву штету.

У овим борбама су, поред познатијих пилота камиказа, Јапанци први пут (20. студеног) користили Каитен, подморнице-торпеда с морнарима камиказама. То је, као и познатији камиказа, било самоубилачко оружје, но подводно. Тог дана уништен је овим оружјем један амерички танкер, док су остала самоубилачка торпеда Американци потопили прије него су обавили задатак. Успркос тога, Јапанци извјешћују о значајном успјеху овог свог новог чудесног оружја.

Британци су у то вријеме реорганизирали своју источноазијску флоту. Старије бродове објединили су у Британску источноиндијску флоту, док су од модернијих јединица формирали нову Британску пацифичку флоту.

24. студеног САД почиње низ тешких зрачних напада на Токио. Зракоплови Б-29 су полијетали с нових база на Саипану, а напади су настављени 26., 29. и 30. студеног као и 3. просинца.

Битка за Леyте трајала је и даље. Обје стране улагале су велике напоре и трпјеле значајне губитке, не постижући одлучујући резултат. Низали су се напади, искрцавања, губитци пловних јединица и зракоплова, и великог броја људских живота.

3. сијечња Британци освајају бурмански обални град Ситтwе и почињу с освајањем Бурме (данас Мјанма), док је бурманска цеста (једина копнена прометна веза Кине с подручјима која нису била под јапанском окупацијом) била поново прометна за Савезнике од пријелаза 1944. на 1945. годину. Тако је пут за пријевоз трупа и опреме до Кине био отворен.

Искрцавање на Лузону

[уреди | уреди извор]

Америчке снаге 3. и 4. сијечња почињу с интензивним нападима на јапанске бродове сјеверно од Филипина, као и поново на аеродроме на Лузону. Тих и идућих дана уништавају бројне јапанске зракоплове као би добили превласт у зрачном простору над Лузоном. 9. сијечња амерички зракоплови нападају Формозу и јапанске отоке Рyū Кyū и Песцадорес.

Истог дана, уз невелик отпор, у заљеву Лингаyен искрцава се 70.000 америчких војника, а Јапанци се повлаче у брда. Уз снажан зрачни отпор Јапанаца, при чему су готово увијек велику улогу имали и камиказе, Американци достављају даљњу опрему и људство све до 17. сијечња, кад америчке копнене јединице више нису требале зрачну подршку.

План савезничког искрцавања на Иwо Јиму
Главни чланак: Битка за Иwо Јиму

Једна од најпознатијих битака Другог свјетског рата, битка за Иwо Јиму започиње 19. вељаче и траје до 26. ожујка 1945. Тактичке операције изведене при нападу на овај оток данас се користе као темељ за изучавање амфибијског ратовања.

Због потребе стационирања ловачких зракоплова за пратњу бомбардера при нападу на Јапанске отоке, Савезници се одлучују за напад на овај само 21 четворни километар велик оток, чија се обрана састојала од око 21.000 јапанских војника под водством генерала Тадамичија Курибајашија. Америчке 4. и 5. Дивизија маринаца са скоро 100.000 војника извршиле су напад на оток за чије заузимање им је требало више од мјесец дана. Јапанци су се повукли у унутрашњост отока и тунелске суставе у планинском дјелу, гдје су герилским акцијама онемогућавали учвршћење америчких положаја. Трећа дивизија маринаца која долази у помоћ, још више повећава гужву на обали, чиме долази до укупног губитка од око 7.000 мртвих.[11]

Тијеком борбе, Американци због немогућности уласка у подземне тунеле употребљавају бацаче пламена и тиме уништавају положаје јапанске војске. При крају сукоба, Јапанци се повлаче на јужни дио отока гдје се боре до задњег. Укупно је у обрани отока погинуло више од 20.000 Јапанаца.

Главни чланак: Битка за Окинаwу

За Американце, Окинаwа је била задња препрека на путу за Јапан, док је једнако тако Јапанцима, након губитка Иwо Јиме, то била задња обрана матичних отока. Битка за Окинаwу, такођер позната и као Операција Ицеберг, започела је 1. травња 1945., када 10. Армија америчке копнене војске, уз потпору 3. Амфибијског корпуса и 24. Армијског корпуса с укупно 183.000 војника, врши инвазију на Окинаwу, јапански териториј у оточју Рyū Кyū.

План напада на Окинаwу

Иако су припреме у виду врло снажних зрачних напада интензивно трајале већ од 18. ожујка (иако је оток повремено био бомбардиран и раније), главнина јапанских снага се успијева повући у унутрашњост отока, у већ изграђене и добро утврђене положаје, па се битка сматра довршеном тек 21. липња. Ратовање у џунгли доводи до великих губитака на страни Савезника, али су у коначници ипак Јапанци претрпјели тежак пораз: губе око 66.000 војника, док су амерички губитци износили 12.283 погинулих.

Падом Окинаwе пада и задње јапанско упориште на путу према главним отоцима. Самим тим, Савезници завршавају припреме инвазије самог Јапана.

Пут ка јапанској капитулацији

[уреди | уреди извор]

Сукобљене стране (прије свега Савезници) подузимале су истовремено уз наведене, и цијели низ већих и мањих борбених активности. Све су се сводиле на јапанске покушаје да свим средствима (велик број самоубилачких активности како зракопловима тако и људима-торпедима) спријече напредовање Американаца према Јапану, и америчким напорима да управо то остваре.

Поред тога, Аустралци (отоци око Борнеа, Борнео, Нови Зеланд...) и Британци (Бурма, Индокина) такођер успјешно ослобађају окупиране територије. Снажно бомбардирање Јапана и зрачни напади на бродове ометају и онемогућују поморски промет с допремом сировина Јапану.

Након капитулације Њемачке 9. свибња, Јапан се изјашњава за наставак одлучне борбе против Савезника. Јављају се, како у војсци тако нарочито у парламенту, прва гласна размишљања о капитулацији, но војни врх већ припрема обрану земље до задњег човјека.

Као један од резултата Потсдамске конференције Савезници дају Јапанцима ултиматум за безувјетну капитулацију, а Совјетски Савез преузима обавезу активирати се у подручју Пацифика три мјесеца по завршетку рата у Еуропи. Но, јапански премијер Кантарō Сузуки овај ултиматум одбацује 27. српња.

Атомска бомба и завршетак рата

[уреди | уреди извор]
Атомски облак изнад Хирошиме

Иако су већ Јапанце принудили на повлачење те се само Царство налази у распаду, америчка се влада и војна управа одлучују за употребу најгорег оружја за масовно уништавање.

Иако је јапански изасланик у Москви, Сато Наотаке, већ 9. српња 1945. пренио молбу за почетак преговора о примирју, Американци 6. коловоза бацају прву атомску бомбу на Хирошиму, три дана послије бива бачена бомба 9. коловоза на Нагасаки и СССР објављује рат Изненађени совјетским нападом који је "прегазио" милион јапанских војника у року 7 дана и атомским бомбардирањем, Јапанци 2. рујна 1945. потписују безувјетну предају.

Посљедице

[уреди | уреди извор]

Пацифички рат, а тиме и Други свјетски рат, завршио је безувјетном јапанском капитулацијом. Документ о капитулацији потписан је на америчком бојном броду УСС Миссоури, 2. рујна 1945. године. Био је то први рат у којем су употријебљена сва три оружја за масовно уништавање, како атомско (САД је бацио атомске бомбе на Јапан), тако и биолошко и кемијско оружје, које је Јапан користио већином у Кини.

Осим господарског уништења Јапана, посљедице упорабе атомских бомби цивилно становништво осјећа дестљећима касније: зрачење и заражен околиш и послије рата многе ће цивиле стајати живота.

У многим случајевима оспорена упораба атомског оружја овом је пригодом учврстила тадашњу америчку улогу у свијету, те показала сву своју окрутност. I до данашњих дана улога атомског оружја се није промијенила те служи као врста политичког притиска.

Повезано

[уреди | уреди извор]
  1. „Цхинесе Пеопле Цонтрибуте то WWИИ”. Приступљено 23. 04. 2009. 
  2. „Тхе Натионал Wорлд Wар II Мусеум, Неw Орлеанс”. Архивирано из оригинала на датум 2008-01-06. Приступљено 2009-05-10. 
  3. Деар, I.C.Б анд Фоот, M.Р.D. (едиторс) (2005). „Аустралиа”. Тхе Оxфорд Цомпанион то Wорлд Wар II. Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. стр. 66. ИСБН 9780192806703. 
  4. „Руссиа анд УССР ин Wарс оф XX центурy”. И.И.Ивлев. Архивирано из оригинала на датум 2008-05-05. Приступљено 11. 07. 2008. 
  5. Пеаце анд Wар – Унитед Статес Фореигн Полицy 1931-1941, Департемент оф Стате: Wасхингтон, 1943 на страници: http://www.ibiblio.org/hyperwar/Dip/PaW/PaW-14.html (en)
  6. Дискуссионс wитх Јапан 1941 анд Пеарл Харбор на страници: http://www.mtholyoke.edu/acad/intrel/WorldWar2/pearl.htm
  7. Документ "Меморандум [91] Регардинг а Цонверсатион Бетwеен тхе Сецретарy оф Стате, тхе Јапанесе Амбассадор (Номура), анд Мр. Курусу" на страници: http://www.ibiblio.org/pha/timeline/411201apw.html
  8. Цхронологy оф тхе Дутцх Еаст Индиес, Децембер 1941 на страници: http://web.archive.org/20020521203439/www.geocities.com/dutcheastindies/december1.html
  9. Оригинални текст телеграма Ф. D. Роосевелта цару Хирохиту на страници: http://www.ibiblio.org/hyperwar/Dip/PaW/264.html
  10. Борис Прикрил, "Пакао Пацифика, други дио" Накладни завод Знање, Загреб, "Отокар Кершовани", Ријека, 1985. стр. 110
  11. Морисон, Самуел Елиот (2002) [1960]. Вицторy ин тхе Пацифиц, 1945. Урбана, ИЛ: Университy оф Иллиноис Пресс. (en)