Православље
Не треба изједначавати са ортодоксијом.
| Дио серије чланака на тему | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
|
Исус Христос Основе Хисторија
Теологија |
Иконе су важан елемент православне побожности. Оне се не обожавају као твар (слика или комад дрвета), већ вјернику служе да се усредоточи на молитву и на оног ко је приказан на икони. Цјеливањем иконе цјелива се прволик изображен на њој.
Православље (грчки Ορθοδοξία - правовјерје) је пријевод грчке ријечи ортодоксиа. То је славенски пријевод с краја средњег вијека. Он је у бити тачан, али би било исправније користити ријеч правовјерје или још боље ортодоксија.Та рец (доxа)се користи као литургијски термин са знацењем славе: доxа то Патри ке то Ио ке то Агио Пневмати (слава Оцу и Сину и Светоме духу), и у том смислу сасвим је правилан превод Православље.
Православље је једно од грана кршћанства. Коријени православља сежу у почетке кршћанства. Формира се у источном дијелу Римског царства-Византији где и остаје као званична религија до пропасти Византијског царства. Оно је специфичан облик кршћанства настао у окриљу византинске(васељенске) цркве чију доктрину наслеђује грчка црква.Ознака грчка не објашњава, већ искривљује појам. Од почетака Цркве, православље је обухватало мање- више целокупан простор медитерана, укључујући и блиски исток и северну африку. ни после пада Византије није се православље показивало као грчка црква, јер живи упоредо у словенским, арапским и грчким областима. напомена је да је разуђеност обреда посебан квалитет који нуди православно искуство Цркве.
Православље се манифестира кроз учење Православне цркве.
Основна учења православља
[уреди | уреди извор]Основна учења су конципирана кроз наук Православне цркве који се заснива на Симболу вјере који је усвојен на Васељенским саборима у првим вјековима кршћанства и били су обавезујући за цијелу хришћанску Цркву. Православна црква признаје само првих седам сабора. Касније је дошло до промјене дијелова Симбола вјере од стране западног дијела Цркве. То ће, уз друге мање догматске разлике а понајвише културне(иконоборство), утјецати на дефинитиван разлаз између западног и источног кршћанства 1054. године (Велики раскол), који није ни први ни највећи разлаз источноримске и западноримске цркве, али је сигурно најдужи. Вјерује се у једнога Бога. Он се уопће назива Оцем који је небески отац свих људи које је створио и стара се о њима. Али, Бог се назива Оцем кроз прво лице Свете Тројице. Наиме, Бог је један по суштини (бићу), по овом науку, а тројичан по лицима: "Отац, Син и Свети Дух". Сва три божанска лица чине Тројицу "једнобитну и нераздјељиву". Сва три лица су једнака међу собом и чине јединство. Важно је напоменути да постоји учење о монархији Бога Оца, јер су Свети Оци тиме јасно раздвојили личности од природе у Богу.
Исус Крист/Исус Христос, син божји, дошао је на земљу и примио тијело човјечије ради спасења људи - да би људску природу повријеђену гријехом, обновио, сјединио с Богом, и људе спасио од гријеха, зла, проклетства и вјечне смрти (пакла).
Господ Исус Крист је рођен од Пресвете Богородице - Марије. Она се назива увијекдјевом (приснодјевом) зато што је послије натприродног рођења Исуса, остала и даље дјевојком. Својом моралном чистотом и богатством врлина, она је надвисила сва створења и постала најближа Богу.
Бога се не може потпуно познати - он је недостижан за човјечији разум, јер он бесконачно превазилази човјекову моћ схваћања. О њему се зна онолико колико је потребно за људско спасење. Он се људима објављује и показује: - у божјим дјелима у свијету, тј. - у поретку у свемиру и законима који у њему владају, - у човјековој души која осјећа Бога, поглавито у савјести кроз коју нам говори глас његов, а највише у божјем откровењу (објављивању), и најпотпуније у Исусу Кристу, сину божјем, који се ради тога и јавио на земљи, умро у мукама и васкрсао након три дана. Односно, пре свега кроз личност Сина, јер Бог се и схвата као пре свега личност.
Најзначајнији циљ кршћанског живота јесте задобијање вјечног спасења. За то је потребно испуњавати сљедеће врлине, а то су: чврстина вјере, чистота душе, честитост живота и припадност Православној цркви. Чланом цркве тј. православним кршћанином се постаје крштењем. Православни догмати истичу да се некрштени тешко могу спасти, тј. ући у Царство Небеско (рај) после телесне смрти. Средства која човјеку помажу у достизању претходнога су пост и молитва, док је суштина у моралном и богобојажљивом животу којим се вера сведочи. Пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство Небеско. Молитве се узносе Богу, а Пресветој Богородици и свецима се моли као угодницима пред Богом, да се заузму за људе пред Богом. У Православној цркви има седам светих тајни (сакрамената) које свака за себе ставља печат на заједницу Бога и човјека:
- Света тајна крштења
- Света тајна миропомазања
- Света тајна покајања
- Света тајна причешћа
- Света тајна брака
- Света тајна јелеосвећења
- Света тајна свећенства
Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и дјелима допринијели много добробити Цркве. Они су још овдје на земљи својим усавршавањем у кршћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили спасење и Краљевство Небеско. Нико не може да заслужи спасење, али су светитељи показали, посведочили Христа у свом животу, показали су да је јединство, живљење са Богом могуће и плодоносно. Многи од ових светаца су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и после смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију. Тако се многима од њих за помоћ обраћају и људи других конфесија и религија.
Црквена хијерархија (јерархија) - су свећеници на челу с епископима. Епископи се сматрају насљедницима апостола, првих Кристових ученика.
Погрешно је непоменути тзв. царско свештенство, народ Божији који је крштењем такође уведен у чин.
Најважнија улога православних храмова је да служе као мјесто гдје жива Црква - вјерници, узносе Богу своје молитве а најважнији дио црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недјељом и другим празницима у храмовима. У ствари, литургија собом на најбољи начин показује само биће Цркве- заједнице Бога и Његовог народа. На Светој Литургији вјерници се причешћују крухом и вином за које се тврди да мистично, за вријеме литургије, постаје тијело и крв Исусова. Без примања истих није могуће спасење (према ријечима Исусовим из Новог завјета (Лука 22,19; Иван 6,53). За литургију вјерници се припремају постом, молитвом, исповиједањем својих гријеха и опраштањем онима који су се о њих огријешили. Примање Светог Причешћа се пореди с духовном храном, као што тијело треба храну да би живјело, тако и душа - будући да је од небеске суштине, треба се хранити небеском храном (тијелом и крвљу Исусовом као споменом на жртву Исусову за искупљење људи). Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер - тзв. катехеза. Али није нагласак на поуци, већ на ритму богослужења који врхуни у литургијском слављу. Литургију служи свећеник уз присуство вјерног народа, а уз помоћ пјевнице која није неопходна уколико народ зна да одговара на литургију.
Постоје три ступња свећеничке службе: ђакон, свећеник (јереј), епископ. Епископ може вршити све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна три епископа. Свећеник може вршити скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свећенике, улога ђакона је још мања него свећеника - он је на неки начин помоћник свећенику. Нема ту мање и веће улоге, ствар је у различитим службама које су подједнако важне за остварење Цркве. У ствари, ђакон на литургији формално има више посла: кади, проузноси јектеније (молитве), напомиње народу и свештенству којим редом теку литургијске радње, чита Св. писмо, помаже при причешћивању...
Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Свето писмо које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Криста. Али пре свега, литургијска пракса је заснована на самом животу Цркве (и пре писања Новог завета постојала је Црква и у њој литургија)
Структура институција православне цркве
[уреди | уреди извор]Православна црква је, за разлику од Римокатоличке, децентрализована после признавања привих архиепископа (Бугарског, Грчког, Српског итд.) који црквену службу врше на својим језицима. Постоји и Васељенски патријарх који представља наследника византинског патријарха и себе сматра поглаваром свих цркава. Међутим, то остали архиепископи не признају, јер је васељенска црква у четрнаестом веку, пред пад Византије била приморана да призна власт римском Папи како би Византија добила лобистичку помоћ за одбрану од напада "јеретика са истока". После тога избијају немири под вођством зилота који оповргавају ово признање.
Државе и територије с већинским православним становништвом
[уреди | уреди извор]- Грчка (98%)
- Кипар (78%)
- Бугарска (85%)
- Македонија (67%)
- Србија (85%)попис 2002
- Црна Гора (85%)
- Румунија (83%)
- Молдавија (99%)
- Русија (80%)
- Белорусија (60%)
- Украјина (76%)
- Грузија (83%)
- Арменија (94%)
- Амхара (Етиопија) (82%)
- Тиграј (Етиопија) (96%)
- Адис Абеба (Етиопија) (82%)
