Песма над песмама
| Стари завјет |
|---|
| Јудаизам, Протестантизам, Католичанство, Православље
|
| Деутероканонске књиге |
| Православље |
| Источно и руско православље |
| Источно православље |
| уреди |
Песма над песмама (хебр. Шир Хаширим; лат. Цантицум цантицорум) се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.
Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.
Ово је 22. по реду књига у Библији. Наслов књиге је сажетак уводних речи: „Ненадмашна песма која је Соломонова“. Према хебрејском тексту од речи до речи, то је „Песма над песмама“, а означава ненадмашну одличност једне песме, слично као израз „небеса над небесима“ за највиша небеса (5.Мојс. 10:14). То није збирка песама, него једна песма, „песма крајњег савршенства, једна од најбољих која је икад постојала, или је икад била написана“. Јеврејски раби Акиба који је живео у првом веку наше ере, изразио је своје цењење за Песму над песмама на следећи начин: „Сав свет није био достојан дана у који је та узвишена Песма била дата Израелу“.
Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.
Ауторство
[уреди | уреди извор]Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела ( 968. пне. - 928. пне.), неки тврде да он он није њен аутор. Наиме, мишљења су да одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века пне. Према томе, приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.
Међутим, пажљивим истраживањима самог текста као и других доказа, дошло се до другачијег виђења. Наиме, да је Краљ Соломон из Јерусалима био је писац ове песме, што је потврђено њеним уводом. То је идилична поема испуњена значењем и врло сликовита у свом описивању лепоте. Читалац који себи може представити оријентални амбијент цениће је још и више (П.н.п. 4:11,13; 5:11; 7:4). Повод за њено записивање био је јединствен. Велики краљ Соломон, славан у мудрости и моћи и блистав у сјају свог мареријалног богатства, није могао импресионирати једноставну девојку са села у коју се заљубио. Због постојаности њене љубави према пастиру, краљ је доживео неуспех. Соломон је написао ову песму у Јерусалимум можда око 1020.пне. неколико година након што је храм био завршен. До времена када је написао ту песму, он је имао „шездесет краљица и осамдесет конкубина“, у поређењу са „седам стотина жена, кнегиња и три стотине конкубина“, на крају своје владавине (П.н.п. 6:8; 1.Краљ. 11:1,3).
Канонство
[уреди | уреди извор]Канонство Песме над песмама у рана времена уопште није било стављано у питање. Сматрала се саставним и надахнутим делом хебрејског канона много пре наше ере. Била је укључена у грчку Септуагинту. Јосиф Флавије ју је уврстио у свој каталог светих књига. Зато има исте доказе за своје канонство који су обично наведени и за сваку другу књигу хебрејских писама. Неки, међутим, доводе у питање канонство књиге на темељу тога што у њој нема указивања на Бога. Одсутност икаквог спомињања Бога не би могла искључити књигу исто као што је ни сама присутност речи „Бог“ не би могла учинити канонском. Скраћени облик Божјег имена појављује се у 8. поглављу, а 6. стих, где се каже да је љубав „пламен од Јах“.
Структура
[уреди | уреди извор]Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:
- Наслов и пролог (1,1 – 4)
- Прва песма (1,5 – 2,7)
- Друга песма (2,8 – 3,5)
- Трећа песма (3,6 – 5,1)
- Четврта песма (5,2 – 6,3)
- Пета песма (6,4 – 8,5)
- Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
- Додаци (8,8 – 14)
На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.
Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п.н.е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».
Тумачења
[уреди | уреди извор]Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. пне.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Мисхна, Јадаим, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н.е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. ТАНАХ). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.
Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:
- Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
- Дословно тумачење. Похвала људској љубави.
У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.
У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.
Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. I поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.
По свему судећи да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.
Литература
[уреди | уреди извор]- Wилфрид Харрингтон, Увод у Стари Завјет, Загреб
- Иво Андрић, Историја и легенда, есеји I, Београд
