Перуника

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Перуника
{{{слика_опис}}}
Научна класификација
Царство: Плантае
Дивизија: Магнолиопхyта
Разред: Лилиопсида
Ред: Аспарагалес
Породица: Иридацеае
Род: Ирис
Линнé

Перуника, односно ирис, биљка је из породице једносупница која припада породици Иридацеае, заједно с родовима гладиола (Гладиолус) и шафрана (Цроцус) , трајне зелени с поданцима и гомољима. Вријеме цватње је од свибња до српња.

Из ваљкастог, пузавог и трајног поданка расту уски, усправни и сабљасти листови. Цвјетна стабљика нарасте и до 1,50 м високо и обично има два до три цвијета на крајевима цвјетне стабљике. Цвјетови се састоје из 6 у 2 реда пореданих цвјетних листова од којих је вањски свинут а унутарњи усправан. Цвјетни листови су најчешчће плаве боје, при дну са жутим или бјелкастим мрљама и превучени љубичастим жилицама.

Године 2000. проглашена је хрватским националним цвијетом на приједлог Хрватске академије знаности и умјетности.

Назив потјече од имена грчке божице дуге, гласнице богова Ириде (грч. - дуга), а наш назив перуника долази од имена врховног старославенског бога громовника Перуна и његове жене, богиње Перунике. Кајкавски назив за перунику лелуја или љељуја, произашао је из другог имена богиње Перунике - Љеља. Остали хрватски народни називи прате божанске повезнице - богиша, цвит или каћун небески, или се пак односе на мачасти, односно сабљасти обилик листова - мачинац, мачак, сабљарка, сабљић или шпаде (лат. спадиx - мач) у Истри.

Перуника Ирис x ротсцхилдии је крижанац илирске (Ирис иллyрица) и шарене перунике (Ирис вариегата). Први је пут спомиње ботаничар Арпад вон Деген у свом великом дјелу "Флора Велебитица" 1936.г.

Божица Ирис је као гласница богова, дугом шарала с висина преносећи поруку на Земљу. Тамо гдје би дуга дотакла тло, као и муња бога громовника Перуна, израстала је перуника, можда сваки пут друге боје. На Истоку у Јапану она симболизира побједу, а у доба Карла Великог користи се као француски краљевски симбол.

У Ботаничком врт Природнословно-Математичког факултета у Загребу перунике чине највећу збирку трајница, од око 150 различитих врста и сорти. Због недостатка простора, на партеру и око језера посађено је тек неколико десетака различитих сорти украсних перуника, већином из скупине тзв. брадатих перуника (Барбата Елатиор).

У Врту се узгајају и хрватске ендемичне и ријетке врсте тога рода, нпр. осим хрватске перунике (Ирис цроатица) узгаја се блиједа перуника Ирис псеудопаллида и јадранска перуника Ирис адриатица.

Строго заштићене биљке из породице Иридацеае у Хрватској:

  • Далматински шафран (Цроцус далматицус)
  • Томасијев шафран (Цроцус тхомасии)
  • Мочварна гладиола (Гладиолус палустрис)
  • Јадранска перуника (Ирис адриатица)
  • Хрватска перуника (Ирис цроатица)
  • Илирска перуника (Ирис иллyрица)
  • Блиједа перуника (Ирис псеудопаллида)
  • Сибирска перуника (Ирис сибирица)
  • Перуника (Ирис x ротсцхилдии)

Поједине врсте перуника употребљавају се и у фармацији те при изради парфема. У љековите сврхе сабире се углавном поданак (Рхизома Иридис), који се искапа у листопаду. Каткада се сабиру и листови и то за упорабу у свјежем стању, јер се у сухом не могу употребљавати. Поданак садржи етерично уље, веће количине смоле, танине и гликозид иридин. У својој прадомовини, Америци, поданак перунике су од прастарих времена користили Индијанци као најбоље средство против водене болести.

Флорентинска перуника (Ирис Флорентина) назива се и бијели кмин, перуника мирисна, питоми кмин, бела перуника. Поданак ове перунике назива се коријен љубице, а у осушеном стању мирише на љубицу. Употребљава се у производњи парфема, додаје се пастама и текућинама за зубе.


Ирис цроатица

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ирис цроатица

Хрватска перуника Ирис цроатица је ендемична врста у Хрватској. Типично развијени облици хрватске перунике појављују се у свијетлим шумама храста медунца и црнога граба. За станиште бира доломитне и вапненачке обронке брдских подручја континенталне Хрватске. Заузима југозападни дио панонско-понтског ареала који је значајан по реликтној флори и вегетацији. Најпознатија су налазишта Медведница, Страхинчица, Самоборско горје и Огулинско загорје.

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]