Папинска Држава
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
_crowned.svg){kind=small}
.svg)
Папинска Држава (латински: Статус Понтифициус, талијански: Стато делла Цхиеса) је хисторијска држава на Апенинском полуотоку која је егзистирала од 756. све до уједињења Италије 1870.[1] Тад је Гиусеппе Гарибалди војно побједио папинску војску, срушио папинску диктатуру и анектирао посљедње остатке Папинске Државе у Краљевину Италију. Данашња град-држава Ватикан њезин је минијатурни насљедник.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Формирање
[уреди | уреди извор]Сједиште римокатоличког папе Рим у раном средњем вијеку био је под влашћу Бизанта. Због напада Лангобарда на Рим папа Стјепан II. је 752. позвао у помоћ франачког краља Пипина Малог. Пипин је одбио Лангобарде и освојио већи дио сјеверне Италије те поклонио папи освојене територије 756.[1] и тиме је ударио темеље Папинској држави. Новонастала држава обухваћала је Рим са околицом, Равенски егзархат и Кампанију. Овај акт знан је као Пипинова даровница.
Карло Велики је након тога 781. кодифицирао и одредио (и повећао) територије на којима папа има суверенитет. Териториј је обухваћао Рим и околицу, али и Равенну, градове талијанског Пентаполиса (Римини, Песаро, Фано, Синигаглиа, Анцона), Војводство Беневенто, Тоскану, Корзику, Ломбардију и још неке градове. Сурадња папинства и каролинга кулминирала је 800., када је папа Лав III. окрунио Карла Великог за првог германског цара Римљана (Аугустус Романорум). Међутим, у прва три вијека Папинске Државе, папа није имао ефективну контролу над цијелим територијем, нити је било јасно је ли држава независна у односу на Свето Римско Царство.
У 10. вијеку цар Светог Римског Царства Отон I склапа уговор с папом, по којем је Папинској Држави потврђен суверенитет. То је питање и даље остало предмет сукоба папинства и царства, све до око 1300., када је независност Папинске Државе постала неупитна.
Од 1305. до 1378., папа је столовао у Авигнону[1] у јужној Француској. тако да је Папинска Држава тада била само формално под његовом контролом. Град Авигнон био је дио Папинске Државе и остао њен посјед све до Француске револуције.
Врхунац моћи
[уреди | уреди извор]За вријеме ренесансе, териториј Папинске Државе се битно проширио, особито за вријеме понтификата Александра VI. и Јулија II.. Након њих римски папе постали су једни од најзначајнијих владара међу бројним државама Апенинског полуотока, поред свог великог утицаја који су имали на вјерски живот. У пракси, већином папинских посједа управљали су локални феудалци. Тек у 16. вијеку папе успостављају пуну власт над својом државом.
На врхунцу територијалне експанзије, у 18. вијеку, Папинска Држава обухваћа већину средишње Италије: Лациј, Умбрију, Марцхе, Равенну, Феррару, Бологну, Сан Марино и дијелове Емилије-Ромагне. Такођер је укључивала енклаве у јужној Италији и околицу Авигнона у Француској.
Доба револуционарних превирања
[уреди | уреди извор]За француске револуције, прво је анектирана Грофовија Венаиссин са градом Авигноном 1791. у Француској. Затим је француска револуционарна војска 1796. продрла у Италију и основала Цисалпинску републику[1] на дијелу територија Папинске државе (Равенна, Феррара, Бологна и дио Емилије-Ромагне). Двије године касније генерал француске револуционарне војске Лоуис Алеxандре Бертхиер је 10. фебруара 1798. умарширао је у Рим и успоставио марионетску Римску Републику, а папу Пиа VI. послао у француско заробљеништво, гдје је и умро 1799.
Папинска држава обновљена је у јуну 1800.[1]за папе Пиа VII., али су се Французи поновно вратили 1808., овај пут териториј папинске државе је анектиран од Француске као департмани Тибре и Трасимèне.
Након пада Наполеона 1814, Папинска држава је поновно обновљена. Од 1814. па све до смрти папе Гргура XVI. 1846., папе су слиједиле врло реакционарну и анакрону политику у својој држави, тако је Рим у то вријеме имао жидовски гето, као посљедњи западноевропски град. Тек је папа Пио IX. који је изабран након Гргура XVI. почео проводити либералне реформе.
Талијански револуционари су 1849. прогласили Римску Републику,[1] па је папа Пио IX. побјегао из Рима. Уз помоћ француских трупа Наполеона III. и Аустријског Царства срушена је република и папа се вратио у Рим 1850.
Пропаст Папинске државе
[уреди | уреди извор]Краљевина Сардинија која је била један од носиоца уједињења Италије, војним је побједама у Аустријско-сардинијском рату припојила 1860. Бологну, Феррару, Умбрију, Марцхе и Беневенто Краљевини Италији.[1] То је приближно била више од двије трећине Папинске државе, под папинском контролом остао је Лациј у околини Рима. Тад је покренуто римско питање, тј. питање главног града Краљевине Италије и суверенитета над Римом, јер је талијански парламент 1861. прогласио Рим главним градом.
Папинску власт у Риму чувао је француски гарнизон, он се повукао у јулу 1870. након избијања Француско-пруског рата. У септембру исте године, Краљевина Италија објавила је рат Папинској Држави, те је 20. септембра њена војска поразила папинске зуаве (Зуави Понтифици) и ушла у Рим. Папа Пио IX. повукао се из своје дотадашње резиденције Квиринал у Ватикан, и прогласио заробљеником.
Након тог се Пио XI. за вријеме Муссолинијеве владавине, формално одрекао свих територија Папинске Државе и потписао 1929. Латерански уговор (Конкордат) с Краљевином Италијом, којим је формирана држава Ватикан, а папа признао Краљевину Италију. Ватикан је суверени териториј Свете Столице, и сам по себи субјект међународног права.
