Палеолитска умјетност

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Распростирање Палеолитске умјетности у Еуропи:
·Црвено: зидне слике
·Зелено: носиве фигуре
·Цијан линија: досези глечера
·Плава линија: обале у леденом добу.

Палеолитичка умјетност, (грчки палаиос - стар, литхос - камен) је умјетност од прије отприлике 32.000 до 11.000 година пр. Кр., тијеком каменог доба. Може се подијелити на двије главне категорије:

  • носиве комаде, мале фигурице и декориране предмете и
  • спиљску умјетност.

Проналазак и подјела

[уреди | уреди извор]
Зидна сликарија животиња из спиље Ласцауx у Француској, око 13.000 пр. Кр.[1]

Палеолитичка умјетност је прво откривена 1860-их, када је француски палеонтолог Едоуард Лартет нашао декориране предмете у спиљама и каменим склоништима у југозападној Француској. Старост је процијењена у вријеме оруђа и костију животиња леденог доба. Открића су покренула лудило прекапања спиља у потрази за прастарим предметима, но мало је пажње било посвећивано цртежима на зиду.

Локални земљопосједници су 1880. открили цртеже у Шпањолској спиљи Алтамира на што су археолози били веома сумњичави. Године 1895. зидови прекривени гравурама откривени су у спиљи Ла Моутхе, у Дордонској регији југозападне Француске. Шљунак је најприје затрпао улаз у ову спиљу, а палеолитски наноси на пијеску потврђују велику старост тих налаза. Године 1901. гравуре су нађене у спиљи Лес Цомбареллес, а цртежи у сусједном Фонт де Гауме-у, у истој регији као Ла Моутхе.

Реконструкција сликарија из шпиље Цхаувет (Ардèцхе, Француска) које се сматрају најстаријим сликама на свијету, старије од 30,000. пне.

Године 1902. археолози су признали постојање спиљске умјетности. Од тада су бројна нова мјеста откривена, те су се истраживања наставила, особито у Шпањолској и Француској. Године 1994. Француз именом Јеан-Марие Цхаувет открио је спиљу у долини Адрецхе такођер у југозападној Француској. Спиља Цхаувет садржи слике бројних животиња које датирају 32,000 година у прошлост, чинећи их најстаријим спиљским сликама.

Од 1981. археолози су открили налазишта на отвореном простору у Шпањолској, Португалу, Аустралији и јужној Африци. Године 1994. током ријеке Цоа, у сјевероисточноме Португалу, истраживачи су нашли камење с угравираним људским фигурама, коњима, козорозима и дивљим мачкама. Умјетници су очито чекићем источкали контуре животиња које су касније спојили урезујући линије. Археолози процјењују те слике на 20,000 година старости те вјерују да је такво цртање било веома често но да су остаци пропали због утјецаја ерозије вјетра и кише.

Данас археолози налазе палеолитичке умјетности сврставају у раздобља која су добила име по најпознатијим спиљама: Шаблон:Портал Ликовна умјетност

  • Орињашко доба (По спиљи Ауригнац у Француској) - 30.000 – 25.000 г. пне.
  • Солитренско доба (По спиљи Солутре-Полуллy у Француској) (такођер спиље: Леспугуе, Предмост) - 25.000 – 18.000 г. пне.
  • Магдаленско доба (По спиљи Ла Магделеине у Француској) (такођер спиље: Ласцауx, Ел Цастилло, Пецхмерл) - 18.000 – 14.000 г. пне.
  • Касно магдаленско доба (Спиље: Ла Магделеине, Алтамира, Ниауx) - 14.000 – 5.000 г. пне. 81% налаза је из четвртог раздобља

Спиљско сликарство

[уреди | уреди извор]
Отисак руке из спиље Пецх Мерле у Француској, око 35.000 пр. Кр.
Такозвани "Кинески коњ" из спиље Ласцауx у Француској, око 14,000 пр. Кр.

Спиљску умјетност углавном налазимо на подручју Шпањолске и Француске, а састоји се од слика, цртежа и гравура на зидовима спиља. Могућа трећа категорија би биле слике и симболи угравирани на отвореном простору, но мало је од тога остало сачувано.

Фигуративна палеолитичка умјетност се односи на приказ човјека или животиње, а нефигуративна на облике знакова и симбола. Прикази појединих животиња варирају од мјеста и временског периода. Најчешће су се у спиљама приказивали бизони и коњи, а мамути и јелени се налазе само на неким подручјима. Рибе и птице су најчешће на носивим предметима. Прикази инсеката и биљака су само на неким предметима и јако су ријетки. Готово све животиње су приказане у профилу, углавном одрасле јединке препознатљиве врсте. Многе су животиње недовршене или двосмислене, а има и измишљених бића, као једнорог у спиљи Ласцауx. Број фигура варира од неколико до неколико стотина као у спиљама Ласцауx или Лес Троис Фререс, Француска.

Цртежи су јаких оквирних линија (као мета), а испуњени су другом бојом од позадине. Човјек понекад искориштава и форму зида, тј. удубљење и испупчења зида за ликовно обликовање животиња. Животиње су набацане без икаквог реда, нема односа између фигура, понекад су чак осликане једна преко друге.

Симболи и знакови су много чешћи у спиљском сликарству него прикази људи или животиња. У распону од једне точке и линије до велике плохе сложено групираних знакова могу стајати самостално у спиљи, но чешће се налазе уз фигуративне слике. Чести су једноставни симболични мотиви, укључујући и отиске руке у обојеној земљи, а неки знанственици сматрају да су сложенији знакови обиљежја етничке групе из палеолита.

Умјетничка копија бика из спиље Алтамира у Шпањолској.

Знанственици су испрва сматрали да је спиљско сликарство било чисто из декоративних разлога, без конкретне важности, но након даљњих истраживања све фигуре дају неки смисао тој умјетности. По теорији популарној у раном 20. ст., људи из каменог доба су сликали животиње из разлога да ће исте сусрести у стварности. Тако копља и друга оружја на сликама могу казивати да ће имати успјешан лов. Ипак, та је теорија још на разматрању. Слиједећа популарна теорија каже да су спиљске слике служиле магији плодности те су по њој људи сликали животиње у нади да ће се исте размножити и осигурати довољно хране у будућности. Неки сматрају да ће поновно сликање животиње по старој слици осигурати поновни повратак животиње свако прољеће. Нека истраживања су показала да су најраскошније слике у спиљама с особито добром акустиком, те сматрају да је глазба имала велику улогу у обреду. Такођер су многе остале теорије на разматрању, но сматра се да јединствена теорија неће бити довољна за објашњење цијеле палеолитичке умјетности, која је трајала 20,000 година, на широком подручју свијета.

Отисциу руку из спиље код града Перито Морено, Санта Цруз у Аргентини, око 14.000 пр. Кр.

Умјетност на спиљским зидовима састоји се од разних техника. Неки цртежи садрже спојене остатке минералних накупина сталагмита и сталактита за приказ појединих дијелова животиње. Други долазе од прстију утиснутих у глину која се налазила на стјенкама зида. У неким је спиљама строп био превише висок за сликање без љестава или скела. У Ласцауxу, спиљски зидови показују рупе гдје су могле бити постављене скеле. Величине спиљских цртежа јако варирају. Слике бикова у спиљи Ласцауx дугачке су 5.5м.

Копија цртежа са приказом битке стријелаца из спиље Морелла ла Велла, провинција Цастеллóн у Шпањолској.

У раздобљу средњег каменог доба (мезолиту) збиле су се три промјене од изузетне важности за ликовну умјетност. Прво, теме пећинског сликарства су разноврсније и, осим животињског свијета, појављују се и људски ликови. Друго – у обликовању се напушта натурализам и зорно приказивање природе, избацују се појединости а ликове се поједностављује попут знакова (стилизација). Ти су ликови често једнобојни, плошни и деформирани (издужене ноге тркача). Истодобно с појавом организиране групе и подјеле рада у друштвеној заједници ( гоничи животиња и ловци у засједи), у пећинском сликарству се јавља и композиција.

Спиљска скулптура

[уреди | уреди извор]
Венера из Wиллендорфа, 30,000 – 25,000 пр. Кр, камен 15 цм висока, Натурхисторисцхес Мусеум, Беч, Аустрија.
Модел бизона од глине из шпиље Ле Туц д'Аудоуберт у Француској (Археолошки музеј, Брно).

Рад у глини нађен је само на простору Пиринеја, исто тако садржи и гравуре на стропу спиље те рељефи обликовани у умјетним накупинама глине. Спиљски умјетници су моделирали бизона у рељефу у француској спиљи Ле Туц д'Аудоуберт, док је у спиљи Монтеспан (Француска) тродимензионална скулптура медвједа од 700 кг глине. Зидно кипарство, у ниском и високом рељефу, је нађено само у средишњим регијама Француске, гдје се глина могла обликовати. Откривени су и трагови црвеног пигмента на већини зидних скулптура што значи да су некад били обојани.

Носива умјетност су резбарије од костију, рогова, камена или модели у глини. Много је таквих остатака нађено у Еуропи, а исто тако и у сјеверној Америци и Сибиру.

Људски прикази су рјеђи у спиљском сликарству, а чешћи на носивим предметима. Мали људски кипићи, познати као фигуре Венере, с увећаним грудима и трбушним дијелом су нађени углавном у централној Еуропи[2]. Венере се своде на магијске приказе жена које су требале да побуде плодност. Рађене су од камена нађеног у природи, наглашених бокова и груди, а занемариване су глава и ноге. Такозвана Венера из Wиллендорфа, Аустрија) је један од најбољих примјера. Бројне фигурице женских идола говоре у корист теорије повјесничара да је то било вријеме матријархата (лат. матер = мајка) кад је жена водила главну ријеч у друштву[3], насупрот патријархату (лат. патер = отац) када су мушкарци преузели ту улогу и задржали је углавном до данас.

Палеолитички човјек нема способност повезаног мишљења, не зна што је узрок а што посљедица, отуда магијско вјеровање у истовјетност насликане животиње и праве животиње, или истовјетност магијског кипа Венере и плодности. Умјетност се овдје јавља као средство којим се човјек лакше повезује са свијетом који га окружује и којим успоставља везу с природом од које је одвојен и од које осјећа само страх.

Биљешке

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Ласцауx”. Архивирано из оригинала на датум 2016-03-10. Приступљено 2011-02-28. 
  2. ↑ Антропоморфни идоли кроз праповијест
  3. ↑ Спиљски умјетници биле су жене!

Повезнице

[уреди | уреди извор]

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Paleolitska_umjetnost&oldid=41465003”