Отон III

евангелистар Отона III. настао око године 1000., цар сједи на пријестољу окружен кнезовима и бискупима

Отон III. (њемачки Отто III.) (* средина српња 980. у Кесселу, Низоземска; † 23. или 24. сијечња 1002. у Патерну, Италија) је био римско-њемачки краљ од 983. и потом римско-њемачки цар од 996. године па до краја живота.

Младост и побуна Хенрика Свадљивог

Отон III је био једини син цара Отона II. и бизантске принцезе Теофано. V је доби од три године на очев захтјев окруњен за њемачкога краља, а након његове изненадне смрти регентица је постала његова мајка Теофано. То је покушао искористити баварски војвода Хенрик Свадљиви који се 984. побунио те сам прогласио краљем. Но наишао је на широку опозицију тако да је још исте године морао признати Отона за краља.

Доба регентства

Теофано је владала умјесто свога малољетног сина све до своје смрти године 991. Њезина владавина донијела је кратко раздобље унутрашњег мира у Њемачкој и Италији, а вањске опасности с истока умањио је рат између чешкога кнеза Болеслава II. и пољског кнеза Мјешка I. у којему је Мјешко преотео Болеславу дио пољских земаља које је Чешка прије била освојила након чега је она запала у унутрашњу кризу. Након смрти царице Теофано регентску власт преузела је Отонова бака Аделхеид, удовица цара Отона I.. Отон је 994. проглашен пунољетним, а сљедеће је године сам преузео власт.

Самосталан владар

Отон III. био је по мајци Грк, одгојен у класичном духу. Стога је сматрао својом најважнијом дужности да у Риму стекне царску круну и влада у традицији Рима и Бизанта. Припремивши војску он је у вељачи 996. кренуо на своју прву војну на Италију те је ушао у Рим. Тамо је за папу након смрти Ивана XV. исте године дао за папу изабрати свога рођака Бруну Карантанског који је узео име Гргур V. и био први папа Нијемац. Гргур га је 21. свибња 996. у Базилици светог Петра окрунио за њемачко-римског цара. Папа Гргур енергично је устао против симоније (продавања црквених служби) и других порока тадашњег свећенства. Тиме је изазвао незадовољство па је уротом римске свјетовне аристокрације 997. свргнут, а за протупапу је постављен Иван XVI. То је присилило цара на други поход на Италију 998. у којем је побиједио бунтовнике и вратио Гргура V. на положај. Протупапа Иван покушао је побјећи, али је ухваћен, ослијепљен, осакаћен и у срамотној поворци на магарцу вођен Римом након чега је доживотно затворен у један римски самостан. Таква царева окрутност изазвала је у Риму згражање. Кад је папа Гргур већ идуће године умро, цар је за новога папу дао изабрати надбискупа Равене Гилберта који је као папа узео име Силвестар II.. Нови је папа сматрао да је борба за истински кршћански живот човјечанства најважнија задаћа Цркве и да јој државна власт треба у томе бити бранич и потпора. Због тога је сматрао да Царство не смије оружаном силом освајати туђе поганске земље него их мора мисионарењем придобити за кршћанство, остављајући им притом политичку аутономију у очекивању да ће их припадност кршћанској вјери сјединити у свеопћу заједницу с кршћанском царском влашћу на челу. На темељу тих начела и ближе конкретној стварности свога времена, цар се трудио изградити такве односе према својим источним сусједима Мађарској, Пољској и Чешкој. Чак је 997. отишао на ходочашће у пољско Гњезно гдје се поклонио посмртним остацима бискупа св. Адалберта (Војтјеха) који је као мисионар погинуо у Пруској. Године 1000. основана је у Гњезну надбискупија, а цар је пољскоме кнезу Болеславу Храбром допустио да се окруни за краља и дао му статус савезника.

Отон се након тога вратио у Рим гдје је у складу са својом концепцијом владања столовао окружен бизантским церемеонијалом. Државну управу такођер је организирао по бизантскон узору при чему је управно сјединио Њемачку и Италију желећи учврстити унутрашње јединство државе. При тому је све више Талијана долазило на високе положаје у Њемачкој.

Смрт

Отонова владавина у Риму гдје је настојао сузбити утјецај тамошње аристокрације, његово фаворизирање Цркве и велика папина строгост у провођењу реформи, те његова борба против свећеничких порока изазвала је побуну у граду тако да је цар морао потајно побјећи из Рима на сјевер Италије. Отон III. је умро неколико дана прије свог вјенчања с бизантском принцезом Зојом у доба док се припремао на трећи поход на Рим наводно од маларије у тврђави Патерно између 23. и 24. сијечња 1002. у 22. години живота без дјеце. Покопан је у Аацхену. Наслиједио га је очев братић Хенрик II..

Значај

Отон III. један је од најконтроверзнијих али и најистакнутијих њемачких средњовјековних владара. Мало послије његове смрти почело га се звати, како свједочи један латински извор, "чудом свијета" (мирабилис мунди). Његова идеја о обнови Римског Царства (рестауратио империи) с Римом као главним градом доживјела је неуспјех због отпора у Њемачкој и у Риму. Управо се у доба Отона III. кристализира нова слика о кршћанском владару. Он не само да мора бити милосрдан попут Криста него и сам треба водити побожан, контемплативан и аскетски начин живота у духу редовничких идеала. Отон је у том духу подузео неколико ходочашћа и испод владарске одјеће носио покорничку одјећу.

Литература

1) Мирослав Брандт, Средњовјековно доба повијесног развитка, Загреб 1980.

2) њемачка wикипедија (види и тамо попис литературе)

Претходник:	цар Светог Римског Царства (983. - 1002.)	Насљедник:
Отон II.		Хенрик II.

Екстерни линкови

Отон III на Wикимедијиној остави