Одрживост

Постизање одрживости омогућит ће Земљи наставак потпоре човјековом животу какав познамо. НАСА-ини композитни снимци Блуе Марбле: 2001. (лијево) и 2002. године (десно).

Одрживост је способност одржавања равнотеже одређених процеса или стања у неком суставу. Данас се најчешће користи у вези с биолошким и људским суставима. У еколошком смислу одрживост се може дефинирати као начин по којем биолошки сустави остају разнолики и продуктивни тијеком времена. За људе она је потенцијал за дугорочно одржавање благостања које пак овиси о благостању природног свијета и одговорној упораби природних ресурса.

Одрживост је постао широк термин који се може примијенити на готово све облике живота на Земљи, од локалне до глобалне разине и кроз различите временске периоде. Дугоживуће и здраве мочваре и шуме примјери су одрживих биолошких сустава. Невидљиви кемијски циклуси редистрибуирају воду, кисик, душик и угљик унутар живих и неживих сустава у свијету, те су одржавали живот милијунима годинама. Како се људска популација на Земљи повећавала, природни екосистеми су назадовали, а промјене у равнотежи природних циклуса имале су негативан учинак како на људе тако и на остале живе суставе.

Данас постоји обиље знанствених доказа како човјечанство живи на неодржив начин. Повратак човјекове упорабе природних ресурса унутар одрживих граница захтијеват ће веће колективне напоре. Начини одрживијег живљења могу попримити многе облике од реорганизације животних увјета (нпр. екосела, екоопћине и одрживи градови), поновне процјене економских сектора (пермакултура, зелена градња, одржива пољопривреда) или радне праксе (одржива архитектура) упорабом знаности ради развоја нових технологија (зелене технологије, обновљива енергија) до прилагодби у индивидуалним животним стиловима којима се чувају природни ресурси.

Дефиниција

Дефиниције одрживости често се односе на "три ступа" социјалне, околинске и економске одрживости

Алтернативан приказ одрживости показује како су економија и друштво ограничени околинским границама

Ријеч одрживост настала је према глаголу одржати (према о(б)-, (не)материјално обухваћање предмета радњом односно довођење у стање извршењем радње и држати). Рјечници пружају два значења за глагол одржати, а главна су "сачувати да остане цјеловито и да постоји", односно "очувати од нарушавања". Одрживост се ипак од 1980-их више користи у смислу човјекове одрживости на планету Земљи, па је то резултирало најчешће цитираном дефиницијом одрживости и одрживог развоја коју је донијела Брундтландска комисија Уједињених народа: "одрживи развој је развој који задовољава потребе садашњости без угрожавања могућности будућих генерација да задовољи властите потребе." Обично се замијети како то захтијева помирбу околинских, социјалних и економских потреба - "три ступа" одрживости. Ово схваћање приказује се сликом с три преклапајуће елипсе које означавају три ступа одрживости која нису узајамно искључива те могу бити узајамно учвршћујућа.

УН-ова дефиниција није универзално прихваћена и прошла је кроз многе интерпретације. Што је одрживост, који би јој циљеви требали бити те како се те циљеве може постићи, питања су која су сва отворена за интерпретације. За многе екологисте идеја одрживог развоја је оксиморон јер се чини да развоја укључује деградацију околине. Еколошки економист Херман Далy упитао је "чему служи пилана без шуме?" Из ове перспективе, економија је подсустав људског друштва које је само подсустав биосфере, па је добитак у једном сектору губитак у другоме. Ово се може илустрирати као три концентрична круга.

Универзално прихваћена дефиниција одрживости јест елузивна јер се очекује да постигне многе ствари. У једну руку она мора бити фактичка и знанствена, јасна изјава о специфичној "дестинацији". Једноставна дефиниција да је "одрживост побољшање квалитете човјекова живота док се живи унутар носивог капацитета потпорних екосистема", иако нејасна, носи идеју како одрживости има квантифициране границе. Но одрживост је такођер позив на акцију, задатак у тијеку или "путовање" па стога политички процес тако да неке дефиниције изражавају заједничке циљеве и вриједности. Повеља о Земљи говори о "одрживом глобалном друштву утемељеном на поштовању природе, универзалних права човјека, економској правди и култури мира."

Ситуација постаје комплицирана када се ријеч одрживост примијени не само на човјекову одрживост на Земљи него на многе ситуације и контексте у разним размјерима простора и времена, од малених локалних до глобалне равнотеже производње и потрошње. Такођер се може односити на будућу намјеру: "одржива пољопривреда" није нужно тренутачна ситуација већ циљ у будућности, предвиђање. Због свих наведених разлога одрживост у једној се крајности перципира као ништа више од милозвучне помоднице с маленим или никаквим значењем или важношћу док је у другој крајности то важан али нефокусиран концепт попут "слободе" или "правде". Такођер се описује као "дијалог вриједности који пркоси консензуалној дефиницији".

Повијест

У раној људској повијести околински утјецаји малених банда номадских ловаца-скупљача били су малени, иако је упораба ватре и жеља за специфичном храном могла измијенити природни састав биљака и животињских заједница. Неолитичка револуција прије 2.500 и 10.000 година означила је појаву пољопривреде и насељених заједница. Друштва која су надилазила властите залихе локалне хране или којима је помањкавало критичних ресурса кретала су се даље или су се суочавала с колапсом. Напротив, стабилне заједнице итинерантних култиватора и хортикултуриста постојале су у Новој Гвинеји и Јужној Америци, а велике аграрне заједнице у Кини, Индији, Полинезији и другдје обрађивале су стољећима земљу на истим локалитетима.

Срп сумерског жетеоца, 3000. пне.

Технолошки напретци тијеком неколико тисућљећа омогућили су људима повећавање контроле над околишем. Но тек је западна индустријска револуција од 17. до 19. стољећа искористила непрегледни потенцијал раста енергије фосилних горива за покретање софистициране стројевне технологије. Такви увјети довели су до експлозије људског становништва и дотад невиђеног индустријског, технолошког и знанственог раста који се наставио до данас. Од 1650. до 1850. глобално становништво се удвостручило од око 500 милијуна на 1 милијарду људи. До 20. стољећа индустријска револуција довела је до експоненцијалног раста људске потрошње ресурса те раста у здравству, богатству и становништву. Екологија као знанствена дисциплина стјецала је опћу прихваћеност, а идеје које су сада дио одрживости биле су истражене укључујући спознају о међуповезаности живих сустава, важности глобалних природних циклуса, пролазу енергије кроз трофичке разине живих сустава.

Након губитака тијеком Велике депресије и Другог свјетског рата, развијени свијет ушао је у "велику акцелерацију" раста и популације пост-1950-их година ("Златно доба капитализма") док је растући еколошки покрет истицао повезаност еколошких трошкова с многим материјалним погодностима у којима се сада могло уживати. Иновације у технологији укључивале су пластику, синтетичке кемикалије и нуклеарну енергију док су фосилна горива такођер наставила трансформирати друштво. Негативне утјецаје нове технологије документирала је америчка морска биологиња, натуралистица и екологиња Рацхел Царсон у својој утјецајној књизи Силент Спринг (Тихо прољеће) из 1962. године. Амерички геознанственик M. Кинг Хубберт у својој теорији о пику нафте из 1956. године антиципирао је период вршне производње нафте. Тијеком 1970-их забринутост екологизма око онечишћења, експлозије становништва, конзумеризма и исцрпљења коначних ресурса пронашао је израз у дјелима Ис гроwтх обсолете? (Је ли раст застарио?) америчког економиста Wиллиама Нордхауса и Јамеса Тобина, Смалл Ис Беаутифул (Малено је предивно) британског економиста Ернста Фриедрицха Сцхумацхера из 1973. те Тхе Лимитс то Гроwтх (Границе раста) из 1975. које је публицирало глобални тхинктанк Римски клуб. До касног двадесетог стољећа еколошки проблеми попримили су глобалне размјере а енергетске кризе из 1973. и 1979. демонстрирале су колико је много глобална заједница постала овисна о необновљивим ресурсима.

Свјетска комисија за околиш и развој Уједињених народа (Брундтландска комисија) објавила је 1987. године извјешће Оур Цоммон Футуре (Наша заједничка будућност) у којем стоји како је одрживи развој потребан ради задовољења човјекових потреба док истовремено не повећава еколошке проблеме. Готово све земље на свијету имале су 1961. године више него довољно капацитета за задовољење својих властитих потреба, али се до 2005. године ситуација радикално измијенила, те су многе земље ради задовољења својих потреба морале увозити ресурсе из осталих држава. Појавио се покрет према одрживијем живљењу темељен на подизању јавне свијести и усвајању рециклирања и обновљивих енергија. Развој обновљивих извора енергије тијеком 1970-их и 1980-их, првенствено вјетрених турбина и фотоволтаика, те повећана упораба хидроелектрицитета, представљао је једну од првих одрживих алтернатива генерацији фосилних горива и нуклеарне енергије.

У 21. стољећу порасла је свијест о пријетњи антропогеног ефекта стакленика. Еколошка економија сада покушава премостити јаз између екологије и традиционалне неокласичне економије те предлаже инклузивни и етички економски модел за друштво. Појавило се много нових техника за помоћ у мјерењу и имплементацији одрживости укључујући процјену животног циклуса, од колијевке до колијевке, анализу еколошког отиска и зелену градњу. Рад Бине Агарwал и Вандане Схива међу инима придонио је културном знању традиционалних, одрживих пољопривредних друштава у академском дискурсу о одрживости, те их је такођер оплеменио модерним знанственим принципима.

Принципи и концепти

Знаност о одрживости и околишу обликују основу за велик дио филозофског и аналитичког оквира одрживости. Квантитативни подаци прикупљају се мјерењем одрживости, а затим се ти подаци користе за информирање управе за одрживост.

Ступањ и контекст

Одрживост се проучава и управља кроз много ступњева (разина или референтних оквира) времена и простора, те у многим контекстима еколошке, социјалне и економске организације. Фокус може варирати од укупног капацитета носивости (одрживости) планета Земље до одрживости економских сектора, екосистема, држава, опћина, сусједстава, кућних вртова, индивидуалних живота, индивидуалних добара и услуга, занимања, животних стилова, образаца понашања и тако даље. Укратко, оно може обухватити читаво подручје биолошких и људских активности или било којег њиховог дијела. Даниел Боткин, писац и еколог, изјавио је: "Можемо видјети крајобраз који је у непрестаном току, који се мијења кроз многе ступњеве времена и простора."

Потрошња - становништво, технологија, ресурси

Свеукупни покретач људског учинка на Земљине суставе је потрошња биофизичких ресурса. Људска потрошња може се подијелити на три кључне компоненте: популацијске бројеве, разине потрошње (приљев), те учинак по јединици упорабе ресурса (која овиси о кориштеној технологији). Ово је изражено сљедећом једнаџбом:

I = П × А × Т

при чему је: I = учинак околиша (енгл. Енвироментал импацт), П = популација, А = приљев (енгл. Аффлуенце), Т = технологија.

Човјечанство је кроз повијест одговарало на потражњу за новим ресурсима тако што је повећавало понуду. Како се понуда неизбјежно исцрпљује, потичу се одрживи поступци кроз управљање потражњом на сва добра и услуге тако што се промиче редуцирана потрошња кориштењем обновљивих ресурса гдје год је то могуће те потицањем праксе која минимизира интензитет ресурса, а истовремено максимизира продуктивност ресурса. Пажљиво управљање ресурсима примјењује се у различитим ступњевима, но посебице на разинама економских сектора попут пољопривреде, мануфактуре и индустрије једнако као на индивидуалним добрима и услугама те обрасцима потрошње у домаћинствима и код појединаца.

Мјерење

Успоставом квантитативних мјера за одрживост могуће је поставити циљеве, примијенити стратегије управљања, те мјерити напредак. Радни оквир Тхе Натурал Степ (ТНС) који је дизајнирао Карл-Хенрик Робèрт проучава одрживост и упорабу ресурса из својих термодинамичких темеља ради одређивања како људи користе и раздијељују природни капитал на одржив и праведан начин. Суставни увјети одрживости радног оквира ТНС-а предлажу средства за знанствено засновано мјерење одрживости. Природни капитал укључује ресурсе из Земљине коре (тј. минерале, уља), ресурсе које производе људи (синтетичке твари), те ресурсе у биосфери. Праведан приступ природном капиталу такођер је компонента одрживости. Енергија генерирана упорабом ресурса, која се назива егзергијом, може се мјерити као сједињена енергија производа или услуге тијеком њезина животног циклуса. Анализа наведенога помоћу метода анализе животног циклуса или анализе еколошког отиска осигурава основне индикаторе одрживости у различитим ступњевима.

Данас постоји огроман број индикатора, метрика, референтних точака, индекса, процедура извјешћивања, обрачуна и многих других ствари о одрживости. Они укључују еколошке, социјалне и економске мјере засебно или повезано у многим опсезима и контекстима. Еколошки фактори су интегрирани с економијом кроз еколошку економију, ресурсну економију и термоекономију, док су социјални фактори интегрирани кроз метрику попут индекса сретног планета који мјери благостање људи у државама свијета узимајући у обзир њихво еколошки учинак. Неке од најпознатијих и најшире кориштених мјера одрживости укључују корпоративно извјешћивање о одрживости, израчун троструког коначног исхода, те процјена квалитете одрживости управе за поједине земље упорабом индекса одрживости околиша и индекса перформанси околиша.

На глобалној разини и према једнаџби I = ПАТ јасно је да мјерење одрживости захтијева познавање очекиване свјетске популације. Такођер су потребне процјене колико људи Земља може поднијети. То је висок ред али тијеком много година знанственици су рафинирали моделе носивог капацитета планета Земље мјерењем кључних човјекових утјецаја посебице оних повезаних с биоразноликошћу.

Становништво

Граф приказује раст свјетског становништва од 10.000. пне. – 2000. н. е. илустрирајући тренутачни екпоненцијални раст

Према Ревизији службених процјена и пројекција становништва Уједињених нација из 2008. године предвиђа се да ће свјетско становништво досећи 7 милијарди најраније 2012. године, а број од 9 милијарди људи пријећи до 2050. Већина додатне 2,1 милијарде људи родит ће се у земљама у развоју за чије се становништво предвиђа раст са 5,6 милијарди у 2009. на 7,9 милијарди до 2050. Овај раст бит ће дистрибуиран међу популацијом старом 15-59 година (1,2 милијарди) и 60 или више (1,1 милијарди) јер ће се повећати број дјеце испод 15 година у земљама у развоју. Насупрот томе, очекује се да ће становништво развијених регија доживјети само незнатно повећање с 1,23 милијарде на 1,28 милијарди, иако би иначе доживјело пад на 1,15 милијарди, но предвиђеном нето миграцијом из земаља у развоју у развијене земље очекује се просјек од 2,4 милијуна људи годишње од 2009. до 2050. Дугорочне процјене глобалног популације предлажу пик од девет до десет милијарди људи око 2070. године, а затим полагани пад на 8,4 милијарде до 2100. године.

Економије у успону попут кинеске или индијске стреме животним стандардима западног свијета као што то чини неиндустријализирани свијет опћенито. Потпун изазов за одрживост представља комбинација раста становништва свијета у развоју и неодрживе разине потрошње у развијеном свијету.

Глобална људска одрживост

Еколошки отисак различитх држава у успоредби с њиховим индексом човјекова развоја (ХДИ)

Све више података показује да људи не живе унутар носивог капацитета планета. Еколошки отисак мјери људску потрошњу у терминима биолошки продуктивне земље потребне за осигуравање ресурса, те апсорпцију отпада просјечног глобалног грађанина. Године 2008. било је потребно 2,7 глобалних хектара по особи, 30 % више од природног биолошког капацитета од 2,1 глобалног хектара (уз претпоставку не узимања у обзир провизије за остале организме). Резултирајући еколошки дефицит мора се задовољити из неодрживих екстра извора, а они се стјечу на три начина: уметањем у добра и услуге свјетске трговине; узимањем из прошлости (нпр. фосилна горива); или посуђивањем из будућности као неодржива упораба ресурса (нпр. прекомјерном експлоатацијом шума и рибарских подручја).

Слика (десно) показује одрживост распона држава у терминима еколошког отиска у успоредби с индексом људског развоја (ХДИ) Уједињених нација (мјера животног стандарда): она показује што је потребно државама да задрже прихватљив животни стандард за своје грађане док истовремено живе на глобално одрживој разини. Опћи тренд показује да виши животни стандарди постају мање одрживи. Раст становништва увијек има знаковит утјецај на разину потрошње и учинковитост упорабе ресурса. Куба је данас најбољи примјер у овој категорији. Одрживи циљ је подизање глобалног животног стандарда без повећања упорабе ресурса изван глобално одрживих разина; то јест, без пријелаза потрошње "једног планета". Богатство информација генерираних извјешћима на националној, регионалној и градској разини потврђује глобални тренд којим друштва постају тијеком времена мање одржива.

Глобални човјеков утјецај на биоразноликост

На фундаменталној разини проток енергије и биогеокемијски циклуси постављају горњу границу за број и масу организама у сваком екосистему. Човјеков утјецај на Земљу демонстрира се опћенито кроз шкодљиве промјене у глобалним биогеокемијским циклусима кемијских твари критичних за живот од којих су најважније вода, кисик, угљик, душик и фосфор.

Глобални биогеокемијски циклуси критични за живот

циклус душика циклус душика  циклус воде циклус воде  циклус угљика циклус угљика  циклус кисика циклус кисика

Миленијска процјена екосистема (енгл. Милленниум Ецосyстем Ассессмент) јест међународна синтеза од преко 1000 водећих свјетских биолога која анализира стање Земљиних екосистема и пружа сажетак и смјернице за доноситеље одлука. Закључује да човјекова активност има значајан и ескалирајући утјецај на биоразноликост свјетских екосистема, редуцирајући њихову резилијенцију и биокапацитет. Извјешће се односи на природне суставе као "суставе подупирања живота" за човјечанство пружајући есенцијалне "екосистемске услуге". Процјена мјери 24 екосистемске услуге закључујући да само њих четири показују побољшање током посљедњих 50 година, 15 их је у озбиљном паду, а 5 је у стању неизвјесности.

Димензија околиша

Здрави екосистеми осигуравају витална добра и услуге за људе и остале организме. Постоје два главна начина редуцирања негативног људског учинка и унапрјеђивања екосистемских услуга:

а) Управљање околишем. Овај израван приступ базиран је углавном на информацијама добивеним из геознаности, знаности о околишу и конзервацијске биологије.

Ово је управљање ипак при крају дугог низа неизравних узрочних фактора који су иницирани људском потрошњом, тако да се други приступ постиже захтјевом за управљање упорабом људских ресурса.

б) Управљање људском потрошњом ресурса, неизраван приступ углавном базиран на информацијама добивеним из економије. Херман Далy предложио је три широка критерија еколошке одрживости: обновљиви реусрси требали би осигурати одрживе приносе (стопа бербе не би смјела пријећи стопу регенерације); за необновљиве ресурсе требао би постојати еквивалентни развитак обновљивих супституената; генерација отпада не би смјела пријећи асимилацијски капацитет околиша .

Управљање околишем

На глобалној разини управљање околишем у најширем смислу обухваћа оцеане, суставе питке воде, копно и атмосферу, но слиједећи принципе одрживости на разини на којој се могу једнако примијенити на све екосистеме од тропских кишних шума до кућних вртова.

Атмосфера

У ожујку 2009. на сусрету Копенхашког вијећа за климу судјеловало је 2.500 климатских стручњака из 80 земаља, те су притом објавили кључну изјаву како сада "нема исприке" за неуспјех дјеловања против глобалног затопљења и како се без снажне редукције угљика могу збити "нагле или иреверзибилне" промјене климе с којима "ће се сувремена друштва врло тешко борити." Управљаје глобалном атмосфером данас обухваћа процјену свих аспеката циклуса угљика ради идентификације могућности адресирања антропогених климатских промјена, те је то постало главни фокус знанствених истраживања због потенцијално катастрофалних учинака на биоразноликост и људске заједнице (види доље Енергија).

Остали људски учинци на атмосферу обухваћају онечишћење зрака у градовима, полутанте који укључују токсичне кемикалије попут душикова оксида, сумпорова оксида, хлапљивих органских спојева и честичних твари које стварају фотокемијски смог и киселе кише, те клорофлуороугљике који деградирају озонски омотач. Антропогене честице попут сулфатних аеросола у атмосфери редуцирају изравну ирадијанцију и рефлексију (албедо) Земљине површине. Ова појава позната је под називом глобално затамњење, а њезин се пад процјењује на око 4% између 1960. и 1990. иако се тренд касније измијенио. Глобално затамњење могло је нарушити глобални циклус воде редуцирајући евапорацију и падалине на неким подручјима. Оно такођер производи расхладни ефект који је дјеломично могао замаскирати ефект стакленичких плинова на глобално затопљење.

Оцеани

Избор свјетске слатководне рибе

Оцеански циркулацијски обрасци имају снажан утјецај на климу и вријеме, а преко њих на опскрбу храном за људе и остале организме. Знанственици су упозоравали на могућност изненадне алтерације у циркулацијским обрасцима морских струја које би под утјецајем климатских промјена могле драстично измијенити климу у неким регијама глобуса. Главни људски еколошки учинци јављају се у насељенијим регијама на рубовима оцеана – естуаријима, обали и заљевима. Десет посто свјетског становништва – око 600 милијуна људи – живи у низинским подручјима која су рањива на подизање морске разине. Трендови који забрињавају, а захтијевају управљање укључују: прекомјеран риболов (изван разина одрживости); избјељивање кораља услијед затопљења и ацидификације оцеана због растућих разина отопљеног угљикова диоксида; те подизање разине мора због климатских промјена. Због своје непрегледне величине оцеани дјелују као прикладно одлагалиште људског отпада. Ремедијалне стратегије укључују: пажљивије управљање отпадом, законску контролу над прекомјерним риболовом усвајањем одрживих риболовних пракси и упорабе еколошки осјетљиве и одрживе аквакултуре те рибогојства, редукције емисија фосилних горива и обнављање обалног и другог поморског станишта.

Слатка вода

Вода покрива 71% Земљине површине. Од тога 97,5% чини слана вода у оцеанима, а само се 2,5% односи на слатку воду од које је већина заробљена у антарктичком леденом покрову. Остатак слатке воде налази се у језерима, ријекама, мочварама, тлу, аквиферима и атмосфери. Сав живот овиси о соларно покретаном глобалном циклусу воде, евапорацији из оцеана и с копна која формира водену пару која се касније кондензира у облацима у кишу која затим постаје обновљив дио слатководних залиха. Свјесност о глобалној важности очувања воде за екосистемске услуге тек се недавно појавила током 20. вијека, док је у међувремену половица свјетских мочвара изгубљено заједно с њиховим вриједним еколошким услугама. Слатководни екосистеми богате биоразноликости тренутачно брже пропадају од морских и копнених екосистема што их чини најрањивијим стаништем на свијету. Повећана урбанизација онечишћује залихе питке воде па велик дио свијета још увијек нема приступ питкој сигурној води. У индустријском свијету управљање потражњом је успорило апсолутне стопе упорабе но вода се све више преноси на велике удаљености од водом богатих природних подручја до густо насељених урбаних подручја, а енергетски захтјевна десалинизација све се више користи. Већи нагласак данас је постављен на усавршено управљање плавом (прикупљивом) и зеленом (водом из тла доступном биљкама) водом, а то се примјењује на свим разинама управљања водом.

Тло

Губитак биоразноликости произлази углавном из губитка станишта и фрагментације која настаје људском апропријацијом тла за развој, шумарство и пољопривреду како се природни капитал прогресивно претвара у антропогени капитал. Промјена упорабе тла фундаментална је за операције биосфере због тога што алтерације у релативним пропорцијама тла посвећеном урбанизацији, пољопривреди, шумама, травњацима и испаши имају знаковит учинак на глобалне биогеокемијске циклусе воде, угљика и душика а то може негативно утјецати на природне и људске суставе. На локалној људској разини главне користи одрживости настају из тежње за зеленим градовима и одрживим парковима и вртовима.

Шуме

Од неолитичке револуције око 47% свјетских шума изгубљено је због људских потреба. Данашње шуме заузимају око четвртине ледом непокривене земље на свијету, а половица те количине налази се у тропима. У умјереним и бореалним регијама шумска подручја поступно се повећавају (уз изузетак Сибира), но дефорестација у тропима остаје главни проблем.

Буквина шума – Гриб Сков, Данска

Шуме модерирају локалну климу и глобални циклус воде кроз властиту рефлексију свијетла (албедо) и евапотранспирацију. Оне такођер чувају биоразноликост, штите квалитету воде, одржавају тло и квалитету тла, осигуравају гориво и фармацеутике, те прочишћују зрак. Ове слободне екосистемске услуге немају тржишну вриједност па је очување шума мало привлачно у успоредби с економским користима придобивања дрва и чишћења које кроз деградацију тла и органску декомпозицију враћа угљиков диоксид у атмосферу. Организација за храну и пољопривреду (ФАО) Уједињених нација процјењује да се око 90% угљика похрањеног у копненој вегетацији налази у стаблима те да они секвестрирају око 50% више угљика него што је присутно у атмосфери. Промјене у упораби тла тренутачно придоносе око 20% укупних глобалних емисија угљика (Индонезија и Бразил углавном због сјече шума главни су извор емисија). Климатске промјене могу се ублажити секвестрирањем угљика у реафорестацијским схемама, подизањем плантажа и стварањем дрвних производа. Дрвна биомаса такођер се може искористити као обновљиво гориво неутрално угљиком. ФАО предлаже да би тијеком периода од 2005. – 2050. учинковита упораба садње дрвећа могла апсорбирати око 10-20% антропогених емисија – стога мониторирање стања свјетских шума мора бити дио глобалне стратегије смањивања емисија и заштите екосистемских услуга. Ипак, климатске промјене могу предухитрити овај ФАО-ов сценариј ако се узме у обзир истраживање Интернационалне уније организација за истраживање шума из 2009. године које је закључило како стрес од 2,5 °Ц пораста температуре изнад прединдустријских разина може резултирати отпуштањем огромне количине угљика тако да је потенцијал шума као "базена" угљика "под ризиком да се у потпуности изгуби."

Обрадиво тло

Рижино поље. Рижа, пшеница, кукуруз и крумпир чине више од половице свјетске понуде хране

Прехрана више од шест милијарди људи узима озбиљан данак на Земљине ресурсе. Она започиње апропријацијом око 38% Земљине копнене површине и око 20% њезине нето примарне продуктивности. Њима су још придодане ресурсно захтјевне активности индустријског агрипословања – све од усјевних потреба за наводњаваном водом, синтетичким фертилизаторима и пестицидима до ресурсних трошкова пакирања, транспорта (данас главни дио глобалне трговине) и малопродаје хране. Храна је есенцијална за живот. Попис еколошких трошкова производње хране је поприлично дуг: деплеција, ерозија и конверзија вршног слоја тла у пустиње константном обрадом једногодишњих усјева; прекомјерна испаша; салинизација; содификација; натапање водом; високе разине упорабе фосилних горива; кориштење анорганских фертилизатора и синтетичких органских пестицида; редукције у генетичкој разноликости масовном упорабом монокултура; деплеција водних ресурса; онечишћење водених маса због развоја и контаминација подземних вода; социјални проблеми укључујући нестанак обитељских фарма и ослабљвиање руралних заједница.

Сви наведени еколошки проблеми повезани с индустријском пољопривредом и агрипословањем сада су адресирани кроз покрете попут одрживе пољопривреде, органског ратарства и многих одрживих пословних пракси.

Изумирање

Иако се губитак биоразноликости може проматрати једноставно као губитак врста, ефективна конзервација захтијева заштиту врста унутар њеног природног станишта и екосистема. Слиједећи људску миграцију и раст становништва, изумирање врста прогресивно је расло до стопе невиђене од кредско-терцијарног изумирања. Познато под називом холоценско изумирање, ово тренутачно изумирање врста индуцирано човјеком означено је као једно од шест масовних изумирања на свијету. Неке знанствене процјене показују да ће готово половица данас постојећих врста изумријети до 2100. Тренутачне стопе изумирања јесу 100 до 1000 пута веће у односу на разине прије људи, те је угрожено више од 10% птица и сисаваца, око 8% биљака, 5% риба и више од 20% слатководних врста.

Изумрли додо (Рапхус цуцуллатус)

ИУЦН-ова Црвена листа из 2008. упозорава да дуготрајне суше и екстремно вријеме додатно појачава стрес на кључна станишта те пописује примјерице 1.226 врста птица које су угрожене изумирањем што је једна осмина свих врста птица. Индекс Црвене листе такођер идентифицира 44 врсте дрвећа у централној Азији које се налазе под пријетњом изумирања због прекомјерне експлоатације и људског развоја што пријети регионалним шумама које су дом за више од 300 дивљих предака модерног доместицираног воћа и орашастих култивара .

Биолошке инвазије

Кудзу (Пуерариа лобата) инфестира стабла у Атланти, Георгиа

У многим дијеловима индустријског свијета чишћење тла за пољопривреду се смањило, а највећа пријетња биоразноликости након климатских промјена постао је деструктивни ефект инвазивних врста. Растући учинковит глобални транспорт олашкао је ширење организама диљем планета. Потенцијална опасност овог аспекта глобализације у потпуности је илустрирана кроз ширење људских болести попут ХИВ/АИДС-а, крављег лудила, птичје и свињске грипе, но инвазивне биљке и животиње такођер имају девастирајући учинак на природну биоразноликост. Алохтони организми могу брзо заузети поремећена копнена и природна подручја гдје у одсутности својих природних предатора могу напредовати. На глобалној разини овај проблем назначен је кроз Глобалну информацијску мрежу о инвазивним врстама, но постоји побољшана интернационална легислација о биосигурности ради минимизирања трансмисије патогена и инвазивних организама. Кроз легислацију ЦИТЕС такођер постоји контрола трговине ријетким и угроженим врстама. Све се више на локалној разини појављују програми промицања свијести јавности који упозоравају заједнице, вртларе, сестринску индустрију, колекционаре, те индустрију кућних љубимаца и акварија на штетне учинке потенцијално инвазивних врста.

Управљање људском потрошњом

Изравни људски учинци на околиш резултат су неизравног покретача који се налази у подлози тих учинака, то јест људске потрошње. Учинак је редуциран не само мањом потрошњом, већ стварањем одрживијег цјеловитог циклуса производње, упорабе и одлагања добара и услуга. Потрошња добара и услуга може се анализирати и управљати на свим разинама кроз ланац људске потрошње, започевши од ефеката избора индивидуалних животних стилова и потрошачких образаца кроз потражњу ресурса специфичних добара и услуга од учинака економских сектора кроз националне економије до глобалне економије. Анализа образаца индивидуалне и колективне потрошње узима у обзир укупну упорабу ресурса а то се затим повезује с еколошким, социјалним и економским учинцима такве упорабе ресурса у поједином истраживаном контексту. Идеје упорабе сједињених ресурса (укупни ресурси потребни за производњу производа или услуге), интензитета ресурса (ресурси потребни за сваки долар потрошен на добро или услугу) и продуктивности ресурса (количина добара или услуга произведених за дани улазни скуп ресурса) најважнији су аспекти управљања потрошњом. На једноставној разини људска се потрошња може проматрати кроз потражњом за ресурсима попут хране, енергије, материјала и воде.

Енергија

Проток ЦО₂ у глобалном екосистему

Сунчева енергија похрањена у биљкама (примарни произвођачи) тијеком фотосинтезе пролази кроз хранидбени ланац до осталих организама ради коначног покретања свих живих процеса. Од индустријске револуције концентрирана енергија Сунца похрањена у фосилизираним биљкама као фосилна горива била је главни покретач технологије која је заузврат била извор економске и политичке моћи. Године 2007. климатолози из ИПЦЦ-а закључили су како постоји вјеројатност од најмање 90% да је атмосферски раст ЦО₂ индуциран човјековим дјеловањем, већином као резултат емисије фосилних горива а у мањем опсегу и због промјене у упораби тла. Стабилизација свјетске климе захтијеват ће од земаља с високим дохотком да редуцирају своје емисије из 2006. године за 60-90% до 2050. године што би требало задржати разине ЦО₂ на 450-650 ппм са садашњих разина од око 380 ппм. Осим наведеног раст температуре за више од 2 °Ц могао би произвести "катастрофалне" климатске промјене. Редукција тренутачних разина ЦО₂ мора се постићи против позадине повећања глобалног становништва и аспирације земаља у развоју за енергетски интензивним западњачким животним стиловима високе потрошње.

Редуцирање стакленичких емисија, односно декарбонизација, подузима се на свим разинама од праћења пролаза угљика кроз циклус угљика до истраживања обновљивих енергија, развитка технологија и транспорта мање овисних о угљику, те покушаја појединаца да створе животне стилове неовисне о угљику надзирањем упорабе фосилних горива обухваћене у свим добрима и услугама које користе .

Вода

Сигурност воде и сигурност хране међусобно су врло испреплетени. У десетљећу од 1951-60 људско црпљење воде било је четири пута веће него у претходном десетљећу. Овај нагли пораст настао је због знанственог и технолошког развоја који је дјеловао кроз економију – посебице се то односи на пораст површине наводњаваног тла, раст индустријског и енергетског сектора, те интензивну конструкцију брана на свим континентима. То је измијенило циклус воде у ријекама и језерима, дјелујући на квалитету воде и имајући значајан учинак на глобални циклус воде. Тренутачно готово 35% људске упорабе воде је неодрживо, јер почива на све мањим аквиферима и редуцира ток већих ријека; овај постотак вјеројатно ће се повећати ако се климатске промјене погоршају, становништво нарасте, аквифери постану све више исцрпљени, а залихе онечишћене и нехигијенске. Од 1961. до 2001. потражња за водом се удвостручила – пољопривредна упораба повећала се за 75%, индустријска упораба за више од 200%, а упораба у домаћинствима више од 400%. Људи тренутачно користе 40-50% глобално доступне слатке воде у приближном омјеру од 70% за пољопривреду, 22% за индустрију и 8% за домаћинске сврхе, а укупан волумен прогресивно расте.

Учинковитост воде побољшава се у глобалним размјерима повећањем управљања потражњом, побољшаном инфраструктуром, побољшаном продуктивношћу воде у пољопривреди, минимизирањем интензитета воде (уклопљене воде) у добрима и услугама, адресирањем несташица у неиндустријализираном свијету, концентрирањем производње хране у подручјима високе продуктивности; те планирању у случају климатских промјена. На локалној разини људи постају све више водносамодостатни прикупљање кишнице и редуцирањем упорабе основне воде.

Храна

Феијоада – типично јело с црним грахом у Бразилу

Америчко удружење за јавно здравство (АПХА, енгл. Америцан Публиц Хеалтх Ассоциатион) дефинира "одрживи хранидбени сустав" као "онај који осигурава здраву храну за задовољење тренутачне потражње за храном истовремено одржавајући здраве екосистеме које такођер могу осигурати храну за генерације које долазе уз минималан негативан учинак на околиш. Одрживи хранидбени сустав такођер потиче локалну производњу и дистрибуцију инфраструктуре те нутритивну храну чини доступном, приступном, те исплативом за све. Штовише, овај сустав је хуман и праведан, штитећи ратаре и остале раднике, потрошаче и заједнице." Забринутост за еколошке учинке агрипословања и потпун контраст између проблема претилости у западном свијету те сиромаштва и несигурности хране у свијету у развоју генерирали су снажан покрет према здравом, одрживом јелу као главној компоненти свеукупног етичког конзумеризма. Еколошки учинци различитих дијетних образаца овисе о многим факторима укључујући омјер конзумиране животињске и биљне хране те методе производње хране. Свјетска здравствена организација је објавила Глобалну стратегију о дијети, физичкој активности и здрављу коју је у свибњу 2004. прихватила Свјетска здравствена скупштина. Она препоручује медитеранску дијету која се повезује са здрављем и дугим животом, те је сиромашна месом, богата воћем и поврћем, сиромашна доданим шећером и ограничена сољу, те сиромашна засићеним масним киселинама; традиционални извор масти на Медитерану је маслиново уље богато мононесатурираним мастима. Здрава рижом богата јапанска дијета такођер је богата угљикохидратима, а сиромашна мастима. Обје дијете су сиромашне месом и засићеним мастима, а обилате легуминозама и осталим поврћем; повезане су с ниском инциденцијом болести и ниским еколошким учинком.

На глобалној разини еколошки учинци агрипословања адресирани су кроз одрживу пољопривреду и органско ратарство. На локалној разини постоје многи покрети који потичу локалну производњу хране, продуктивнију упорабу урбаних одлагалишта и кућних вртова укључујући пермакултуру, урбану хортикултуру, локалну храну, слоw фоод, одрживо вртларство и органско вртларство.

Материјали, токсичне твари, отпад

ФСЦ-ова одржива тиковина из Бразила. Примјер исправне упорабе ресурса из тропске шуме.

Како се глобално становништво и богатство повећавају тако се повећава и упораба материјала која се повећала у волумену, разноликости те пријеђеној удаљености. Међу њима се налазе сирови материјали, минерали, синтетичке кемикалије (укључујући опасне твари), мануфактурни производи, храна, живи организми и отпад.

Материјали

Одржива упораба материјала означила је својим циљем идеју дематеријализације, претварајући линеарни пут материјала (екстракција, упораба, одлагање на депониј) у кружни проток материјала који поново користи материјале што је могуће више, па све наликује кружењу и поновној упораби отпада у природи. Овај приступ подупире производна управа, док растућу упорабу анализе протока материјала на свим разинама посебице подупиру поједине државе и глобална економија.

Токсичне твари

Синтетичка кемијска производња ескалирала је након потицаја насталог након Другог свјетског рата. Кемијска производња укључује све од хербицида, пестицида и фертилизатора до домаћинских кемикалија и опасних твари. Осим стварања емисије стакленичких плинова у атмосферу, кемикалије од посебне важности укључују: тешке метале, нуклеарни отпад, клорофлуороугљике, постојане органске онечишћиваче и све штетне кемикалије способне за биоакумулацију. Иако већина синтетичких кемикалија није штетна, ипак постоје ригорозна тестирања нових кемикалија у свим земљама ради испитивања нежељених еколошких и здравствених учинака. Интернационална легислација успостављена је због глобалне дистрибуције и управљања опасним добрима.

Хијерархија отпада

Хијерархија отпада

Свака економска активност производи отпад. Просјечан човјек користи 45-85 тона материјала сваке године. Како би се редуцирао отпад, индустрија, пословање и власти опонашају природу претварањем отпада произведеног индустријским метаболизмом у ресурсе. Дематеријализација се потиче кроз идеје индустријске екологије, екодизајна и екоозначавања (види бочну траку). Уз добро осмишљену енглеску крилатицу "редуце, реусе анд рецyцле" (редуцирај, поново искористи и рециклирај) купци користе своју куповну моћ за етички конзумеризам.

Економска димензија

Велетржница рибе, слика Јана Бруегхела Старијег

Одрживост се сучељава с економијом кроз социјалне и еколошке посљедице економске активности. Одржива економија представља: "…широку интерпретацију еколошке економије гдје су варијабле и проблеми околиша и екологије дио мултидимензионалне перспективе. Социјални, културни, здравствени и монетарно/финанцијски аспекти морају се интегрирати у анализу." ипак, концепт одрживости много је шири од концепата одрживих приноса благостања, ресурса или профитних маргина. Данас је просјечна потрошња по становнику у свијету у развоју одржива но број становника расте, а појединци теже високој потрошњи западних животних стилова. Становништво развијеног свијета само се незнатно повећава, но разине потрошње су неодрживе. Изазов за одрживост јест зауздавање и управљање западњачком потрошњом док се истовремено подиже животни стандард свијета у развоју без повећања његове упорабе ресурса и учинка на околиш. То се мора постићи упорабом стратегија и технологија које прекидају везу између економског раста с једне стране те штете на околиш и исцрпљивања ресурса с друге стране.

У адресирању овог проблема неколико кључних подручја постављено је за циљ економске анализе и реформе: учинци на околиш незадрживог економског раста; посљедице третирања природе као економске екстерналности; те могућност веће етичке економије која више узима у обзир социјалне и еколошке посљедице тржишног понашања.

Распрезање деградације околиша и економског раста

Интернационални симбол рециклирања

У другој половици 20. стољећа свјетско се становништво удвостручило, производња хране утростручила, кориштење енергије учетверостручило, а свеукупна економска активност упетеростручила. У повијести је постојала блика корелација између економског раста и деградације околиша: како су заједнице расле тако је околиш пропадао. Овај тренд јасно је приказан на графовима пораста људске популације, економског раста и околишних индикатора. Неодрживи економски раст у потпуности је успоређен с малигним растом рака јер изједа Земљине екосистемске услуге које чине сустав за одржавање живота. Постоји забринутост како ће модерна глобална цивилизација, ако не размотри упорабу ресурса, слиједити пут античких цивилизација које су се урушиле кроз прекомјерну експлоатацију властите базе ресурса. Док је конвенционална економија забринута углавном за економски раст и учинковиту алокацију ресурса, еколошка економија има експлицитан циљ у одрживом мјерилу (умјесто континуираног раста), праведну дистрибуцију и учинковиту алокацију, точно овим редослиједом. Свјетско пословно вијеће за одрживи развој тврди како "пословање не може опстати у неуспјешним друштвима". Одрживост проучава начине анализе ради редукције (распрезања) количине ресурса (нпр. воде, енергије или материјала) потребне за производњу, потрошњу и одлагање јединица добара и услуга те хоће ли се то постићи побољшаним економским управљањем, производним дизајном, новим технологијама итд. Еколошка економија укључује проучавање друштвеног метаболизма, пролаз ресурса који улазе у економски сустав и излазе из њега у односу на квалитету околиша.

Природа као економска екстерналност

Дефорестација нативне кишне шуме у граду Европа (2020.)

Више информација: Екосистемске услуге

Економска важност природе индицирана је упорабом експресијских Екосистемских услуга ради освјетљавања тржишне релевантности растуће оскудице природног свијета која се више не може сматрати неограниченом и слободном. Опћенито говорећи, како удобност или услуга постаје оскуднија, то њезина цијена све више расте па то дјелује као задршка која потиче штедњу, техничку иновацију и алтернативне производе. Ипак, ово се односи само на ситуацију када се производ или услуга налазе унутар тржишног сустава. Будући да су екосистемске услуге опћенито третиране као економске екстерналности, оне су непроцјењиве и стога прекомјерно кориштене и деградиране, а таква се ситуација понекад назива Трагедија обичних.

Дио пословања заштите биолошког свијета јест "интернализација" ових "екстерналности" кориштењем тржишних стратегија попут екопореза и потицаја, тржишних дозвола за упорабу угљика, воде и душика, те растућа жеља за прихваћањем плаћања екосистемских услуга. Заједничке валуте попут ЛЕТС-а, даровна економија и временско банкарство такођер се промичу као начин потицања локалних економиа и околиша. Зелена економија још је један тржишно базирани покушај за адресирање проблема једнакости и околиша. Глобална рецесија и читав распон владиних политичких поступака који су повезани с њоме вјеројатно ће узроковати највећи годишњи пад у свјетској емисији угљикова диоксида у посљедњих 40 година.

Економска могућност

Поступање с околишем као екстерналношћу може генерирати краткорочан профит науштрб одрживости. Поступци одрживог пословања у другу руку интегрирају еколошке бриге с оним социјалним и економским (тј. троструким коначним исходом). Раст који црпи екосистемске услуге понекад се назива "неекономским растом" јер води паду квалитете живота. Минимизирањем таквог раста може пружити могућности за локалне послове. Примјерице, индустријски отпад може се третирати као "економски ресурс на кривом мјесту". Погодности редукције отпада укључују уштеду у трошковима одлагања, мање еколошке казне и редуцирано осигурање од одговорности. То може водити према повећаном тржишном удјелу због побољшане јавне слике. Енергетске ефикасности може такођер повећати профите редуцирањем трошкова.

Идеја одрживости као пословне могућности довела је до обликовања организација као што су Конзорциј за одрживост Друштва за организацијско учење, Институт за одрживо пословање, те Свјетско вијеће за одрживи развој. Ширење одрживих пословних могућности може придонијети стварању радних мјеста кроз увођење радника са зеленим овратницима.

Социјална димензија

Проблеми одрживости опћенито су изражени у знанственим и еколошким терминима, но имплементација промјене представља социјални изазов који за собом повлачи између осталог интернационално и национално право, урбанистичко планирање и транспорт, локалне и индивидуалне животне стилове и етички конзумеризам. "Однос између људских права и људског развоја, корпоративне снаге и еколошке правде, глобалног сиромаштва и грађанске акције сугерира како је одговорно глобално грађанство неизбјежан елемент онога што се на први поглед чини једноставним стварима појединог потрошача и моралног одабира."

Мир, сигурност, социјална правда

Социјални раздори попут рата, криминала и корупције отклањају ресурсе из подручја највеће људске потребе, те уништавају капацитет друштава за планирање будућности те опћенито пријете људском благостању и околишу. Стратегије широких основа намијењене одрживијим социјалним суставима укљућују: побољшану едукацију и политичко оснаживање жена, посебице у земљама у развоју; већи обзир за социјалну правду посебице на једнакост богатих и сиромашних као и на једнакост међу земљама; те међугенерацијска једнакост. Исцрпљивање природних ресурса укључујући питку воду повећава вјеројатност "ратова за ресурсе". Овај аспект одрживости означен је као еколошка сигурност и ствара јасну потребу за глобалним еколошким уговорима ради управљања ресурсима попут аквифера и ријека које прелазе политичке границе, те ради заштите глобалних сустава укључујући оцеане и атмосферу.

Људска насеља

Принципи одрживости 1. Редуцирати овисност о фосилним горивима, Подземним металима и минералима 2. Редуцирати овисност о синтетским кемикалијама I осталим неприродним тварима 3. Редуцирати посезања у природи 4. Задовољити људске потребе праведно & учинковито

Један приступ одрживом живљењу примјерно приказан на маленим урбаним транзицијским градовима и руралним екоселима покушава пронаћи начин за стварање самодостатних заједница заснованих на принципима једноставног живљења које максимизира самодостатност посебице у производњи хране. Ови принципи у ширем опсегу истичу концепт биорегионалне економије. Остали приступи лабаво засновани око новог урбанизма успјешно редуцирају еколошке учинке измјењивањем изграђеног околиша ради стварања и очувања одрживих градова који подупиру одрживи транспорт. Становници се у компактним урбаним сусједствима возе неколико километара па имају значајно мањи еколошки учинак кроз велик распон мјера у успоредби с онима који живе у развученим предграђима.

Коначно, ступањ људског напретка према одрживости овисит ће у великој мјери на социјалним покретима који утјечу на изборе заједнице и изграђени околиш. Екомуниципији примјер су таквог покрета. Екомуниципији узимају суставни приступ заснован на принципима одрживости. Екомуниципијски покрет је партиципаторан, тј. укључује чланове заједнице у приступу од дна до врха. У Шведској више од 70 градова – 25 посто од свих муниципија у земљи – прихватило је заједнички скуп "принципа одрживости" и имплементирало их суставно кроз своје муниципијске операције. У Сједињеним Државама данас постоји дванаест екомуниципија, а Америчко удружење за планирање прихватило је циљеве одрживости засноване на истим принципима.

Људски однос према природи

Према Мурраyу Боокцхину идеја да људи морају доминирати природом уобичајена је за хијерархијска друштва. Боокцхин тврди како капитализам и тржишни односи, ако нису под надзором, имају капацитет редуцирања планета на голи ресурс који се треба искористити. Природа се стога третира као удобност: "Пљачкање људског духа које узрокује тржиште успоредиво је с пљачкањем Земље коју узрокује капитал." Боокцхин је још темељитије тврдио да је већина активности која конзумира енергију и уништава околиш бесмислена због тога што придоносе мало квалитети живота и благостању. Функција рада је легитимизирати или чак створити хијерархију. Због овог разлога разумијевање трансформације органских друштава у хијерархијска јест пресудно за проналазак начина за напредак.

Социјална екологија коју је утемељио Боокцхин заснована је на увјерењу да готово сви садашњи еколошки проблеми човјечанства извиру из дубоко укоријењених социјалних проблема. Док већина аутора наставља како су наши еколошки проблеми ријешиви помоћу имплементације препорука које произлазе из физичких, биолошких, економских и других студија, Боокцхинова тврдња говори како се ови проблеми могу ријешити једино разумијевањем социјалних процеса који се налазе у њиховој подлози и интервенцијом у те процесе примјеном концепата и метода друштвених знаности.

Дубинска екологија успоставља принципе за благостање читавог живота на Земљи, богатства и разноликости животних облика. То је једино компатибилно са знатним падом људске популације и крајем људског уплитања у нељудски свијет. Како би се то постигло, дубински еколози заговарају политику за основне економске, технолошке и идеолошке структуре које ће усавршити квалитету живота умјесто да то учине са стандардом живљења. Они који се обвежу на те принципе дужни су да се уради нужна промјена.

Транзиција

Стари и нови приступ људској упораби атмосфере

Земља има коначан капацитет за осигурање ресурса и апсорпцију отпада, а људска потражња већ је прекорачила тај капацитет. Тренутачни животни стилови у развијеном свијету, а за којим уздишу многи народи свијета у развоју, почивају на исцрпљујућем природном капиталу и неодрживи су. Уједињене нације су изјавиле у Миленијској декларацији како се "тренутачни неодрживи обрасци производње и потрошње морају промијенити." Тежина информације и знанственог доказа често је недостатна за производњу нужне социјалне промјене, посебице ако та промјена повлачи за собом исељавање људи из њихових комфорних зона. Узрок томе може бити високосуставни отпор промјени .

На глобалној разини појаило се неколико кључних принципа у вођењу напора за одрживошћу:

• Међугенерацијска једнакост – осигуравање садашњег еколошког потенцијала за будуће генерације
• Распрезање економског раста од деградације околиша – управљање еколошким растом на начин да буде мање ресурсно интензиван и с мање онечишћења
• Интеграција свих ступова – интегрирање еколошког, социјалног и економског сектора при развоју политике одрживости
• Осигуравање еколошког адаптабилитета и резилијенције – одржавање и унапрјеђивање адаптивног капацитета еколошког сустава
• Спрјечавање иреверзибилних дугорочних штета на екосистем и људско здравље
• Осигуравање дистрибуцијске једнакости – избјегавање непоштених или високих еколошких трошкова над рањивим популацијама
• Прихваћање глобалне одговорности – претпостављање одговорности за еколошке ефекте који се јављају изван подручја јурисдикције
• Едукација и основна укљученост – људи и заједнице који испитују проблеме и развијају нова рјешења

Постоји богатство савјета доступних појединцима чија је жеља редукција њихова особна утјецаја на околиш кроз малене, јефтине и лако постигнуте кораке. Но транзиција потребна за редукцију глобалне људске потрошње на одрживе границе укључује много веће промјене на свим разинама и у контекстима друштва. Уједињене нације препознале су централну улогу едукације, те прогласили десетљеће едукације за одрживи развој од 2005. - 2014. чији је циљ "изазвати све нас на усвајање нових понашања и пракси ради осигурања наше будућности." Свјетски фонд за природу предлаже стратегију за одрживост која иде изван граница едукације како би се изравно прионуло темељитим индивидуалистичким и материјалистичким друштвеним вриједностима те ојачало људске везе с природним свијетом. Разина промјене потребне за осигуравањем капацитета за подржавање живота на Земљи поставља нове изазове за заједницу и политичке структуре.

Повезано

• Оквири одрживости
• Попис тема о одрживости
• Еколошки проблем
• Конзервацијска биологија

Литература

• Адамс, W. M. анд Јеанренауд, С. Ј. (2008). Транситион то Сустаинабилитy: Тоwардс а Хумане анд Диверсе Wорлд. Архивирано 2009-05-18 на Wаyбацк Мацхине-у Гланд, Сwитзерланд: ИУЦН. 108 пп. ИСБН 978-2-8317-1072-3.
• Блеwитт, Ј. (2008). Ундерстандинг Сустаинабле Девелопмент. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-454-9.
• Блоод, К. (2001). Енвиронментал Wеедс. Мт Wаверлеy, Вицториа: C.Х. Јеррам & Ассоциатес. ИСБН 0-9579086-0-1. Ан еxампле оф а лоцал гуиде то инвасиве плантс.
• Боткин, D.Б. (1990). Дисцордант Хармониес, а Неw Ецологy фор тхе 21ст центурy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-507469-7.
• Боокцхин, M. (2004). Пост Сцарцитy Анарцхисм. Оакланд: АК Пресс, пп. 24–25. ИСБН 978-1-904859-06-2.
• Боокцхин, M. (2005). Тхе Ецологy оф Фреедом: тхе емергенце анд диссолутион оф хиерарцхy." Оакланд: АК Пресс. ИСБН 1-904859-26-7.
• Боокцхин, M. (2007). Социал Ецологy анд Цоммуналисм. Оакланд: АК Пресс, п. 19. ИСБН 978-1-904859-49-9.
• Броwер, M. & Леон, W. (1999). Тхе Цонсумер'с Гуиде то Еффецтиве Енвиронментал Цхоицес: Працтицал Адвице фром тхе Унион оф Цонцернед Сциентистс. Неw Yорк: Тхрее Риверс Пресс. ИСБН 0-609-80281-X.
• Цларк, D. (2006). А Роугх Гуиде то Етхицал Ливинг. Лондон: Пенгуин. ИСБН 978-1-84353-792-2
• Цларке, Р. & Кинг, Ј. (2006). Тхе Атлас оф Wатер. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-133-3.
• Цостанза, Р. ет ал. (2007). Ан интродуцтион то ецологицал ецономицс. Тхис ис ан онлине едитабле теxт аваилабле он тхе Енцyцлопаедиа оф тхе Еартх ат [8]. Фирст публисхед ин 1997 бy Ст. Луцие Пресс анд тхе Интернатионал Социетy фор Ецологицал Ецономицс. ИСБН 1-884015-72-7.
• Далy, Х. & Ј. Цобб (1989). Фор тхе Цоммон Гоод: Редирецтинг тхе Ецономy Тоwард Цоммунитy, тхе Енвиронмент анд а Сустаинабле Футуре. Бостон: Беацон Пресс. ИСБН 0-8070-4703-1.
• Далy, Х.Е. & Фарлеy, Ј. (2004). Ецологицал ецономицс: принциплес анд апплицатионс. Wасхингтон: Исланд Пресс. ИСБН 1-55963-312-3.
• Девалл, W. анд Г. Сессионс (1985). Дееп Ецологy: Ливинг Ас Иф Натуре Маттеред. Лаyтон, Утах: Гиббс Смитх, п. 70. ИСБН 978-0-87905-247-8.
• Диамонд, Ј. (2005). Цоллапсе: Хоw Социетиес Цхоосе то Фаил ор Суццеед. Неw Yорк: Викинг Боокс. ИСБН 1-58663-863-7.
• Диамонд, Ј. (1997). Гунс, Гермс анд Стеел: тхе Фатес оф Хуман Социетиес. Неw Yорк: W.W. Нортон & Цо. ИСБН 0-393-06131-0.
• Емден, Х.Ф. ван & Пеакалл, D.Б. (1996). Беyонд Силент Спринг. Беркелеy: Спрингер. ИСБН 978-0-412-72810-5.
• Фуад-Луке, А. (2006). Тхе Ецо-десигн Хандбоок. Лондон: Тхамес & Худсон. ИСБН 978-0-500-28521-3.
• Гоодалл, C. (2007). Хоw то Ливе а Лоw-царбон Лифе. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-426-6.
• Гоудие А. (2005). Тхе Хуман Импацт он тхе Натурал Енвиронмент. 6тх ед. Оxфорд: Блацкwелл Публисхинг. ИСБН 978-1-4051-2704-2.
• Гроомбридге, Б. & Јенкинс, M.D. (2002). Wорлд Атлас оф Биодиверситy. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-23668-4.
• Хак, Т. ет ал. (2007). Сустаинабилитy Индицаторс, СЦОПЕ 67. Лондон: Исланд Пресс. ИСБН 1-59726-131-9.
• Хассалл, К.А. (1990). Тхе Биоцхемистрy анд Усес оф Пестицидес. Лондон: Мацмиллан. ИСБН 0-333-49789-9.
• Хаwкен, П, Ловинс, А.Б. & L.Х. (1999). Натурал Цапиталисм: Цреатинг тхе неxт Индустриал Револутион. Сноwмасс, УСА: Роцкy Моунтаин Институте. ИСБН 0-316-35300-0.
• Кребс, C.Ј. (2001). Ецологy: тхе Еxпериментал Аналyсис оф Дистрибутион анд Абунданце. Сyднеy: Бењамин Цуммингс. ИСБН 0-321-04289-1.
• Леакеy, Р. & Леwин, Р. (1995). Тхе Сиxтх Еxтинцтион: Паттернс оф Лифе анд тхе Футуре оф Хуманкинд. Неw Yорк: Бантам Делл Публисхинг Гроуп. ИСБН 0-385-46809-1
• Линденмаyер, D. & Бургман, M. (2005). Працтицал Цонсерватион Биологy. Цоллингwоод, Вицториа: ЦСИРО Публисхинг. ИСБН 0-643-09089-4.
• Лутз W., Сандерсон W.C., & Сцхербов С. (2004). Тхе Енд оф Wорлд Популатион Гроwтх ин тхе 21ст Центурy Лондон: Еартхсцан. ИСБН 1-84407-089-1.
• Мацy, Ј. & Yоунг Броwн, M. (1998). Цоминг Бацк то Лифе: Працтицес то Рецоннецт Оур Ливес, Оур Wорлд. Габриола Исланд: Неw Социетy Публисхерс, пп. 25–37. ИСБН 0-86571-391-X.
• Масон, Ј. & Сингер, П. (2006). Тхе Wаy Wе Еат: Wхy Оур Фоод Цхоицес Маттер. Лондон: Рандом Хоусе. ИСБН 1-57954-889-X
• Меадоwс, D.Х., D.L. Меадоwс, Ј. Рандерс, анд W. Бехренс III. (1972). Тхе Лимитс то Гроwтх. Неw Yорк: Универсе Боокс. ИСБН 0-87663-165-0.
• Нордхаус, W. анд Ј. Тобин (1972) Ис гроwтх обсолете?. Цолумбиа Университy Пресс, Неw Yорк.
• Пеарце, D., Барбиер, Е.. & Маркандyа, А. (2000). Сустаинабле Девелопмент Ецономицс анд Енвиронмент ин тхе Тхирд Wорлд. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-85383-088-4.
• Порритт, Ј. (2006). Цапиталисм ас иф тхе wорлд маттеред. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-193-7.
• Рандалл, Р. (2002). А Глобал Цомпендиум оф Wеедс. Мередитх, Вицториа, Аустралиа: Р.Г. & Ф.Ј. Рицхардсон. ИСБН 978-0-9587439-8-3.
• Смил, V. (2000). Цyцлес оф Лифе. Неw Yорк: Сциентифиц Америцан Либрарy. ИСБН 978-0-7167-5079-6.
• Соедербаум, П. (2008). Ундерстандинг Сустаинабилитy Ецономицс. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-627-7.
• Тудге, C. (2004). Со Схалл Wе Реап. Лондон: Пенгуин Боокс. ИСБН 0-14-100950-0.
• Wригхт, Р. (2004). А Схорт Хисторy оф Прогресс. Торонто: Ананси. ИСБН 0-88784-706-4.
• Wилсон, Е.О. (2002). Тхе Футуре оф Лифе. Неw Yорк: Кнопф. ИСБН 0-679-45078-5.

Препорука за читање

• Аткинсон, Г., Диетз, С. & Неумаyер, Е. (2007). Хандбоок оф Сустаинабле Девелопмент. Цхелтенхам: Едwард Елгар. ИСБН 978-1-84376-577-6.
• Бартлетт, А. (1998). Рефлецтионс он Сустаинабилитy, Популатион Гроwтх, анд тхе Енвиронмент—Ревиситед Архивирано 2012-07-22 на Wаyбацк Мацхине-у ревисед версион (Јануарy 1998) папер фирст публисхед ин Популатион & Енвиронмент 16(1): 5–35. Преузето 12. ожујка 2009.
• Бенyус, Ј. (1997). Биомимицрy: Инноватионс Инспиред бy Натуре. Неw Yорк: Wиллиам Морроw. ИСБН 0-06-053322-6.
• Блацкбурн, W.Р. (2007). Тхе Сустаинабилитy Хандбоок. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-84407-495-2.
• Цостанза, Р., Граумлицх, L.Ј. & Стеффен, W. (едс), (2007). Сустаинабилитy ор Цоллапсе? Ан Интегратед Хисторy анд Футуре оф Пеопле он Еартх. Цамбридге, МА.: МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-03366-4.
• Нортон, Б. (2005). Сустаинабилитy, А Пхилосопхy оф Адаптиве Ецосyстем Манагемент. Цхицаго: Тхе Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-59521-4.

Екстерни линкови

Одрживост на Wикимедијиној остави

• Бреакинг неwс ин сустаинабилитy ат Мицродоцс Архивирано 2012-10-24 на Wаyбацк Мацхине-у
• Цомпилатион оф Фацт Схеетс Публисхед бy тхе Университy оф Мицхиган'с Центер фор Сустаинабле Сyстемс Архивирано 2010-04-01 на Wаyбацк Мацхине-у
• Елементс оф сустаинабилитy ат Мицродоцс Архивирано 2011-07-27 на Wаyбацк Мацхине-у
• Леарнинг фор сустаинабилитy
• Роадмап фор а Сустаинабле Еартх Архивирано 2012-12-11 на Арцхиве.ис-у он-лине књига Хиросхија Комиyаме и Стевена Краинеса
• Сустаинабле Фоод Гуиделинес публисхед бy Сустаин: Тхе аллианце фор беттер фоод анд фарминг (УК)
• Доссиер: Он тхе Патх то а Цултуре оф Сустаинабилитy, Гоетхеов институт