Лука Пурић

Лука Пурић (Ходошан, 10. листопада 1881. – Градец, 1. просинца 1914.) свећеник и писац, илирски народни препородитељ Међимурја.

Животопис

Лука Пурић родио се у Ходошану, у жупи Свети Јурај у Трњу, 10. листопада 1881. године. У својој обитељи, био је најстарији од петеро браће и три сестре. Обитељ Пурић била је угледна и за тадашње прилике једна од имућнијих, те су своје синове, Луку и Блажа, одлучили школовати. Већ у пучкој школи, светојурски жупник Јурај Пецек, запазио је изразиту надареност Пурића, те му помогао да се упише на гимназију у Кесзтхелyу. За вријеме школовања у Кесзтхелyу, био је најбољи ђак. Након матуре, уписао је Теолошки факултет у Загребу. Тијеком сјеменишта и богословије у Загребу, почело је изразитије куцати Пурићево велико срце за Међимурје. Свјестан да је потребан свом народу у Међимурју, 1905. године успијева добити мјесто у Штригови, гдје остаје до 1911., одакле одлази за жупника у Белицу. Почетком I. свјетског рата, Пурић је међу првима уновачен као војни свећеник. Из рата се убрзо враћа у Белицу тешко нарушена здравља, и одлази у болницу у Градец (Штајерска) у којој умире 1. просинца 1914. У Градцу је покопан 3. просинца 1914. године. Пурић је цијели свој кратки живот посветио борби, ријечју и пером, за свој народ у Међимурју. Нажалост, његови посмртни остаци никад нису враћени у Међимурје.

Културнополитички рад

Почетком 20. стољећа, на друштвену и политичку сцену ступа међимурска илирска интелигенција (Лука Пурић, Иван Новак, Винко Жганец) с идејом борбе за национално ослобођење и прикључење националној матичној земљи. У драматичним приликама по завршетку I. свјетског рата избила је «Међимурска револуција» која је завршила војним походом југославенских драговољаца те ослобођењем и прикључењем Међимурја Краљевини СХС на Бадњак 1918. Свој кратки живот, Лука Пурић посветио је Међимурју. Међимурски клуб богослова основао је у загребачком сјеменишту, са жељом да покаже будућим младим духовницима како ће помагати свом народу у Међимурју. Често је писао у вараждинским новинама Наше правице, а ти чланци потакли су народњаке у сабору да траже припојење Међимурја Хрватској.

Пурић се истакнуо са својим радом на културном и просвјетном пољу. Увијек је истицао важност и значај домољубља, као и људи који су се борили за Међимурје (Петар Зрински, Фран Крсто Франкопан и др.). Заслужан је и за ширење католичке штампе, за рад с младима и дјецом – приређују набожне и шаљиве игроказе који су лијепо прихваћени од људи.

Лука Пурић, још као студент теологије, одазвао се позиву Друштва хрватских књижевника за отварањем пучких књижница и проводи иницијативу отварања пучких књижница широм Међимурја, пружајући на тај начин отпор мађаризацији. Луку Пурића можемо сматрати прваком оснивања књижница у Међимурју, а постоје подаци да је био и велики дароватељ и сакупљач књига за те књижнице ( Ходошан, Ореховица, Коториба, Прелог, Видовец, Доњи Краљевец, Доња Дубрава и Горичан).

Лука Пурић, желећи унаприједити господарство у Међимурју, превео је с мађарског на српскохрватски, правила задруге типа Раиффеисен и претпоставља се да је основао прву задругу у Белици (село у Међимурју).

Списатељски рад

Још за вријеме студија у Загребу, Пурић је објавио фељтон Слика (кип) Медјумурја у садашњости, у листу Наше правице. Фељтон је објављен у прва четири броја, а касније је надопуњен и објављен као засебна књига, под насловом, Како је нашој хрватској браћи у Медјумурју?. Оштро се противи мађаризацији, искорјењивању српскохрватског језика, сматрајући да је припојење Међимурја Хрватској нужно и неопходно. У предговору књизи обраћа се свом народу: „Ево Вам мале књижице, да ју читате, Ви и дјеца Ваша. Нека ова књижица буде искра љубави за Вашу мајку Хрватску, која искра нека тиња у срцу Вашем и Ваше дјеце до десетог кољена. Бог Вас чувао и бранио! Родољуб (потпис)“

Пурић на један посве јединствен начин приступа анализи вриједности и значају очувања материнскога, српскохрватског језика. Такав приступ вриједностима материњег језика - сликовит, сугестиван, емотиван – налазимо код Кукуљевића, Прерадовића и Штооса, књижевника, који су такођер материнском српскохрватском језику придавали велику националну, али и људску вриједност.

У 5. броју Наших правица излазио је нови Пурићев фељтон – Пут к слободи и срећи, с поднасловом – Разговор с медјумурским Хрватима, док је у 36. броју започео излазити његов трећи фељтон – Живила Хрватска! Наприед у Медјумурје!, а фељтон под насловом – О љубави домовине, почео је излазити 1905. године такођер у Нашим превицама, али само почетак, касније је фељтон тискан у књизи О љубави домовине. Бан Јелачић и година 1848.

У својим дјелима Лука Пурић желио је поручити и дати снагу међимурским Хрватима да устрају у борби за очување материнскога језика и прикључења Међимурја Хрватској. Он као велики визионар, романтик, идеалист и учитељ, жели прије свега доћи до рјешења које ће дати квалитетнији положај Међимурју на политичком, просвјетном и господарском пољу.

Осим ових књига, Пурић пише разнолике чланке и домољубне пјесме, које с љубављу и одушевљењем славе Међимурје и међимурске Хрвате. Свака је његова пјесма ода и химна Међимурју, српскохрватском језику и хрватској матери, а објављиване су најчешће у Католичком листу, Нашим правицама, Ријечким новинама и сл...

О Луки Пурићу

Података о животу и раду Луке Пурића можемо ишчитати из некролога који је објављен 17. просинца 1914. у Католичком листу. Из тог чланка дознајемо да је Лука Пурић био изразито надарен и оштроуман, те да је константно пратио сва сувремена збивања која су била повезана с богословљем, културом и социјалном тематиком. О Луки Пурићу писао је и професор Љубомир Кунтарић (Пожега, 21. рујна 1898. – Пожега, 18. коловоза 1988.) који је у чаковечкој учитељској школи радио од 1923. до 1941. године, и посветио се истраживању политичке и културне повијести Међимурја. У Вараждинским новостима, (број 143.) 1941. године објавио је чланак Лука Пурић, борац за очувања хрватства Међимурја.

У Чаковцу је професор Кунтарић покренуо 1935. године Вјесник међимурских задругара (15. ожујка), и већ у првом броју Станко Овчар, задругар из Белице, написао је највјеројатније на потицај професора Кунтарића, чланак Моје успомене на Луку Пурића. Такођер у рукопису професора Кунтарића наилазимо на податак, да је млади свећеник, Лука Пурић, превео с мађарског на српскохрватски језик Правила задруге Рајфајзенова типа, са жељом да се и у Међимурју оснују независне задруге које би економски ојачале сељаштво

Дјела

О љубави домовине. Бан Јелачић и година 1848., 1905.
Како је нашој хрватској браћи у Медјумурју
Пут к слободи и срећи
Живила Хрватска! Наприед у Медјумурје!

Литература

Бартолић, З. Сјевернохрватске теме: студије и расправе: Лука Пурић - међимурско питање и хрватски покрет међимурских Хрвата. Загреб : Наклада Др. Фелетар, 2001.
Кунтарић, Љ. Биљешке о приликама у католичком покрету послије 1918.г.(рукописна грађа)