Јован Лазић
Јован Лазић (Вилањ, 27. VI. 1919. - Нови Сад, 4. IX. 1943), народни херој.
Животопис
[уреди | уреди извор]Отац му је оптирао 1930. године, купивши дворац и 100 јутара земље у Мајшким Међама. Прва два разреда основне школе завршио је у Вилању, а остала два у Тителу код очеве сестре. Нижу гимназију похађао је у Сремским Карловцима, а вишу у Осијеку и Београду. У јесен 1939. уписао се на Технички факултет у Београду и ступио у редове револуционарне студентске омладине и постао њен активни члан. Сљедеће (1940) године постао је и члан КПЈ.
Револуционарни рад
[уреди | уреди извор]Прије Другог свјетског рата
[уреди | уреди извор]Учествовао је у мартовским демонстрацијама 1941. године против приступања Југославије Тројном пакту и био ухапшен. Послије пуштања из затвора (уз помоћ јаких веза угледне очеве породице) вратио се у Барању и преузео задатке на окупљању напредне омладине и патриотски опредијељених становника Барање.
За вријеме Другог свјетског рата
[уреди | уреди извор]Неколико мјесеци одржавао је сталне везе са Саром Бертић, а након њене трагичне смрти, у другој половини 1941. године, радио је на оснивању мреже пунктова активиста на релацији Дарда - Бели Манастир - Кнежево. Велику подршку имао је међу синдикално повезаним барањским радницима. Идејни је покретач НОП-а у јужном дијелу Барање. Успоставио је партијске везе с Бачком, али и линију Сомбор - Будимпешта, у којој се уписао на факултет и којој је повремено илегално живио. Група из Кнежева успоставила је 1942. године везе и с антифашистима из Печуја. Мађарске окупацијске власти пратиле су тако масовне активности Барањаца и припремале се за масовна хапшења активиста, која су и започела у децембру 1942. године. Ухапшено је преко 90 људи и одведено у истражни затвор у Мађарбоју. Лазић је тада био изван Барање, али је у марту 1943. у одсутности осуђен на смрт, док су остали активисти добили дуже затворске казне. За њим је расписана потјерница и уцјена од 100.000 пенги. Зато се пребацио у Бачку, гдје је - као члан Среског комитета КПЈ у Старом Бечеју, у потпуној илегали - радио на подизању устанка све до великог претреса, кад је рањен и ухваћен. Одведен је у новосадски затвор "Армија", гдје је страховито мучен и убијен.
Статус народног хероја
[уреди | уреди извор]Јовану Лазићу је "Министарство одбране Владе Федеративне Народне Републике Југославије" издало 29. XI. 1950. године "Споменицу за вечну успомену и славу палих бораца народноослободилачког рата", коју је потписао (и) Јосип Броз Тито. Иако се Јована Лазића сматрало народним херојем, њему није додијељен Орден народног хероја па није уврштена у књигу "Народни хероји Југославије" (I-II, Београд, 1975).
Јован Лазић као епоним
[уреди | уреди извор]Послије II. свјетског рата његовим су именом назване улице у Белом Манастиру (данас Улица краља Петра Крешимира IV), Биљу (данас Улица Еугена Савојског), Брањином Врху (данас Улица Еугена Кватерника) и Мајшким Међама (назив није промијењен), основна школа у Белом Манастиру (у вријеме тзв. мирне реинтеграције име промијењено у Основна школа Бели Манастир, а касније у Основна школа "Др. Фрањо Туђман"), гранична караула код Барањског Петровог Села, кино у Белом Манастиру, ногометни клуб из Болмана (који се и данас тако зове), културно-умјетничко друштво из Белог Манастира (које се и данас тако зове)...
Гроб Јована Лазића
[уреди | уреди извор]Јован Лазић је био сахрањен у дворишту родитељске куће у Мајшким Међама, на којој му је 22. XII. 1979. била постављена и спомен-плоча, док се његова биста, уз бисте Саре Бертић и Ернеа Киша, налазила на Тргу слободе у Белом Манастиру (послије мирне реинтеграције пресељена на беломанастирско Партизанско гробље). Након што су Лазићеви рођаци продали родитељску кућу, његов је гроб пренесен на мајшкомеђанско гробље.
"Љубав за хероја"
[уреди | уреди извор]Године 1989. издао је Никола Живковић у Белом Манастиру књигу о животу Јована Лазића "Љубав за хероја", која се у барањским школама читала као лектира.
Извори:
- мр Драго Његован: "Знаменити Срби из Барање (од почетка XVI. до средине XX. века)", у "Међународни научни скуп Срби у источној Хрватској", Осијек, 2003, стр. 129-140.
- Никола Живковић: "Љубав за хероја ", Бели Манастир, 1989.