Интернационални стил
Интернационални стил
| |
|---|---|
 | |
Интернационални стил је назив за архитектонски стил који се развио паралелно у Европи и Америци 1920-их и 1930-их година, и постао доминантан тренд у западној архитектури средином 20. вијека.
Термин - Интернационални стил први су употријебили амерички хисторичар умјетности Хенрy Русселл Хитцхцоцк и архитект Пхилип Јохнсон у пратећем каталогу за изложбу Интернационални стил: Архитектура од 1922. (Тхе Интернатионал Стyле: Арцхитецтуре Синце 1922) која је одржана у Музеју сувремене умјетности (МОМА) у Неw Yорку 1932.[1]
Карактеристике Интернационалног стила биле су по много чему сличне функционализму, то су прије свега били правилни геометријски облици, које су архитекти употребљавали у својим пројектима, настојање да ентеријер има што више свијетла, чисте и јасне површине фасада у потпуности лишене орнамента и непотребних украса, велики свијетли унутрашњи простори, добијени новим начином конструкције греда од челика (или армираног бетона). Стакло и челик, у комбинацији са мање видљивим армираним бетоном, постали су омиљени материјали тог стила.[1]
Карактеристике стила
[уреди | уреди извор]Интернационални стил израстао из три феномена који су окупирали архитекте крајем 19. вијека, то су били:
- отпор према еклектичним хисторицистичким стиловима, који су тад били у моди, који су били претрпани орнаментима и непотребним украсима који нису имали никакве везе са функцијом грађевине.
- индустријска револуција која је тражила брзу и ефикасну изградњу низа потпуно нових типова грађевина за становање, трговину, администрацију и индустрију
- развој нових грађевинских технологија и коришење нових материјала; жељеза, челика, армираног бетона и стакла.
Та три феномена диктирала су трагање за новом поштенијом, економичнијом, и утилитарном архитектуром која је уз кориштење нових материјала, требала задовољити потреба друштва за новим објектима, који су уз то требали имати и привлачан естетски изглед. Од сва три наведена фактора, - појава нових технолошких рјешења је била је ипак најважнија. Јефтина масовна производња жељеза и челика, нови стројеви (дизалице, лифтови) и откриће нових материјала 1890-тих структурно и ефикасно истиснуле су старе грађевинске традиције - зидове од цигле и камена и носиву конструкцију од дрва. Нови начин употребе челика, армираног бетона и стакла (као вањског плашта) за нове грађевине, тражиле су од архитекта да водивши рачуна о сва три фактора искреирају нови тип грађевина. Хармонија између умјетничке визије, функције и технологије постала је врхунски кредо тог новог стила.[1]
Естетика интернационалног стила тражила је одбацивање свих националних и регионалних културних карактеристика, и све врсте хисторијског декора у корист равних линија и чистих геометријских облика, неслужбени мото стила била је досјетка Миес ван дер Рохеа мање је више.
Хисторија стила
[уреди | уреди извор]Интернационални стил настао је као резултат рада мале скупине бриљантних и оригиналних архитеката 1920-их који су имали велики утицај на развој архитектуре 20. вијека. То су били Wалтер Гропиус и Лудwиг Миес ван дер Рохе са својим радовима у Њемачкој (и касније по Америци), Јацобус Оуд у Холандији, Ле Цорбусиер у Француској и Рицхард Неутра са Пхилипом Јохнсоном у Сједињеним Америчким Државама.[1]
Гропиус и Миес ван дер Рохе остали су упамћени по својим грађевинама челичне конструкције, са стакленим фасадама. Амблематски Гропиусови радови били су Творница ципела Фагус (Алфелд, Њемачка, 1911.), Зграда Баухауса (Дессау, Њемачка 1925.-1926.) и Дипломски центар на Универзитету Харвард (Цамбридге, Массацхусеттс 1949.-1950.) у којима је нарочито показао бригу за прозрачне ентеријере.[1]
Миес ван дер Рохе и његови сљедбеници у Сједињеним Државама, доприњели су пуно на ширењу интернационалног стила, који се одтад јасно идентифицирао са стакленим и челичним небодерима, као што су били Апартмани Лаке Схоре Дриве у (Цхицагу (1949-1951) и сједиште компаније Сеаграм у Неw Yорку, који је извео заједно са Пхилипом Јохнсоном 1958.[1]Оуд је помогао стилу да дође до заобљенијих и складнијих геометријских структура. А Цорбусиер је помогао стилу да развије слободнију употребу армираног бетона, он је стилу допринио развојем концепта модуларног омјера, како би пројектирао грађевине по мјери човјека. Његовим најпознатији рад у том стилу била је Вила Савоy (Поиссy, Француска, 1929.-1931.).[1]
Од 1930-их и 1940-их Интернационални стил почео се ширити из свог епицентра у Њемачкој и Француској по Сјеверној и Јужној Америци, Скандинавији, Великој Британији и Јапану.[1]Интернационални стил проширио се и по конзервативним земљама, попут Италије (Пиер Луиги Нерви), Шпањолске, Португала и Бразила (Осцар Ниемеyер). Чисте, ефикасне, геометријске квлитете интернационалног стила биле су идеалне за пројектирање великих небодера који су постали статусни симбол моћи и прогреса великих америчких корпорција 1950-их и 1960-их.[1]
Око 1970-их почеле су критике Интернационалног стила од стране неких млађих архитеката и критичара који су почели увиђати ограничења стила. Гола и огољела структура кутија од челика и стакла, постала је за њих једноставно сувише досадна и заглупљујућа формула. Резултат је био реакција на темељни постулат стила - а он је био огољелост од украса и декорације. Управо су оне постале примарни циљ истраживања помодернистичке архитектуре. Архитекти су поновно почели стварати слободније, и маштовитије структуре користећи притом модерне грађевинске материјале, али са бројним декоративним елементима за стварање разних нових - старих ефеката. Овај покрет постао познат на пријелазу из 1970-их у 1980-их као постмодернизам.[1]
Интернационални стил и јужнославенске земље
[уреди | уреди извор]Најпознатији поборници тог новог стила, у јужнославенским земљама били су загребачки архитекти окупљени око Групе Земља (1929. - 1935.); Драго Иблер, Стјепан Планић и Младен Каузларић.
