Илирија

За остале употребе, в. Илирија (разврставање).

Илирија (антгрч. Ἰλλυρία [Иллyрíа] — Илириа или Ἰλλυρίς [Иллyрíс] — Илирис, лат. Иллyриа — Илириа) је назив хисторијског географског подручја које су у античко доба насељавала бројна племена Илира. Илирска племена имала су заједнички језик и обитавала су на подручју које приближно кореспондира са територијом бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и дијела данашње Републике Албаније. Према грчкој митологији, постојао је јунак Илиријус, син Кадма и Хармоније, који је завладао цијелом Илиријом и легенда даље каже да је он предак свих Илира.

Илири су се доселили на подручје западног Балкана у X стољећу п.н.е, дакле, на прелазу из бронзаног у жељезно доба. У периоду од слиједећих око хиљаду година, Илири су заузели територије до Саве, Дунава и Мораве.

Илири су били и храбри и вјешти ратници а њихова племена су била бројна (погледати списак у оквиру чланка Илири). Венети, Карни, Хистри и Либурни су живјели у подручјима на источној обали Јадранског мора а језик којим су говорили био је нешто другачији од оног којим су говорили остали Илири.

Илирско племе Далмати, од којег је и данашње географско подручје Далмација добило своје име, насељавали су већи дио данашње западне Босне и Херцеговине. Друго племе, Скордисци, заправо мијешана илирско-келтска група, насељавали су подручје данашње сјевероисточне Босне и Херцеговине. Дарданци, Лабеати, Ардијејци и Тауланти су насељавали подручја око Скадарског језера (јужна Црна Гора и сјеверна Албанија до Охридског и Преспанског језера (Сјеверна Македонија). Доклеати су насељавали подручје централне и сјеверне Црне Горе.Припадници илирских племена су се бавили узгојем стоке (претежно овце, свиње и козе) ловом, рударством (жељезо, сребро, злато), разним занатима, пловидбом и наравно, ратовањем.

У равницама око ријека Саве и Дунава и њихових притока било је и других мијешаних илирско-келтских група као што су Латобици и Варциани. Хисторичарима је заправо увијек било тешко одредити границе Илирије јер илирска племена нису била уједињена под једним краљевством; тек након што је њихове просторе освојио Рим могло се говорити о неким прецизнијим границама, али их је Рим ипак одредио према сопсвеним потребама. Илирија је у вријеме владавине Рима једно вријеме била провинција Илирикум а касније је подијељена на два дијела: Далмацију и Панонију.

Сматра се да су данашњи Албанци директни потомци Илира а и они сами су поносни на ту чињеницу и инсистирају на њој. Потврда ових тврдњи постоји у анализама ДНК. Осим тога, истом методом утврђено је да и други становници данашњег западног Балкана имају трагове илирске крви у својим најстаријим генима.^{[недостаје референца]}

Географија

Илирија се протезала приближно од словенских Алпа на сјеверу до сјеверне Грчке на југу и од острва у Јадранском мору на западу до равница Паноније и Карпата на истоку. Ово географско подручје је веома разнолико у погледу рељефа, климе, флоре и фауне. У централном дијелу Илирије рељеф је брдско-планински са Динаридима који се протежу у правцу сјеверозапад - југоисток, на сјевероистоку је велика равница - Панонска низија а на западу је веома разуђена обала Јадранског мора са бројним острвима, заљевима и увалама. Клима је медитеранска на обали и приобаљу и умјерено-континентална до континентална у залеђу. Подручје је богато ријечним токовима са ријекама које чине углавном црноморски слив (Сава, Драва,Босна, Дрина, Пива, Тара, Лим, Дунав,Тиса, Морава) и неколицина ријека јадранског слива (Крка, Цетина, Неретва, Зета, Морача, Бојана, Дрим). Природа је била издашна у Илирији и дала јој велико рудно богатство; жељезну руду, сребро и злато, између осталог.

Краљеви и краљице, ратови

Увод

Илири припадају групи народа који су већ у I миленијуму нове ере имали елементе државног уређења, нарочито племена у јужном дијелу Илирије. Захваљући близини Грчке и њихових колонија, Илири су били у позицији да уче и усвоје културу и елементе друштвене организације директно из “колијевке савременог друштва”. Дакле напустивши племенску организацију, Илири су успоставили монархију. Као важна основа за такав корак напријед послужила им је добра привреда и војна моћ. У свом продору на Балкан, Римљани су се међу првим сусрели са Ардијејцима који су већ тада били организовани у једну од првих илирских држава. Захваљујући римским писцима и хисторичарима данас можда управо највише и знамо баш о Ардијејцима.

Краљеви

Бардилис је био илирски краљ који је владао од 385. до 358. године пне. и оснивач је истоимене династије. Илирско је краљевство под Бардилисом било важан центар моћи у IV стољећу пне. Бардилис је имао скромно поријекло, наиме, постао је у породици произвођача ћумура. Припадао је племену Дарданаца и био њихов краљ. О Бардилису се зна да је освојао македонске земље, и да је био савезник Динозијуса, тиранина из Сиракузе.

Македонски краљ Пердикас убијен је у налету Илира 359. године пне. а Филип II Македонски, отац Александра Великог, је узвратио годину дана касније потиснувши Илире до Охридског језера а исте, 358. године п.н.е, Бардилис је убијен након што је Филип одбио његову мировну понуду.

Полибије, грчки хисторичар, такођер помиње Бардилиса под називом "Βάρδυλλις ο των Ίλλυριων" - Бардилис из Илирије а Цицерон га зове "Бардуллис Иллyриус".

Под Александром Великим, 355. године пне. илирска племена учествовали су у походу на Перзију. Након Александрове смрти 323. године п.н.е, Илири су се ослободили и краљ Глаукијас је отјерао Грке из Драча у Албанији.

Крајем III стољећа пне. илирско краљевство је имало пријестоницу код Скадра и контролирало дио данашње сјеверне Албаније, Црне Горе и Херцеговине.

У III вијеку пне. Илири су имали краља Агрона (250-230. пне.). Агрон је био способан владар којије успио ујединити некоико илирских племена и сломити отпор племенских вођа који су се противили идеји стварања заједничке илирске државе. Илирско краљевство под Агроном је у то вријеме било најснажније на Балкану.

Краљица

Након смрти Агрона, нова илирска краљица постала је Теута, Агронова друга жена. Теута је владала умјесто Агроновог малољетног сина Пинеуса. Нажалост, Теута није успјела наставити Агронову успјешну владавину; илирске старјешине отказивале су јој послушност и поткопавале њену власт. Ситуацију је погоршао сукоб са Римом због илирског пиратства по Јадрану. (Илири, односно нарочито племе Либурни, били су вјешти морепловци и конструктори бродова. По њима је названа и брза и окретна бродица либурна. Римљани су радо учили, па и од својих непријатеља, те су тако усвојили и градњу либурни.) Много моћнији Рим ипак је поразио Илире уништивши њихова насеља у долини ријеке Неретве и присилио Теуту на повлачење у Рхизон, (Рисан у Боки Которској) при томе узевши већи дио територије илирских земаља а оставивши Теути тек узан обални појас од данашњег Дубровника до ушћа ријеке Дрим у Јадран. Остале илирске територије дате су римском вазалу Деметрију Хваранину, некадашњем Теутином војсковођи.

Посљедњи краљ

Око 180. године пне. Далмати проглашавају независност од илирског краља Генција. Он задржава Скадар као свој главни град. Римљани су га ту поразили 168. године п.н.е, заробили га и одвели у Рим 165. године пне. као посљедњег илирског краља. Рим је тада успоставио власт на четири вазалне територије у Илирији а касније је цијело подручје постало једна провинција са центром у Скадру.

Дакле, Римљани су у својој експанзији на Балкану основали своју провинцију Илирикум и продирали све даље у унутрашњост али Илири се нису лако мирили са доминацијом Рима. У одсудном рату између Илира и Рима који је трајао од 6. до 9. године удружена далматинско-панонска племена под Батоном, вођом Дезидијата, и Батоном и Пинесом, вођама Бреука, су натјерали римљане на сукоб који ће римски хисторичар Суетонијус описати као најтежи од Пунских ратова. Рим је морао ангажовати не мање од 15 легија са помоћним трупама и савезницима из Тракије; укупно око 200.000 војника. Тежак герилски рат вођен је у босанским планинама и јужној Панонији. Римљанима је требало три године да угуше илирски устанак чији су повод били превелики порези и присилно регрутирање Илира у борбу против германског племена Маркомана. Након овог рата, провинција Илирикум је 10. године подијељена на Панонију и Далмацију.

Нешто касније, за вријеме бизантијске владавине, Илирија је претрпјела пљачкашке упаде барбара са сјевера и истока (Визиготи, Хуни, Остроготи). Недуго затим на Балкан долазе Славени који у периоду од 6-8 стољећа насељавају илирске земље асимилирајући њихова преостала племена преостала на територијама данашњих држава: Босна и Херцеговина, Хрватска, Црна Гора, Македонија, Србија и Словенија.

Религија

На сјеверу је постојало обожавање Сунца, у средњој Далмацији обожавање Мјесеца и на југу обожавање змија. Веровали су у различита божанства; Хистри су обожавали Еиа, Мелесоцус, Бориа, Ириа; Либурни Анзотицу, (римска Венера, Ица, Иутоссица, Латра и Сентона. Врховни принцип Јапода био је Дабог заштитник извора и вода, јер само вода пада са неба и извире из земље, истовремено је са овог и са оног света. Арматус је био локални бог рата у Далмацији. Тад су још штовани Терминус као заштитник меда, Таденус поистовјећен с Аполоном, Медаурус итд. На југу илирског подручја познат је божански змијски пар Дракен и Дракена. Заштитник града Рхизон (Рисан) звао се Медаурас, божанство представљено као јахач са копљем у руци. Илири су практицирали приношење људских жртава; према писању античког хисторичара Аријана (око 86-146. године) илирски племенски вођа Клет жртвовао је три дјечака, три дјевојчице и три црна овна прије битке против Александра Великог. Илири су своје мртве сахрањивали најчешће у тумулусима (типично за жељезно доба) или гробним хумкама. Археолошким истраживањнима отркивени су многи предмети смјештени поред посмртних остатака умрлих илира у тумулусима: оружје, накит и украси, дијелови одјеће и глинено посуђе. Очито су вјеровали да им ови предмети требају у вечном животу. Носили су различите амулете да би се заштитили од урока и несрећа. Није познато да су штовали идоле.

Извори и вањски линкови

О Илирима на геоцитиес
О посљедњем краљу Илирије Архивирано 2008-12-16 на Wаyбацк Мацхине-у
Wилкес, Јохн (1992). Тхе Иллyрианс. Оxфорд: Блацкwелл Пресс. ИСБН 0-631-14671-7.
Енвер Имамовић: О елементима политичког организирања илирских заједница.

Етногенеза Илира
Етничка Илирија у ужем смислу
Илирска краљевина у доба краља Агрона (према грчком гледишту о јужној граници Илирије)
Илирска краљевина у доба краљице Теуте (према грчком гледишту о јужној граници Илирије)
Кнежевина Деметрија Хварског (228-220. године прије нове ере)