Фараон
Фараон у Библији код грчко-римских аутора подразумијева владаре Египта. Назив потиче од египатске ријечи "Пер аа" (дословно "велика кућа"), што изворно ( како произлази из хебрејског оригинала Библије) није ни назив владара, ни особно име, него ознака за палачу. "Велика кућа" је одређивала порезе које су морале плаћати "мале куће" (обични људи) , храмови и велепосједници.
Ознака фараон за особу краља почиње тек са Тутмозесом III. као владарска титула уз властито име написано у картуши од 22. династије. Стварна титула владара је била "Несут" или "Нисут". То је заправо значило "Владар папируса" и односило се у ствари само на владаре горњег Египта, дакле јужног Египта гдје је растао папирус. Наслов фараона доњег Египта, односно северног, био је "Бити" што би значило "Владар пчела". Како било да било, у већини језика се и до данас задржао назив "Фараон".
У рана времена и у раном раздобљу Старог царства фараон је вјеројатно уживао божански статус. У вријеме 5. династије очигледно долази до промјене идеологије: Фараон је још само Син богова, а богом постаје поново тек након смрти. Тек пуно касније су неки фараони ( Аменофис III., Рамзес II. ) поново покушавају још за вријеме свог живота бити штовани као богови.
Управа Старе државе је према модерним мјерилима била још врло примитивна. Она је унутар још јако према племенској припадности разједињеном друштву наступала кроз централну администрацију само утјерујући у редовним временским размацима давања и радни допринос. Због тога, многи знанственици Стару државу још уопће и не сматрају државом. Неовисно о томе, у том раздобљу се појављују највећи градитељи пирамида, међу њима најпознатији као Кеопс , Кефрен (заправо Цха-еф-Ре) и Микерин (Мен-кау-Хор) .
Тек од времена Средње државе ограничава се власт регионалних владара у корист централне власти, која је тек тиме могла досећи виши стадиј цивилне и војне организације. То се показује великим мелиорацијским захватима, трајним освајањем сусједних земаља, изградњом утврда и војним осигурањем граница као и успостављањем редовног поморских и копнених саобраћајних веза с државама предње Азије .
За вријеме Нове државе Египат је постајао (посебно у вријеме Тутмозеса III. и Рамзеса II. ) велесила или највећа творевина свог доба, да би тај статус повремено био уздрман унутрашњим немирима, посебно у другој половини 18. Династије.
Огромна већина египатских фараона су били мушкарци, али у сваком се раздобљу египатске повијести појављивала понека владарица. Најпознатија је краљица Хатшепсут из 18. династије. У касном староегипатском раздобљу су на трон египатских владара долазили бројни странци. Од 22. династије борило се више обитељи либијских плаћеника за фараонско пријестоље; тек након освајања Египта од стране нубијаца који су основали 25. династију, дошло је поново до уједињења Египта. Послије освајања Египта од стране Александра Великог Македонског на власт долазе Птолемејевићи као странци, а најпознатији представник те династије је сигурно била Клеопатра VII..
