Пређи на садржај

Босанци

Извор: Wikipedija
Не треба изједначавати са Бошњаци.
Ово је главно значење појма Босанци. За насеље у Хрватској у опћини Босиљево, в. Босанци (Босиљево).
Босанци и Херцеговци
Босанци и Херцеговци
Укупно припадника
3 милијуна (процјена)
Значајна подручја насељавања
 Босна и Херцеговинаоко 2 185 055 [1]
Језик
српскохрватски језик (босански, српски или хрватски)
Вјера
Ислам, Православна црква, Римокатоличанство, Јудаизам

Босанци или Босанци и Херцеговци су имена за становнике Босне и Херцеговине или за особе које потјечу из Босне и Херцеговине. Осим тога као Босанци (сходно томе и Херцеговци) се у колоквијалном говору сматрају држављани Босне и Херцеговине, који национално припадају у један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине (Бошњаци, Срби и Хрвати). У другим државама бивше СФРЈ, израз Босанци се користи за особе чије поријекло или мјесто рођења се налази у Босни и Херцеговини. По званичним подацима у попису становништва у Црној Гори је могуће изјашњавање као Босанац.[2]

Босанци су нација, те нису они чији припадници само сматрају Босну и Херцеговину својом домовином (него они који имају њено држављаство или су рођени у БиХ). Босанци су главни појам за припаднике становника земље (тј. држављане) Босне и Херцеговине, што по етничком опредјељењу може да укључује сваку етничку групу/народ, конститутивне народе БиХ: Бошњаке, Србе и Хрвате, те друге људе не у самој Босни, већ и у иноземству, под условом да су рођени у БиХ, тј. да им је националност босанскохерцеговачка (Босанац и Херцеговац).

Име се односи на све држављане Босне и Херцеговине, припаднике земљи Босни и Херцеговини, без разлика у регионалним, вјерским или етничким/народним припадностима.

Многи грађани Босне и Херцеговине се називају Босанцима углавном у незваничном говору те тамо гдје је такво опредјељење прихваћено као званично (у већини иностраних држава). Неки се чак изјашњавају ексклузиво као Босанци и често кад не желе изразити своју етничку припадност, или ако потјечу из мијешаног брака. Неки од примјера људи који се изјашњавају тако су: Сергеј Барбарез, Бранко Ђурић, Јосип Каталински и Данис Тановић.

Аутохтони Босанци имају јужнославенско поријекло, а по модерној новој (и тачној) државној дефиницији, Босанац може бити свако ко има држављанство државе Босне и Херцеговине; тиме је ријеч Босанац увелико постала синоним за свеобухватни национални демоним Босанци и Херцеговци. То укључује (али није ограничено на) припаднике конститутивних етничких/народних група у Босни и Херцеговини: Бошњака, босанских Срба и босанских Хрвата. Они који живе у мањој географској регији Херцеговине се радије идентифицирају само као Херцеговци у локализираном, регионалном смислу.

Етничке мањине на овом подручју, као што су Јевреји, Роми, Албанци, Црногорци и други, могу узети у обзир придјев босански као промјену њихове етничности (нпр. босански Јевреји) да би се назначило мјесто живљења.

Осим тога, знатан број становника у Босни и Херцеговини вјерује да термин Босанци дефинира оне људе који чине одређену колективну групу (културни идентитет) или етничку групу.

Хисторија

[уреди | уреди извор]

Најранији записи

[уреди | уреди извор]

Најранији културни и језички коријени босанске хисторије могу се пратити унатраг до Сеобе народа у раном Средњем вијеку. У то вријеме, Славени из Југоисточне Европе су извршили инвазију на Источно Римско царство и населили су Балкански полуоток. Тамо су се помијешали с аутохтоним палео-балканским народима, колективно познатијим као Илири. Из хаоса тзв. Мрачног доба (Средњи вијек), од 800. г. нове ере, Славени су почели срастати у ране кнежевине. Како су се кнежевине шириле, они су припајали и друга славенска племена и територије, а касније су се развили у централизиране краљевине.

Хрвати су се на западу заклели на вјерност Риму, под утјецајем сусједних католичких краљевстава, док су Срби на истоку пали под бизантијски утјецај и загрлили православље; ове вјерске разлике постале су дио њиховог само-дефинирања као различитих народа или етничких група. За разлику од тога, у Босни није било истакнутих славенских племена, а независна Босанска држава се неће успоставити све до средњег вијека.

Прије тога, срж босанских земаља (између ријека Дрине и Босне ) је била у скоро па константном стању промјена међу конкуренцијом између Бизантијаца, Срба, Хрвата, Бугара и Мађара. У дванаестом вијеку, Босанска држава се почиње уздизати као независна религијска структура. Развија се у моћно Босанско краљевство у четрнаестом вијеку; назив Бошњани је био кориштен за описивање становника Краљевства. То је вјеројатно био регионални назив који потјече од назива ријеке Босне, која тече кроз срце Краљевства. Прије распада Римског царства, ријека се звала Босона по аутохтоним Илирима, а неки научници нагађају да је име Босна изведено из тог појма.

Босанско краљевство

[уреди | уреди извор]
Територијално ширење Босанског краљевства у Средњем вијеку

Босанско краљевство је расло и ширило се под влашћу династије Котроманића, с циљем припајања хрватских и српских територија. Као посљедица тога, чак и више римокатолика и православаца се настањује у оквиру граница Краљевства, заједно с присталицама аутохтоне Цркве босанске чији су почеци и природа предмет наставка расправа међу научницима. Они који припадају овој секти (култу) су се једноставно називали крстјани (касније: кршћани). Многи учењаци тврде да су ти босански крстјани манихеистички дуалисти повезани с богумилима из Бугарске, док други ову теорију доводе у питање, наводећи као разлог недостатак хисторијских доказа. Власти и Католичке и Православне цркве сматрају Цркву босанску херетичком, те су покрећу снажне прозелитизирајуће кампање како би се њен утјецај зауставио. Као резултат тих подјела, кохерентан (досљедан) религијски идентитет се никада није развио у средњовијековној Босни, као што се развио у Хрватској и Србији.

Османлијско доба

[уреди | уреди извор]

Како су вијекови пролазили, Босанско краљевство је полако почело слабити. Постало је ломљиво усљед повећаног политичког и вјерског незаједништва. До тада, Османлије су већ стекли упориште на Балканском полуотоку. Поразом Срба у Косовској бици и ширењем према западу, Турци на крају освајају цијелу Босну и дијелове сусједне Хрватске. Териториј који је дјеломице припадао средњовијековном Краљевству Хрватске, а дијелом Босанском краљевству остао је под османлијском влашћу вијековима, толико дуго да је почињу називати турска Хрватска (касније: Босанска Крајина).

Овакви развоји мијењају босанску хисторију, као и то да многи становници почињу примати ислам, чинећи да сложени босански етно-религијски идентитет постане још сложенији.Црква босанска нестаје, иако су околности њезиног пада били расправљани колико и дефинирања њезине природе и почетака. Неки хисторичари тврде да су босански крстјани почели масовно прелазити на ислам, тражећи уточиште од католичког и православног прогона. Други тврде да је Црква босанска престала радити већ много десетљећа прије турских освајања. У сваком случају, аутохтоно и различито друштво славенских муслимана се развило међу Босанцима под османлијском влашћу, која брзо постаје доминантна. До раних 1600-тих, отприлике двије трећине босанског становништва је било муслиманско.[3]

Аустро-угарско доба

[уреди | уреди извор]
Босанци за вријеме аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине

За вријеме аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине у периоду 1878 – 1918. г., Бењáмин Кáллаy, заједнички министар финансија Царства и администратор Босне са сједиштем у Бечу, промовира Бошњаштво, политику која има за циљ да код људи у БиХ пробуди "осјећај да они припадају великој и моћној нацији'.[4] Политика је заговарала идеале о плуралистичкој и мултиконфесионалној босанској нацији, а Босанце је видјела у будућности како "говоре босански језик и подијељени су у три религије са подједнаким правима".[5][6] Политика је покушала изолирати Босну и Херцеговину од њених иредентистичких сусједа, (Православне цркве у Србији, Католичке цркве у Хрватској и муслимана из Османлијског царства). Царство је покушавало да обесхрабри концепт хрватског или српског национализма, који се проширио у босанскохерцеговачким католичким и православним заједницама из сусједне Хрватске и Србије средином деветнаестог стољећа.[6] Хрвати и Срби који су се противили империјалној политици и идентифицирали се са националистичким идејама, су игнорисали тврдње о босанској нацији и умјесто тога убрајали босанске муслимане као дио својих нација, концепт који је одбациван од већине босанских муслимана.[7][8] Након смрти Кáллаyа, политика бива запуштена. До друге половине 1910-их, национализам је постао саставни фактор босанске политике, са националним политичким партијама које су одговарале трима групама које су доминирале изборима (елекцијом).[6]

Научници из САД-а, Роберт Ј. Дониа и Јохн V.А. Фине, су закључили сљедеће:

Босански идентитет као босански – чак и ако се изворно односио на своје географско поријекло или државно чланство – има коријене који сежу много стољећа уназад, док класифицирање било којег кршћанина Босанца као "Србин" или "Хрват" сеже једва један вијек уназад. Идеја да постоје босански Муслимани у "народном" (не у вјерском) смислу је још новија.

– Роберт Ј. Дониа и Јохн V.А. Фине, извадак из њихове књиге "Босниа анд Херзеговина: А Традитион Бетраyед" (у пријеводу: "Босна и Херцеговина: Изневјерена традиција")[9]

Доба Југославије

[уреди | уреди извор]

У периоду када је Југославија била успостављена као нација, политичком сценом у Босни и Херцеговини су доминирале српске и хрватске политике; нити један од ова два термина, босански или бошњачки, није био признат да идентификује људе као конститутивни народ.[10][11] Сходно томе, босански муслимани, или било ко ко се изјашњавао да има босанску/бошњачку народност, су били сврставани у југославенској статистици становништва у категорији регионалне припадности. Ова класификација је кориштена у посљедњем југославенском попису становништва проведеном 1991. године у Босни и Херцеговини.

Класификације пописа у бившој Југославији су често биле предмет политичке манипулације, јер је пребројавање становништва критично за власт сваке групе. У уставним амандманима из 1947. г., босански муслимани су затражили опцију Босанац. Међутим, у попису 1948. г., добили су само избор да се могу идентифицирати као етнички недекларирани Муслиман, српски Муслиман или хрватски Муслиман (велика већина је одабрала прву опцију).[11] У попису 1953., категорија "југославен, етнички неопредјељен" је уведена; велика већина оних који су се водили под овом категоријом су били босански муслимани.[11]

У попису 1961. г., Бошњаци или босански муслимани су категоризирани као етничке групе дефиниране као једне од муслиманско-етничких припадности, али не и као југославенски конститутивни народ, уз Србе и Хрвате. 1964. г., Четврти конгрес Босанске партије је осигурао Бошњацима право на самоопредјељење. Године 1968. на састанку Босанског централног комитета, Бошњаци су прихваћени као посебан народ, иако се руководство одлучило да не користи име Бошњак или Босанац.[11][12] Дакле, као компромис, опција Муслимана по народности је уведена као категорија у попису становништва из 1971. г. То је службена категорија за кориштење од стране Бошњака све до коначног југославенског пописа становништва из 1991. г.[11]

Модерна ера

[уреди | уреди извор]
Географска граница регија Босне и Херцеговине у Босни и Херцеговини, према 2. издању енциклопедије Југославије.[13]

Године 1990., назив Муслимани је замијењен појмом Бошњаци.

Религија

[уреди | уреди извор]
Џамија, католичка црква и православна црква у Босанској Крупи

Босанци су религиозни као друштво баш као што су и мултиетнични у истом смислу. Но, компоненте религије и етничности нису искључиво хомогене и независне једна од друге.

Тоне Бринга, ауторица и антропологисткиња, за Босну и Босанце каже:

"Нити бошњачки, нити хрватски, нити српски идентитет није могуће у потпуности разумјети узимајући у обзир само ислам или кршћанство, респективно, него се у обзир мора узети специфични босански контекст који је резултирао заједничком хисторијом и локалитетом међу Босанцима како исламских, тако и кршћанских позадина."[14]

Према Бринги, у Босни постоји јединствена, транс-етничка култура која обухвата свачију етничку припадност и чини постојање различитих вјера, укључујући кршћанство и ислам синергијски, тако да зависе једно о другом.[14]

Ипак, велики број Босанаца је секуларан (свјетован), трендом ојачао након Другог свјетског рата у Босни и Херцеговини, и сличан као што је био некада у комунистичком политичком систему Совјетског Савеза у којем су одбацили традиционалне организиране религије.

Самоизјашњавање

[уреди | уреди извор]

У анкети коју је 2007. г. провела Развојна мрежа Уједињених нација (УНДП), 57% оних који су испитани су се првенствено идентифицирали по етничкој припадности, док се 43% испитаника изјаснило само да су држављани Босне и Херцеговине (Босанци). Поред тога, 75% људи који су били анкетирани је одговорило позитивно на сљедеће питање: "Поред изјашњавања о себи као Бошњаку, Хрвату или Србину, да ли се сматрате и грађанином цијеле Босне и Херцеговине?". У истој анкети, 43% је рекло да се осјећају као грађанин Босне и Херцеговине (Босанац) у смислу примарног идентитета, 14% се изјаснило припадницима одређених етничких или вјерских група, док је 41% одабрало двојни идентитет.[15][16]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ ЦИА - Тхе Wорлд Фацтбоок Архивирано 2018-03-15 на Wаyбацк Мацхине-у ЦИА Фацт Боок
  2. ↑ Званични резултати пописа на wеб страници Завода за статистику Црне Горе
  3. ↑ Малцолм 1995: стр. 71
  4. ↑ Сугар, Петер Ф. (1963). Индустриализатион оф Босниа-Херцеговина: 1878-1918. Университy оф Wасхингтон Пресс. стр. 201. 
  5. ↑ Рамет, Сабрина П. (2008). „Натионалисм анд тхе 'Идиоцy' оф тхе Цоунтрyсиде: Тхе Цасе оф Сербиа”. Сербиа, Цроатиа анд Словениа ат Пеаце анд ат Wар: Селецтед Wритингс, 1983-2007. ЛИТ Верлаг Мüнстер. стр. 74–76. ИСБН 978-3-03735-912-9. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 Великоња, Митја (1992). Религиоус Сепаратион анд Политицал Интолеранце ин Босниа-Херзеговина. Теxас А&M Университy Пресс. ИСБН 978-1-58544-226-3. 
  7. ↑ Централ анд Соутх-Еастерн Еуропе, 2004, Волуме 4, п 110
  8. ↑ Банац, Иво (1988). Тхе Натионал Qуестион ин Yугославиа: Оригинс, Хисторy, Политицс. Цорнелл Университy Пресс. ИСБН 978-0-8014-9493-2. 
  9. ↑ Роберт Дониа, Јохн ВА Фине (2005). Босниа анд Херцеговина: А Традитион Бетраyед. Цолумбиа Университy Пресс. Приступљено 30 Оцтобер 2012. , п. 73, 1995,
  10. ↑ Клеменчич, Матјаж (2004). Тхе Формер Yугославиа'с Диверсе Пеоплес: А Референце Соурцебоок. АБЦ-ЦЛИО. стр. 113. ИСБН 1-57607-294-0. 
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Банац, Иво (1988). Тхе Натионал Qуестион ин Yугославиа: Оригинс, Хисторy, Политицс. Цорнелл Университy Пресс. стр. 287–288. ИСБН 0-8014-9493-1. 
  12. ↑ Костиц, Роланд (2007). Амбивалент Пеаце: Еxтернал Пеацебуилдинг, Тхреатенед Идентитy анд Рецонцилиатион ин Босниа анд Херзеговина. Репорт Но. 78. Уппсала, Сwеден: Уппсала Университy. стр. 65. 
  13. ↑ http://img684.imageshack.us/img684/953/geografskeregije.jpg
  14. ↑ 14,0 14,1 Схатзмиллер, Маyа (2002). Ислам анд Босниа: Цонфлицт Ресолутион анд Фореигн Полицy ин Мулти-Етхниц Статес. МцГилл-Qуеен'с Пресс. стр. 32. ИСБН 978-0-7735-2413-2. 
  15. ↑ „УНДП Публисхед а Мајор Ресеарцх он Ретурн, Идентитy, Политицс анд Социал Труст”. Унитед Натионс Девелопмент Программе фор Босниа анд Херзеговина. 2007-07-07. Архивирано из оригинала на датум 2007-07-27. Приступљено 2007-07-27. 
  16. ↑ „Пулсе оф тхе цитизенрy”. Унитед Натионс Девелопмент Программе фор Босниа анд Херзеговина. 2007-07-07. стр. 19–20. Приступљено 2007-07-27. 
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bosanci&oldid=41575084”