Блажо Јовановић

БЛАЖО ЈОВАНОВИЋ
Блажо Јовановић
Датум рођења	(1907-03-28)28. 3. 1907.
Место рођења	Веље Брдо, код Подгорице Књажевина Црна Гора
Датум смрти	4. 2. 1976. (доб: 68)
Место смрти	Игало, СР Црна Гора СФР Југославија
Супруга	Лидија Јовановић
Професија	правник
Члан КПЈ од	1924.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Чин	Генерал-мајор у резерви
Председник Владе НР Црне Горе
Период	17. април 1945 — 16. децембар 1953.
Претходник	нико
Наследник	Филип Бајковић
Председник Народне скупштине НР Црне Горе
Период	16. децембар 1953 — 12. јул 1962.
Претходник	Никола Ковачевић
Наследник	Филип Бајковић
Народни херој од	10. јула 1952.
Одликовања	Орден југословенске звезде Орден народног хероја Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден партизанске звезде Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Блажо Јовановић (Веље Брдо крај Подгорице, 28. марта 1907. – Игало, 4. фебруара 1976.), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Црне Горе, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 28. марта 1907. године у селу Вељем Брду, код Подгорице. Потиче из сиромашне сељачке породице, због чега је веома рано почео да ради, да би зарадио за школовање.

Партијски рад

Још као гимназијалац, приступио је радничком покрету, а 1924. године постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Убрзо после примања у Партију постаје секретар партијске ћелије у родном месту.

После завршетка гимназије у Подгорици, одлази у Београд где најпре уписује Медицински, а потом прелази на Правни факултет. За време студија активно је учествовао у раду студентског покрета на Београдском универзитету. После завођења Шестојануарске диктатуре краља Александра Карађорђевића, 1929. године, Блажо, као апсолвент права, одлази у Загреб, где се запошљава у Среском суду, као записничар.

Дипломирао је Правном факултету у Загребу, 1931. године, и добио место судског приправника у Среском суду у Вараждину. Доласком у Вараждин, Блажо је оживео партијски рад у овом месту. Формирао је прве партијске ћелије, а потом и Месни комитет, чији је био секретар. Његова партијска делатност се касније проширила и на околна места, па је формиран и Окружни комитет КПЈ за Вараждин, а Блажо је био његов секретар три године. Успео је и да успостави партијску везу са Загребом и Покрајинским комитетом КПЈ за Хрватску.

Крајем 1934. године, премештен је у Окружни суд у Подгорици. Али је убрзо потом је напустио судски посао и прешао у адвокате. Повремено се бавио и новинарством, био је политички коментатор у више црногорских листова: „Цети“, „Слободној мисли“, „Гласу Црне Горе“ и др.

У периоду од 1934. до 1936. године био је секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџак и Косово и Метохију и члан Централног комитета СКОЈ-а. После велике полицијске провале у партијску организацију у Црној Гори, 1936. године, дошло је до расцепа партијске организације. Велики број комуниста је похапшен, одређени број је прешао у Албанију, а остли су прешли у илегалност.

Активно је учествовао у организовању демонстрација на Цетињу, поводом хапшења комуниста, 1936. године. Иако су демонстрације биле забрњене, окупило се око 2.000 људи и успело да пробије жандармеријску блокаду и одржи демонстрације на Белверду, код Цетиња. Приликом покушаја жандарма да растуре демонстрације убијено је шест, а рањено 33 демонстраната. Блажо је, као један од главних организатора, ухапшен и забрањено му је кретање ван Црне Горе, на годину дана. Владо Дапчевић, тада организациони секретар СКОЈ-а, који је заједно са њим организовао демонстрације, описује његову улогу као кукавичку.

После хапшења Блажо прелази у илегалност и активно наставља политички рад. Организатор је више штрајкова у Подгорици и Никшићу. Био је изабран за председника Радничко-сељачке странке, преко које је деловала тада илегална КПЈ. На изборима 1938. године, добио је највећи број гласова за народног посланика подгоричког среза, али је исте ноћи после избора, скинут с посланичке листе, због комунистичког деловања.

Године 1938. на Седмој покрајинској конференцији изабран је за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку, Санџк и Косово и Метохију. Био је један од организатора Осме покрајинске конференције, одржане 16. и 19. августа 1940. године у селу Жугића Барама, код Жабљака. У раду ове конференције учествовало је 30 делегата, као и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито и члан ЦК КПЈ Иван Милутиновић. Блажо је конференцији поднео политички реферат и изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ.

На Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу, изабран је за члана Централног комитета КПЈ. Такође, током 1940. године био је слушалац курса ЦК КПЈ одржаног у Загребу.

Народноослободилачка борба

Група војних руководилаца у ослобођеном Ливну 1942. С десна на лево: Милинко Ђуровић, Блажо Јовановић, Чедо Капор.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је учествовао у организовању устанка народа Црне Горе. Учествовао је на Мајском саветовању КПЈ у Загребу, на коме су донесене инструкције за покретање Народноослободилачке борбе. Као секретар ПК КПЈ за Црну Гору, учествовао је у раду свих седница и саветовања Покрајинског комитета, као и у организовању Тринаестојулског устанка.

После сплашњавања устанка у Црној Гори и повлачења партизанских јединица и Врховног штаба НОПОЈ-а из Србије, крајем 1941. године учествовао је у сређивању стања у партизанским јединицама и формирању Главног штаба НОП одреда Црне Горе и Боке. У том периоду вршио је неколико одговорних функција: био је организациони секретар Покрајинског комитета, политички комсара Главног штаба и командант Зетског НОП одреда.

Као командант Зетског НОП одреда руководио је партизанском акцијом на јелином Дубу, у Братожићима, када је уништено 40 италијанских камиона и заробљено више војника и официра. Учествовао је у припреми и раду Острошке скупштине, одржане 8. фебруара 1942. године у манастиру Острог, на којој је изабрн Главни Народноослободилачки одбор за Црну Гору, Боку и Санџак.

Марта 1942. године, због слабости у раду, Врховни штаб НОВ и ПОЈ је реорганизовао Главни штаб НОПО Црне Горе и Боке, а ЦК КПЈ је реорганизовао Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору и Боку. Тада је од свих старих чланова остао само Блажо Јовановић, који је преузео функцију заменика политичког комесара Главног штаба.

Јуна 1942. године постављен је за заменика политичког комесара, тек формиране, Пете пролетерске (црногорске) НОУ бригаде. А септембра 1942. године добија специјални задатак, од генералног секретара КПЈ и Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита, да иде у Албанију и помогне албанским комунистима у организовању оружане борбе. С групом од 15 бораца, почетком октобра кренуо је из Прозора за Албанију.

У Албанији је провео осам месеци. Дао је велику помоћ албанским комунистима у организовању Прве конференције Комунистичке партије Албаније, као и у организовању оружане борбе. Био је представник КПЈ и Коминтерне у КП Албаније. После повратка из Албаније, у пролеће 1943. године именован је за политичког секретара Покрјаинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. Био је члан Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења и Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије.

Послератни период

Априла 1945. године Блажо Јовановић је постао први председник Владе Народне Републике Црне Горе и на тој дужности остао је до 1953. године. Од децембра 1953. до јула 1962. године био је за председник Народне скупштине НР Црне Горе.

Од 1943. до 1963. године обављао је дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а касније Комунистичке партије Црне Горе. Био је први председник Народног фронта, а касније Савеза социјалистичког радног народа Црне Горе и први председник СУБНОР-а Црне Горе. Од 1940. до 1954. био је члан ЦК КПЈ, а од 1954. до 1969. године члан Извршног комитета ЦК СКЈ.

Од 1945. до 1963. биран је за посланика Савезне скупштине, а од 1963. до 1975. године био је председник Уставног суда Југославије. Учествовао је на одржавању Прве конференције европских уставних судова и Пете међународне конференције „Европски мир путем права“. Јула 1971. године изабран је у Извршни комитет Светске организације правника „Светски мир путем права“, а 1973. године учествовао је на конференцији ове организације.

Аутор је више политичких текстова, као и монографије „Актуелна питања Уставног суда Југославије“. Имао је чин резервног генерал-мајора ЈНА и био члан Савета федерације.

Умро је 4. фебруара 1976. године у Игалу, а сахрањен је у Титограду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и великог броја страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Литература

Портал НОБ Сегмент искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• Војна енциклопедија (књига четврта), Београд 1972. година
• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.