Бијаћи
Бијаћи (Биаци, Бyаци, Биаки, Биацхи) су били старо хрватско насеље смјештено западном дијелу Каштеланског поља.
Повијест насељавања
[уреди | уреди извор]У старом је вијеку овдје римски цар Клаудије (41. - 54.) основао насеље римских ветерана Сицули. Ондје је за награду населио своје одане војнике VII. и IX. легије које је за оданост за вријеме Скрибонијанове побуне у Далмацији 42. наградио земљом коју им је додијелио.
Положај
[уреди | уреди извор]Налази се подно брда Трећанице и брјежуљка Велог Бијаћа, на међи трогирског и доњокаштеланског поља. Тешко је утврдити колико је било подручје насеља. Према исправи Андрије II из 1207. Бијаћи су краљевско добро и пружало се све до мора, заузимајући цијело Подморје. Касније се то краљевско добро све више смањивало јер су га заузимали приватници, црквене институције и трогирска опћина па се и топоним данас односи на уско подручје. Бијаћи се данас називају два брежуљка. Вели Бијаћ (208 м) смјештен је западно од Малог Бијаћа који је знатно мањи. На врху Велог Бијаћа налази се црква св. Онофрија (св. Нофар), која је изграђена 1475. године. У најстаријем добу хрватске повијести, Бијаћи су сједиште хрватских владара о чему свједоче и археолошка истраживања код цркве св. Марте. Налазили су се у Клишкој жупанији. Насеље се спомиње у даровници кнеза Трпимира из 859. године (као Бyаци), Мунцимировој исправи (Биаци), и у пресуди краља Звонимира (Биаки). За вријеме рата између Генове и Млетака (1378.) постојала је осматрачница у Бијаћима, чији је задатак да, ако се непријатељ појави, узбуни становнике Подморја који су се морали у року од 6 сати појавити у граду Трогиру. По налазима у гробовима на том подручју може се закљућити да је континуитет насеља трајао од 10. до 16. стољећа. Село Бијаћи је више пута опустјело због ратова, међутим , у мирним раздобљима становништво се опет враћало. Због страха од турских напада село је посљедњи пут напуштено у 16. стољећу. Избјеглице из Бијаћа се насељавају у оближњи Каштел Штафилић, преносећи бенефиције у ново насеље.
Топоним Бијаћи
[уреди | уреди извор]Топоним Бијаћи јавља се у више облика: Биаци, Биацх, Биацхе, Биацхецхе, Биацхи, Биацхио, Биацици, Биацицо, Биаки, Биаги, Бицхе, Бицо, Бицум, Биецхy, Бyаци и Бихач. По једној варијанти име Бијаћи долази од имена власника имања, Виатиус (романски слог ти одговара хрватском ч или ћ). Назив Бијаћи су преузели хрватски владари који су наставили живјети на имању накадашњег власника и то имање претворили у предиум регале (краљевско добро).
ХАД "Бихач"
[уреди | уреди извор]Прво хрватско археолошко друштво имало је назив „Бихач“ (накнадно промјењено у име „Бихаћ“). То је друштво на потицај Фрање Рачкога основао дон Фране Булић 1849. Прва скупштина друштва је одржана код ископина цркве св. Марте у Бијаћима. Друштво је изабрало име Бихач јер је основано у вријеме када се вјеровало да ће се у Каштеланском пољу (у Бијаћима) наћи остаци величанствених грађевима из доба хрватске народне династије.
Извори
[уреди | уреди извор]- Вјеко Омашић, Повијест Каштела од почетака до краја XVIII. стољећа, Сплит, 1986.
- Душан Јеловина: Старохрватска црква Св. Марте у Бијаћима, Старохрватска просвјета III/26 (1999.) чланак
- Срећко Листеш: Повијест Клиса