Бихаћ

Бихаћ
Град
Поглед на Бихаћ
Грб
Службени назив: Град Бихаћ
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Федерација БиХ
Кантон	Унско-сански
Опћина	Бихаћ
Положај	44°49′Н 15°52′Е
Површина
- Опћина	900 км2
Становништво
- Насеље	70.732 (1991)
- Опћина	61.287 (2009 )
Густоћа
- Опћина	79 /км2
Градоначелник	Елведин Седић (ПОМАК)
Временска зона	Средњоевропско вријеме
Поштански број	77 000
Позивни број	(+387) 37
Бихаћ у БиХ Бихаћ у БиХ
Wеб страница: Град Бихаћ

Бихаћ је град и средиште истоимене опћине у сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине, те главни град Унско-санског кантона. Површина опћине је око 900 км². До 1995. године површина опћине износила је 689 км², да би, по закључењу Даyтонског споразума, дио пријератне опћине Дрвар био припојен опћини Бихаћ. Према попису из 1991. године, опћина је бројала 70.732 становника, а према процјенама, број становника на дан 30.6. 2007. године износио је 61.035. Сам град има 39.195 становника.

Хисторија

Претхисторијско доба

Географски положај и погодни климатски услови су од прадавних времена погодовали насељавању људи на бихаћко подручје. Иако недавно истражено, на основу ископина и бројних остатака, установљено је присуство човјека у старијем каменом, касном бронзаном, те старијем и млађем жељезном добу. У Рачићу, десет километара југоисточно од Бихаћа, заједно са костима мамута, пронађена су два кремена новчића.

Присуство дијелова племена Јапода на овом подручју сигурно је доказано. Почевши од 8. вијека пне. они, поред дијела Славоније, Горског котара и Лике, насељавају и Бихаћко поље. Јаподска култура обиљежила је Бихаћ изузетним вриједностима далеког наслијеђа, од конструкционих рјешења сојеница, преко накита од бронзе, жељеза и сребра, до "Јаподског коњаника". Налази из многих мијеста, међу којима су Бихаћ, Голубић, Притока и Рипач, приказују специфичан карактер илирске културе на јаподском подручју (урне с призорима из свакодневног и загробног живота, равни гробови с богатим призорима, накит, оружје, јаподске капе и шешири.

Ријека Уна

Римско доба

Након хиљаду година бивствовања на овим просторима Јаподе покоравају извјежбане римске легије које из више праваца продиру на Балкански полуоток. Римски војсковођа Октавијан 35. године пне. креће на јаподска племена да би успоставио коначну власт Римске империје. Ово подручје је припало римској провинцији Далмацији. Римљани доносе своје обичаје, законе и традиционално градитељство. Неки старији хисториографи лоцирали су на терену данашњег села Голубић римски град Раетиниум. Према површинским налазима грађевинског материјала и каменим споменицима може се претпоставити постојање римског градског центра у околини Бихаћа. Остаци појединих зграда откривени су на Хумачким главицама, у Изачићу, Заложју и Брековици. Термални извор у Гати Илиџи и већа зграда озидани су у римско доба. Умјетност античког доба сачувана је на каменим надгробним споменицима гдје се претежно појављују геометријски мотиви.

Средњи вијек

Бихаћка кула

Половином II стољећа н.е. појављују се дјела рађена у рељефу (Митрасови рељефи, рељеф Силван и Нимфа, глава Горгоне). Почетком VI стољећа (505. године) римске провинције Далмација (којој је припадало и бихаћко подручје) Либурнија и Савија спојене су у једну покрајину под владом готског кнеза. Почетком VII стољећа, измедју 602. и 614. године, Славени су населили бихаћки крај кад и почиње трајни процес славенизације. Славенска племена, настањена на овом и ширем подручју током раног средњег вијека ускоро бивају преплављена доласком нових Славена, те се налазе на сталном удару Бизантије с истока и Франачке државе са запада. Овим подручјем господарили су Франци, Бизантија, неколико година босански краљ Твртко I, али у име Ладислава Напуљског. Град је у његово име био заузео херцег сплитски Хрвоје Хрватинић.

Падом под Османлије европски картографи ово подручје називају "Турска Хрватска", да би касније Турци и Срби промијенили назив у Крајина, па по томе у Босанска Крајина насупрот Војној Крајини с друге стране границе.

Бела IV, хрватско-угарски краљ 26. фебруара 1260. године издаје повељу која је непосредна потврда о постојању града Wyхyгха, каткад Вихуцха и редовно Бишћа, на Отоку св. Ладислава којег оплакује ријека Уна. Године 1262. проглашен је слободним краљевским градом с правима да се бави слободном трговином и занатством, без самовоље племића, сто чини основу његовог даљег развоја и у чему је бит његовог статуса "слободног краљевског града". Бихаћ се формира и развија као градски, трговачки и занатски центар на раскршћу путева и токова живота. Бихаћ је добро утврђен град опасан двоструким бедемом с великим бројем пушкарница и округлим четверокутним кулама.

На глагољској листини с краја XIV стољећа сачуван је печат средњовјековног Бихаћа на којем се виде три куле. На средњој је застава с натписом Цивитатис Бихигиенсис. Исти мотив има грб града. У старим и сачуваним пергаментним листовима град се спомиње под различитим именима: Бихиг, Бyхег, Бицхицх, , Бихаг, Вywегх, Wyјгх, што је, заправо плод неуједначеног и недефинираног правописа тог времена. У средњовјековном периоду Бихаћ постаје занимљив и привлачан за насељавање и то је доба његовог сталног успона иако је с времена на вријеме преживљавао многе ударе.

У једном моменту бројао је десет хиљада становника, док је у исто вријеме Париз бројао 60 хиљада становника. Занимљиво је да се већ од самог почетка појаве протестантског кршћанства у Бихаћу обавља богослужење и за тај облик кршћанства, а остатака богумилских (крстјанских, Црква босанска) гробница нашло се и у околици Бихаћа, што свједочи да је богумилство било узело маха и у овом дијелу Босне. Од културних занимљивост ваља споменути да се као члан магистрата - грађанин - на списку налази и први хрватски романописац Петар Зоранић, а Јурај Крижанић, први панславен, теоретичар музике, библиотекар, математичар, језикословац поријеклом је из предстраже Бихаћа, Рипча.

Археолози су открили и избројали остатке 60 већих и мањих утврда, густо смјештених као одбрамбени појас против Османлија, те тврдо зиданих градова који говоре о томе како се граница утврђивала и бранила. Те градове изградили су, утврдили и наоружали искључиво властитим новцима Франкопани, Зрински, Бабонићи Благајски и други. Сами називи тих градова су интересантни већ и стога што његова етимологија упућује на извор у Славенској митологији. Напримјер Подзвизд, носи име једног славенског божанства. У борбама за угарско-хрватско пријестоље, током XIV вијека и касније, на подручјима око ријеке Уне, долази до сукоба између моћних властелина који подржавају своје претенденте. Али и међусобне размирице домаћег племства доводе до незадовољства међу становништвом и слабе одбрамбену моћ подручја. У таквим немирним временима Бихаћ није могао сачувати статус слободног краљевског града, те је увучен у династијске борбе.

Краљ Сигисмунд борави у Бихаћу 1412. године кад га предаје Франкопанима у чијој ће власти остати до почетка XVI вијека када поновно прелази под непосредну краљевску власт као Региа цивитас. На бихаћкој Капетановој кули још стоји лик пеликана, грба Франкопана. У Бишћу у више наврата засједа Хрватски сталешки сабор, а недалеко одатле тај исти Сабор у Цетинграду изабире Хабсбуршког надвојводу за хрватског краља.

Утврђени град Бихаћ око 1590. године, прије пада под османлијску власт

Пред османском најездом бројни Хрвати напуштају своју постојбину и насељавају се од подручја у Покупљу, Посавини и Градишћу све до Чешке и Моравске гдје се још гаји успомена на њихов стари крај Бихаћ. Бројни топономи актуелни и данас свједоче о некадашњем животу Хрвата у овом крају, што заправо значи да их је одређени број наставио обитавати у овом крају и под Османским царством и тако пренио земљописни назив новопридошлим становницима, Бошњацима, Турцима и Власима.

Османлијско доба

Послије битке код Јајца 1463. Босна је пала под османску власт. У освајачком походу према Европи на једном од главних праваца према западу нашао се Бихаћ и цијело Поуње, тадашња погранична подручја Хрватске, која је била у склопу Хрватско-угарског краљевства.

Након што су учврстили власт у Босни, Османлије крећу у силовите нападе које није могла издржати одбрамбена линија на Уни, тако да један по један град падају. Хрватско становништо се великим бројем исељава према западу, али знатан број остаје и прихвата ислам. Међутим, проћи ће више од 100 година до пада Бихаћа. Послије жестоке борбе 1592. године и издаје неколицине локалних војника, овај град у Поуњу осваја Хасан-паша Предојевић, исламизирани Влах. Тадашње локално становништво великим дијелом долази у подређени положа у односу на Османлије у складу с феудалним односима тог времена у Османлијском царству. Један дио становништва се насељава у рубним подручјима града, а највећим дијелом у Краљама у вези с којима се и дознаје за повијесно име града Бихаћа.

Бихаћ 1686. године, након пада под османлијску власт

Послије заузимања Бихаћа на територији између доњег тока Уне, Купе и Коране формиран је Бихаћки санџак који улази у састав Босанског пашалука. Овом санџаку припадају Бихаћ, Каменград, Рипац, Цазин, Бужим, Островица и Босанска Крупа.

У исто вријеме се оснивају Бихаћка капетанија и Бихаћки кадилук. Послије 1699. године Бихаћки санџак је укинут, а његове територије припојене су Босанском санџаку.

Након Карловачког мира (1699) османска војна сила је у дефанзиви, а Босна је изложена нападима Аустрије и Млетачке републике.

У XVIII и XIX стољећу улога Бихаћа своди се на одбрану најзападније границе Османске империје. У више наврата опсједају га војске са запада тако да се ратовање практично и не прекида. Бихаћ има све одлике заокружене градске цјелине са развијеним функцијама града.

Ни бројка од 5.000 становника (1.000 у тврђави и 4.000 у пет махала) се дуго неће мијењати. У непосредној близини града је гранична линија између Османског царства и Аустрије. Без обзира на непријатељство, постојали су одређени пословни односи. I поред сложених односа, Бихаћ је у развоју и успону.

Аустро-угарско доба

Године 1865. Бихаћ је сједиште једног од седам босанских санџака. На Берлинском конгресу 1878. године Аустро-Угарска добија право да окупира Босну и Херцеговину. Муслиманско становништво БиХ, укључујући Бихаћ, се томе покушало одупријети оружјем. Борбе против аустро-угарских снага су трајале дванаест дана, али је Бихаћ 19. септембра 1878. године је и освојен.

У Бихаћу су те промјене означене симболичним отварањем капија и насељавањем ужег дијела града, а деценију касније, 1888. године, порушени су бедеми. Тако је Бихаћ изашао из своје тврђаве и стопио се са предграђем.

У чаршији и махалама одвија се живот по аустроугарском рецепту провинцијског градића. Отварају се основна школа, нижа гимназија, трговачка школа, воћарска школа, формира се ватрогасно друштво, подиже се градски парк, ради се регулациони план, водовод, канализација, струја, постоје касарне гарнизона, официрска и чиновничка казина. Поред тога почетком 20. стољећа у Бихаћу се већ добро развила грађанска класа западног типа, у складу с индустријализираним облицима живота који је текао својим законитим токовима. Отварају се банке, творнице, развијају занати до тада непознати. Једна констатација вели да је Бихаћ најисточнији град Запада и најзападнији град Истока.

Нови јавни и стамбени објекти, изграђени по европском узору, мијењају изглед и величину града те се постепено губе махале и чаршија, а формирају градске зоне. Све токове живота Бихаћа прате и демографске промјене, тако да град 1910. године има 8.370 становника.

Бихаћ у Првој Југославији

Споменик "Дјевојка са Уне"

Након завршетка првог свјетског рата, Бихаћ је постао дио Краљевине СХС.

У периоду између два свјетска рата град Бихаћ није у свом развоју доживио битније промјене. Задржао је функције управног, привредног, просвјетног и здравственог центра западне Босне.

Посљедице Првог свјетског рата, те Велика свјетска економска криза негативно су се одразиле на токове укупног развоја града.

Бихаћ у другом свјетском рату

За вријеме другог свјетског рата, 13.4. 1941. Бихаћ су Нијемци, а нешто касније је постао дијелом НДХ. Годину и пол дана касније, Бихаћ су координираном акцијом заузеле партизанске снаге из Хрватске и БиХ у бихаћкој операцији 4.11. 1942.

Тај је догађај имао велику важност, јер су тиме спојене партизанске територије у Лици, Кордуну и Банији с онима у Далмацији и Западној Босни, а Бихаћ је постао средиште нове велике слободне територије познате под називом Бихаћка република. У њему је у ноћи 26/27.11. 1942. основан АВНОЈ, тијело које ће имати важну улогу у будућој хисторији Југославије.

Настојање да се ликвидира Бихаћка република, заједно с главнином партизанских снага, било је главни циљ осовинске операције Wеисс, у бившој југославенској хисториографији познатије као четврта непријатељска офензива. Након тешких борби њемачке снаге су заузеле Бихаћ 29.1. 1943.

Бихаћ је у прољеће 1944. тешко страдао при британском зрачном бомбардирању. Њемачке и друге осовинске снаге су из Бихаћа коначно протјеране након шестодневних борби, а јединице 4. армије и 4. корпуса ЈА (бивше НОВЈ) ушле у град 28.3. 1945.

Бихаћ у другој Југославији

Мост Алије Изетбеговића

Први кораци привредног развоја чине улагања у пољопривредну производњу. У првих пет посљератних година, поред више изграђених школских објеката, описмењено је преко 5.500 одраслих лица.

Година 1960. је обиљежена прославом 600-те годишњице постојања Бихаћа кад је на средњовјековним зидинама постављен рељеф. У години пописа становниства (1961) Бихаћ има 15.763 житеља, а опћина 45.884. На подручју опћине Бихаћ 1971. године живи 58.185 становника, а у граду има 24.060 житеља. Према попису од 1. априла 1980. године град има 41.674 становника, а опћина 65.679.

Бихаћ је у доба СФРЈ имао важност као једна од најважнијих гарнизона ЈНА, укључујући и један од највећих војних аеродрома у југоисточној Европи.

За вријеме рата у БиХ

На првим вишестраначким демократским изборима 18.11. 1990. већина становништва Бихаћа и околних регија се, као и другдје у БиХ, опредијелио за националну странку. У случају Бихаћа то је била муслиманска (касније бошњачка) странка СДА. Остале странке су биле СДС и ХДЗ, за које су гласали Срби односно Хрвати.

Током распада Југославије, односно рата у Хрватској који је избио слиједеће године, Бихаћ је служио као једна од важних база ЈНА у њеним операцијама против Хрватске војске.

Опћина Бихаћ и њена северозападна шира регија су се као већински бошњачки крај на самом почетку рата у БиХ 1992. године нашли са свих страна окружену српским подручјима, те тако све вријеме били у неповољном положају, одсјечени од других дијелова БиХ под контролом владе у Сарајеву. Опсада Бихаћа, односно бихаћког џепа, трајала је скоро до самог краја рата.

Међутим, снаге Територијалне обране БиХ, касније Армије БиХ су се показале способним не само обранити тај териториј, него касније организиране као V корпус Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића изводити офензивне операције и тако везивати велики дио босанскосрпских и крајишких снага.

Покушаји да се изблокира бихаћки џеп нису успјели чак ни када је у јесен 1993. дио јединица V корпуса прешао на страну Фикрета Абдића и Аутономне покрајине Западне Босне.

Бихаћ је коначно деблокиран 5.8. 1995. након Операције Олуја, када се V корпус Армије БиХ спојио са снагама Хрватске војске на босанско-хрватској граници.

Географија

Бихаћ је смјештен у сјеверозападном дијелу Босне и Херцеговине и привредно је, административно и културно средиште Унско-санског кантона. На западу Бихаћ граничи са опћинама Р Хрватске Доњи Лапац и Плитвичка Језера-Кореница, на сјеверу са опћином Цазин, на истоку са опћинама Босанска Крупа и Босански Петровац, а на југу са опћином Дрвар.У Бихаћу се налази позната бања и љечилиште "Гата-Илиџа".

Становништво

По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Бихаћ имала је 70.732 становника, распоређених у 48 насеља. Послије потписивања Даyтонског споразума општина Бихаћ, у цјелини, ушла је у састав Федерације Босне и Херцеговине. У састав општине Бихаћ, ушла су затим и насељена мјеста, која су се прије посљедњег рата налазила у саставу општине Дрвар: Бобољусци, Босански Осредци, Горњи Тишковац, Мали Цвјетнић, Мало Очијево, Мартин Брод, Очигрије, Палучци, Трубар, Велики Цвјетнић и Велико Очијево.

Национални састав становништва - општина Бихаћ, попис 1991.

Национални састав
укупно	70.732
Бошњаци	46.737 (66,07%)
Срби	12.689 (17,93%)
Хрвати	5.580 (7,88%)
Југославени	4.356 (6,15%)
остали, неопредијељени и непознато	1.370 (1,97%)

Национални састав становништва - Град Бихаћ, попис 1991.

Национални састав
укупно	45.553
Бошњаци	27.418 (60,18%)
Срби	8.218 (18,04%)
Хрвати	4.805 (10,54%)
Југославени	4.020 (8,82%)
остали, неопредијељени и непознато	1.092 (2,42%)

Националност	1991.
Бошњаци	27.418
Срби	8.218
Хрвати	4.805
Југословени	4.020
остали	1.092
Укупно	45.553

Насељена мјеста

Амиџићи, Бајрићи, Бакшаиш, Баљевац, Башани, Бихаћ, Бијело Брдо (Бијело брдо), Бобољусци, Босански Осредци, Брековица, Бугар, Центар, Церавци, Чавкићи, Чавник, Ћехићи, Ћукови, Добреница, Дољани, Доња Гата, Доње Прекоуње, Дубовско, Гаравице, Гата, Гата-Илиџа, Голубић, Горјевац, Горње Прекоуње, Горњи Тишковац, Грабеж, Греда, Грмуша, Хармани, Хатинац, Хргар, Изачић, Јанковац, Јасика, Језеро, Језеро-Привилица, Калати, Каменица, Клиса, Клокот, Костела, Краље, Криж, Кула, Кулен Вакуф, Липа, Лохово, Лоховска Брда, Луке, Мала Пећа (Мала Пећ), Мали Цвјетнић, Мали Луг, Мали Скочај, Мало Очијево, Мартин Брод, Међудражје, Миџићи, Мркоњића Луг, Мујаџићи, Муслићи, Очигрије, Орашац, Орљани, Островица, Озимице, Палучци, Папари, Прашчијак, Притока, Покој, Прњавор, Рачић, Рајновци, Рибић, Рипач, Ружица, Скочај, Соколац, Спахићи, Србљани, Теочак, Трубар, Турија, Ведро Поље, Велхово, Велика Гата, Велики Цвјетнић, Велики Скочај, Велики Стјењани, Велико Очијево, Велико Заложје, Викићи, Виница, Врста, Заваље, Злопољац и Заваље.

Привреда

Богатство у шумама и у обрадивом земљишту, стога су се развиле дрвна и текстилна индустрија. Жељезне руде има Мајдан планина , чији се највећи дио простире у Републици Српској.

Образовање

Године 1998. у Бихаћу је основан Универзитет у чији састав улазе:

• Биотехнички факултет
• Правни факултет
• Технички факултет
• Педагошки факултет
• Економски факултет
• Виша медицинска школа
• Исламска педагошка академија

Биотехнички факултет Универзитета у Бихаћу у свом саставу има два одсјека Прехрамбени одсјек и Пољопривредни одсјек.

Правни факултет Универзитета у Бихаћу у свом саставу има опћи одсјек. Декан факултета је проф. др. Невзет Велаџић, продекан за наставу доц. др. Амела Чолић.

Култура

Раздобље 1970.-1992.

Музеј и Турбе

У то вријеме у Бихаћу постоје сљедеће културне установе:

• Регионални музеј Поуња
• Музеј АВНОЈ-а
• Историјски архив
• Градска галерија
• Мала галерија
• Народна библиотека Бихаћ
• Дом ЈНА
• Раднички универзитет, а изграђена је и грандиозна зграда за будући Дом културе.

Дјелује више аматерских клубова:

• КУД "Крајина" са својим секцијама мјешовити хор, драмска група и фолклорни ансамбл
• Књижевни клуб "Иван Горан Ковачић"
• Бихаћки плесни ансамбл
• Мушки пјевачки октет "Бихаћ"
• Дувачки оркестар
• Клуб ликовних радника.

Из Бихаћа је потекло или у њему дјеловало више познатих ликовних умјетника и књижевника: графичар Џевад Хозо, дизајнер Реџо Колаковић, сликар Садко Хаџихасановић, графичар Ахмет Хошић, графичар Мерсад Бадњевић, дизајнер Антоанета Дуић, сликар Мухамед Делић, кипар Анте Бркић, књижевници Хусеин Дервишевић, Томислав Дретар и Хрвоје Јурић, вјероватно најмлађи пјесник из БиХ с првом објављеном књигом у 13. години живота.

Манифестације: Започела је манифестација симфонијских оркестара и одржана три пута уз учешће неколико десетина симфонијских оркестара међу њима и оних најпознатијих: београдског, загребачког, љубљанског, сарајевске РТВ, скопског итд. Редовно је одржавана пјесничка манифестација "Гораново прољеће", Републичко такмичење плесних ансамбала, Републичка смотра рецитатора. Развија се плодна издавачка активност коју остварују на књижевно-умјетничком плану Књижевни клуб "Иван Горан Ковачић" и његов уредник Томислав Дретар, који је основао и Бихаћки плесни ансамбл и довео чувену педагогињу међународне репутације Тихану Шкрињарић из Загреба да развија по њеним ријечима, невиђено надарену дјецу Бихаћа. Бихаћки плесни ансамбл је позиван из великих тв продукција Загреба, Београда, Љубљане и Сарајева да презентира своја умијећа у склопу вриједних плесних програма за дјецу и одрасле.

Национални споменици

Види: Национални споменици у Бихаћу

Спорт

У Бихаћу се налази Ногометни клуб "Јединство". Први је клуб у БиХ који је прошао прво коло једног европског такмичења. Задњу утакмицу у европском такмичењу су играли против Гиготуа. Предсједник је Хамдија Липовача. Навијачи "Јединства" се зову "Сила небеска". Највеће спортске успјехе од свих спортских клубова у Бихаћу остварио је Одбојкашки клуб Бихаћ. До почетка рата 1992. године клуб се такмичио у Првој лиги тадашње државе под називом ОК Крајинаметал Бихаћ. Клуб је на почетку свог дјеловања имао назив ОК Сигнал Бихаћ. По завршетку рата 1995. године, и поред великих губитака (неколико првотимаца је изгубило животе бранећи свој град), клуб наставља са радом и постиже запажене резултате на нивоу БиХ. Захваљујући успјесима одбојкаша, те великом интересу који су млади Бихаћа показивали за овај спорт, Бихаћ је био познат и као град одбојке. Град Бихаћ је познат и по изванврсним шаховским играчима и играчицама.Што се тиче кадетског и омладинског шаха завидне успјехе постижу Маша Борић, вишеструка првакиња БиХ, и Амар Салиховић.

Политика

НАЧЕЛНИК: Емџад Галијашевић 2012-2016 (СДА Босне и Херцеговине)

Занимљивости

Занимљивости Бихаћа су сакрални споменици, Фетхија џамија и бихаћки нишани. Џамија је вриједна културна чињеница, јер је преграђена црква Св. Антуна Падованског у готичком стил. А нишани сами о себи најбоље говоре. Јединствени су по стилу и осебујности надгробни споменици у свијету.

Славни људи

Средњовјековно раздобље

• Јакоб
• Радошевић Бенко (литерата- књижевник и хроничар Бишћа, око 1590.)
• Стјепан (судија)

Савремено доба

• Хамдија Абдић, пуковник 502 витешке бригаде Армије БиХ;
• Хасан Арнаутовић, телевизијски сниматељ, доајен РТБиХ;
• Браћа ЈинX, умјетници
• Екрем Чаушевић, проф. др. сц., оријенталист, универзитетски професор у Загребу;
• Садет Чаушевић, атлетичар;
• Твртко Чубелић, хисторичар књижевности, универзитетски проф
• Мујо Демировић, универзитетски професор;
• Борислав "Бора" Станковић, бивши кошаркаш и познати кошаркашки челник ФИБА;
• Хусеин Дервишевић, књижевник;
• Госпа Талић, народни херој;
• Јасна Диклић, драмска умјетница;
• Здравко Диздар, хисторичар;
• Томислав Дретар, књижевник и преводилац; официр ХВО-а;
• Рамиз Дрековић, генерал Армије БиХ;
• Атиф Дудаковић, генерал Армије БиХ;
• Ферид Џанић, вођа побуне у Виллефранцхе-де-Роургуе;
• Мехмед Џанић, професор;
• Фрања Џал, зрачни ас Другог свјетског рата, оборио 56 совјетских пилота;
• Ахмет Ибукић-Ами, сликар;
• Ален Исламовић, басист и вокал роцк-групе "Дивље јагоде", те вокал групе "Бијело дугме";
• Крешимир Ижаковић, музеолог;
• Драган Бурсаћ, новинар и колумниста
• Милан Катичић, правник (др.иур.), заступник у Сабору БиХ у вријеме Аустро-Угарске, Оснивач Напретка у Бихаћу;
• Натко Катичић, правник, универзитетски професор у Загребу, редовити члан ХАЗУ;
• Амир Смајић,пјевач;
• Азра Колаковић-"Донна Арес", позната пјевачица;
• Зденко Кожул, шаховски велемајстор;
• Хасан Тијановић, професор,књижевник,новинар;
• Сеад "Зеле" Липовача, фронтмен роцк-групе Дивље јагоде;
• Џафер Махмутовић, писац и хисторичар;
• Лука Марјановић, етнолог, сакупљач народних пјесама БиХ, универзитетски професор;
• Халим Ступац, фудбалер;
• Алмир Имширевић, драмски писац;
• Владимир "Владо" Шантић, генерал ХВО-а и заповједник 101. пуковније;
• Ален Мешановић, фудбалер;
• Дамир Мирвић, фудбалер;
• Мухамед Мулић - Дабуда, новинар;
• Стјепан Турчић, судија, адвокат;
• Сафет Надаревић, фудбалер;
• Адмира "Ада" Граховић, пјевачица;
• Тихомир Бубало, познати међународни кошаркашки судија;
• Бранка Рауниг, археолог;
• Халил Самарџић, пјевач;
• Аладин Сарачевић, архитект;
• Стјепан-Џими Станић, естрадни умјетник;
• Петар Шимић, адмирал ЈНА;
• Томислав Томић, књижевник;
• Исмет Хрле, политичар
• Аријана Томић, уредник дјечијих новина "Цврчак";
• Енес Зулић, атлетичар;
• Златко Дедић, фудбалер;
• Сандро Селман, атлетичар;
• Харун Садиковић, џудиста;
• Влатка Карановић, пјевачица;

Вањске везе

Бихаћ на Wикимедијиној остави

• Службена страница Опћине Бихаћ
• Бихацитy.ба Архивирано 2014-03-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Крајишки Инфо Портал
• Крајина.ба
• УСК Портал Архивирано 2013-08-26 на Wаyбацк Мацхине-у
• Нови Радио Бихаћ Архивирано 2019-01-23 на Wаyбацк Мацхине-у
• Крајишки Инфо Портал
• Портал Града Бихаћа
• Ускинфо.ба
• Бања и љечилиште Гата-Илиџа Архивирано 2014-01-15 на Wаyбацк Мацхине-у
• D.О.О.Рад Путеви Бихаћ Архивирано 2013-11-16 на Wаyбацк Мацхине-у