Банкрот
Банкрот, или стечај, је правно регулисана ситуација када једна фирма није у стању да исплати своје доспеле обавезе према повериоцима. Тада суд покреће стечајни поступак чији је циљ намирење поверилаца, али у новије време и реорганизација фирме дужника.[1]
Основни циљ банкрота/стечаја је заштита уговора, односно заштита приватне својине поверилаца. У економском смислу претња банкротом је дисциплинујуће средство које подстиче менаџмент на што боље вођење фирми.
Стечајни поступак могу да покрену и дужник и повериоци. Основна одлика стечајног поступка је равноправност свих поверилаца, с тим да држава код наплате понекада законима обезбеђује предност својим потраживањима у односу на остала.
У класичном случају суд проглашава банкрот фирме, фирма се ликвидира, сва покретна и непокретна имовина се продаје, а од прикупљених средстава сразмерно се намирују повериоци. Они обично добију мање новца него што потражују. Када суд процени да је могуће и целисходно реорганизовање дужника и његов опоравак током стечајног поступка, он онда пружа привремену заштиту дужнику од захтева поверилаца и предузима мере усмерене на оздрављење дужника. На тај начин се не губи идентитет фирме дужника, већ се постиже његово боље пословање и, након окончања стечајног поступка, потпуније намирење поверилаца.
Није јасно да ли реч банкрот долази од латинских речи банцус (сто) и руптус (разбијен), од италијанске фразе Банцо ротто (банко рото = трула клупа) или од француских банqуе и роуте које значе траг/отисак на столу, а повезано са праксом означавања новчане пропасти још у римско време.
У Србији је банкрот регулисан Законом о стечајном поступку (2004), у коме постоје терминолошке разлике у односу на уобичајено значење речи. Наиме, по овом закону појам стечаја обухвата и банкрот (продају имовине дужника) и реорганизацију дужника.
