Андрија II.

Андрија II.

Андрија II. (1177. - 12.9.1235.) је био угарски краљ који је владао између 1205. и 1235. године.

Прилике уочи ступања на власт

Андрија II. је био млађи син краља Беле III. и антиохијске латинске кнегиње Ане Цхатиллон.

Бела III. је искористио борбе за власт у Галицији, у којој су се тројица претендената борила за положај кнеза. На позив бољара за помоћ, провалио је и покорио Галицију, те јој на чело поставио сина Андрију. Но након четири године избио је устанак, који је потпомагала Пољска, па је Андрија већ 1189. године морао побјећи у Угарску.

Сам краљ Бела је декларативно хтио поћи у Трећи крижарски рат, али му због разних разлога то није пошло за руком стога је оставио Андрији повечу своту новца да прикупи војску и крене у крижарски рат, а Андрија му је присегнуо да ће то учинити. Отац је својим реформама укинио традицију да краљев брат добије на управу титулу херцега и Хрватску, а Андрији је за уздржавање додјелио новац и имања.

Белу III. насљедио је старији син Емерик. Андрија је након очеве смрти почео прикупљати војску, али умјесто против невјерника заратио је 1197. године против брата краља Емерика. Андрија се није обазирао ни на папине пријетње о изопћењу не крене ли смјеста у крижарски рат,а на крају рат завршава краткотрајним примирјем по којему Андрија добива титулу херцега и управу над Хрватском и Далмацијом, гдје влада готово као независни владар. Обнашао је дужност врховног суца и заповједника војске, а самостално је ратовао против Хума и Србије. Андрија је ковао и свој новац и постављао бискупе, а Задрани су га изабрали за кнеза.

Андрија је 1199. године подигао нову буну. Краљ је нанио тежак пораз бунтовничкој војсци, а Андрија се склонио у Аустрију код војводе Леополда VI. Емерик је на то из освете провалио и похарао аустријске покрајине. Краљ се посредовањем папе и надбискупа Маинза измирио с братом и војводом Леополдом VI. тако да Андрија поновно добива част херцега, али с знатно суженим овластима, јер је краљ придржао врховну власт и у Хрватској. Краљ се уједно обвезао папи да ће се упутити на крижарску војну, а с припремама је отпочео 1201. године. Андрију је одредио за регента за свог одсуства, но морао је одустати због рата против Србије.

Андрија се 1203. године вјенчао с Гертрудом, кћерком војводе Берцхтолда од Андецхс-Мерана. Исте године се по трећи пут побунио против Емерикове власти, али је поражен и заточен у Кнегинцу. Емерик је 1199. године добио сина Ладислава, којем је желио обезбједити власт, па га је 1204. крунио за хрватског и угарског краља. Бојао се да му Андрија не преотме власт. Пред смрт се помирио с братом који је сада поновно обећао вјерност брату па је именован га скрбником Емериковог младог сина. Практички одмах након краљеве смрти 1204. године Андрија поновно крши своју рјеч и врши пуч тако да краљица удовица бјежи с краљем Ладиславом III. у Аустрију. Но мали краљ је умро "на време" после само осам месеци избјеглиштва, па је Андрија и службено постао краљ.

Владавина Андрије II.

Доласком Андрије на пријестоље окончани су сукоби унутар династије, за којих су ојачали свјетовни и духовни великаши, а ослабила краљева власт и углед. Краљева супруга такво је стање још додатно погоршала. Сам краљ је био несталан, неодлучан и расипан, па је лоше стање додатно погоршао, а иначе је био потпуно у власт своје супруге Гертруде. Њен млади брат, иако посве неспособан, постао је калочки надбискуп и хрватски бан. I другим је рођацима дијелила најзначајније државне службе и части, те имања. Оваква непотистичка политика довела је до великог незадовољства и уроте великаша, у којој је краљица убијена, а њен брат се бијегом успио спасити.

Андрија се поновно вјенчао 1216. године Јолантом де Цоуртенаy, сестром царева Латинског царства Балдуина и Хенрика. Краљ је 1217. године кренуо у поход на Галицију и свог сина Коломана поставио за краља, но након двогодишње владавине је избила буна. Краљ Коломан је свргнут и заточен, а пуштен је тек након двије године тамновања.

Крижарски поход краља Андрије II.

Андрија је још оцу Бели III. обећао да ће поћи у крижарски рат, али то није учинио. Сада је помислио да су сви проблеми Божја казна. Андрија је кренуо у крижарски поход, у којем су му се придружили Бабонићи и други племићи. Како није имао новца за пријевоз, одрекао се у корист Млетачке Републике права на Задар. Краљ није ништа знатно постигао, па се вратио с више реликвија.

Краљ Андрија II. је по повратку затекао државу у великом нереду. Почео је залагати државне приходе Јеврејима, девалвирати новац и расипати га, па је избила буна нижег племства, на чело које је стао краљев најстарији син Бела. Ниже племство је тражило поштивање закона и својих права. Краљ је био присиљен сазвати 1222. године Сабор и издати Златну булу. Тим је документом ограничена краљева власт и самовоља великаша. Златна је була у почетку била само привилегиј, а касније је постала најзначајнији закон. На њу су присезали сви хрватско-угарски краљеви приликом крунидбе.

За вријеме ових сукоба ојачало је племство у Хрватској и Угарској. Најјачи великашки родови су у Хрватској били Сначићи, који су владали Цетинском жупанијом, Качићи, господари приморја од ушћа Жрновнице до Омиша, Шубићи, владари Брибирске жупаније и кнезови Крчки, владари модрушке жупаније и Винодола. Због честих сукоба унутар и између појединих породица далматински градови су бирале чланове великашких родова за своје кнезове, како би их заштитили.

У Хрватској је дужност херцега обнашао краљев најстарији син Бела, а 1226. године постао је сувладар свог оца. На положају хрватског херцега наслиједио га је млађи брат Коломан. Коломан је прво примирио хрватско племство, против којег је морао водити прави рат. Херцег је 1229. године побједио, а потом се окренуо Босни, гдје је тада владао бан Матеј Нинослав. Да сузбије Цркву босанску, која је научавала кривовјерје и уведе католичанство, провали он у Босну, а нато се бан и његови поданици одрекну херезе и прихвате католичанство. Но чим је војска отишла, све се вратило на старо. Угарска је заратила и с Аустријом у којој је владао војвода Фридирик II. Ратоборни. Он је често помагао краљеве непријатеље, а у сукобу који се водио 1233. и 1234. године побиједио је краљ Андрија.

Андрија је из првог брака с Гертрудом од Андецхс-Мерана имао синове Белу, Коломана и Андрију, те кћери Марију и Елизабету, коју је папа Гргур IX. прогласио светом 27. свибња 1235., док је Андрија био још жив. Из другог брака с Јолантом де Цоуртенаy кћи Јоланту, а из трећег брака с Беатрицом од Ферраре се послије његове смрти родио син Стјепан Постум који ће бити од новог краља проглашен ванбрачним то јест копилетом, али чији ће син ипак на крају постати краљ познат под именом Андрија Млечанин.

Краљ Андрија II. је умро 21.9. 1235., а наслиједио га је син и сувладар Бела IV..

Библиографија

• Шишић, Фердо (2004). Повијест Хрвата : преглед повијести хрватскога народа. Сплит: Марјан тисак. ИСБН 9532141987. 
• Клаић, Вјекослав (1980). Повијест Хрвата. 1. Загреб: Накладни завод Матице хрватске. 

Андрија II. на Wикимедијиној остави

Андрија II. Арпадовићи
Краљевске титуле
Претходи: Ладислав III.	Краљ Мађарске 1205 – 1235	Слиједи: Бéла IV