Абразија

Абразија (лат. абрасио = стругање) представља геоморфолошки процес изграђивања облика у рељефу деловањем механичке снаге таласа на обалама океана, мора и језера.

Абразија која се одвија на обалама језера назива се лакустријска ерозија. На овај начин се обликују својеврсни облици рељефа у обалском појасу. То су абразиони облици, који се општим именом називају абразиона серија. Абразија је геоморфолошки процес који се одвија на обалама мора и језера, у свим климатским зонама на Земљи. Састоји се у преиначавању обала под утицајем морских таласа и струја. Абразиони облици могу бити ерозивни и акумулативни. Велики утицај на стварање абразионих облика имају првобитни рељеф и састав стена, односно њихова отпорност на ерозију. На стрмим обалама настају ерозивни, а на ниским акумулативни облици рељефа.

Абразиони облици рељефа

Абразиони облици рељефа су везани за обале, па се због тога и називају прибрежни облици(на старословенском „брег“ је обала). У старијој литератури се називају још и литорални облици. Абразиони рад се манифестује механичком снагом таласа(рушилачки) и нагомилавањем и обликовањем абрадираног материјала(стваралачки), те се абразиони облици деле на прибрежне абразионе и прибрежне акумулативне. Абразија представља један од најзначајнијих геоморфолошких процеса изграђивања облика рељефа Земљине површине како због великог распрострањења Светског мора на Земљи(361 мил. км²), тако и због велике разведености и дужине обала.

Абразиони облици рељефа који се и данас изграђују захваљујући активном абразионом процесу представљају рецентне облике, а облици који су стварани и изграђивани у геолошкој прошлости старим абразионим радом , називају се фосилни облици. Што су фосилни абразиони облици старији, то су слабије морфолошки очувани, због тога што су дуже били изложени процесу ерозије на копну. Абразиони фосилни облици су добро очувани ако је обала издизана малим тектонским покретима.  Фосилни абразиони облици бивају затрпани у процесу седиментације дебелим маринским покривачем при трансгресији изазваном спуштањем обала.

Абразиони акумулативни облици

Прибрежн облици абразионог рељефа настају нагомилавањем наносног приобалног материјала, који је постао абрадирањем обале. Таласи, који механичком снагом разбијају и разарају обале и односе обурвани стеновити материјал преко абразионе терасе, котрљају га и поступно уситњавају и нагомилавају на местима где слаби њихова механицка снага. Поред шљунка на обалама се јављају мање или веће колицине песка. Најкрупнији материјал остаје непосредно уз обалу, док суспендовани материјал може бити однет далеко ка пучини и наталожен у централним деловима басена. Постојање абразионих акумулативних облика указује и на интензитет абразионог процеса. У морфолоској класификацији прибрежних акумулутавних облика могу се издвојити литорални кордон и томболо или превлака. Литорални кордон или прибрежни спруд је пешчано-шљунковити бедем у плитководном и равном обалском појасу. Они се јављају или непосредно уз обале окренуте пучини или на улазима широких и плитких залива. Томболо или превлака је наносни спруд од песковитог и шљунковитог материјала у плитком обалском појасу, који спаја неко острво са копном.

Абразиони ерозивни облици

Абразиони ерозивни облици настају непосредним механичким деловањем таласа на обалама. Ударајући о обале таласи разарају и руше стеновите масе, преиначавају изглед примарног рељефа, померају уназадно обале и изграђују својеврсне облике рељефа. Абразионим радом таласа изграђују се различити прибрежни облици који припадају абразионој серији. Током еволуције абразионог процеса примарни рељеф на обалама се постепено уништава. У класификацији облика рељефа абразионе серије издвајају се таласна поткапина, клиф, прибрежна тераса и континентални одсек.

Морска обала

Таласна поткапина

Таласна поткапина је удубљење у стрмој, скоро вертикалној обали, у нивоу водене површине. Настаје непосредним ударом таласа, у нивоу млата, којим долази до одваљивања појединих комада стена. Највеће разарачко деловање таласа је у подножју обале, у висини млата. Абразионо-корозивним радом у таласним поткапинама се стварају пећинска проширења, и оне се називају таласне пећине.

Клиф

Клиф је стрм, стеновит одсек који се диже изнад морског нивоа као зид. Обурвавањем бива уништен постојеци клиф, а са њим и таласна поткапина која је изазвала његово рушење, и тако се ствара нови клиф у чијем ће се подножју створити нова таласна поткапина. Селективном абразијом стварају се природни мостови и таласне пећине који дају клифовима посебан морфолошки изглед.

Абразиона тераса

Абразиона тераса је уравњни део обале, тј. зараван у плитком обалском појасу, благо нагнута ка пучини. Према пучини абразиона тераса завршава се субмаринским клифом (код мора), односно сублакустријским клифом (код језера).

Континентални одсек

Континентални одсек представља стрм одсек према непосредном дну морског, односно, океанског басена. Он представља подводни обод морских и океанских басена, на коме је почело абразионо деловање таласа.

Абразиони процес

Таласи на језеру

Абразиони процес није ни до данас довољно проучен, већ су само познати абразиони облици рељефа и извршена је њихова морфогенетска класификација. Ово се претежно односи на облике изнад морског нивоа. Ток самог процеса се не може увек утврдити на основу самих облика, поготово ако је реч о подморским условима. Кретање морске, океанске и језерске воде у виду таласа који ударају о обале је основни носилац абразије као геоморфолошког агенса. Граница између територије и акваторије се, у хидрологији, подразумева под обалом, али је у геоморфологији овај појам знатно шири. Обале представљају предеоно-морфолошке целине абразионог рељефа, копнени обод океанских, морских и језерских басена, на којима се врши изграђивање прибрежних облика. Од механичке снаге таласа и трајности њиховог деловања зависи изразитост облика абразионог рељефа. У висини млата је највећа рушилачка снага таласа на узаном појасу стрме стеновите обале који је изложен директном удару таласа. Таласи представљају орбитално тј. кружно кретање водених честица које настаје дејством ветра.

Поред таласа који су изазвани ветром постоје и они који су изазвани подморски земљотресима, вулканским ерупцијама или образовањем стена на обалама. Талас се састоји од таласног брега тј. узвишења и таласне доље, односно удубљења. Ваздух за време ветра удара учеснице воде и нарушава њихово равнотежно стање па се због тога водене честице почињу кретати орбитално, а профил таласа креће се тланслаторно. То би значило да на једном месту долази до наизменичног смењивања таласног брега и доље. То најлаксе може да се провери плутајућим предметом на заталасаној површини мртвог мора( таласање мора након престанка ветра). Предмет у овом случају не мења свој положај већ се само издиже и спушта.

Кретање предмета по површини морске воде настаје као резултат директног притиска морских струја или ветра. Од висине, дужине и брзине таласа зависи његова динамичка снага. Димензије таласа зависе од јачине, односно брзине ветрова, као и од њихове сталности, али и од пространства и дубине океанских, морских и језерских басена. Веома мали, или другим речима, капиларни таласи настају када брзина ветра пређе 0,25 м/с, док се прави ветровити таласи јављају када ова брзина пређе брзину од 2 м/с, и ако ветар дуже траје. Висина таласа је заправо вертикално растојање између врха таласног брега и дна таласне доље. Просечна висина таласа је 3-4 метра, уз дужину од 100 м. Таласи који имају висину 6-7 метара су ретки, док се они висине 15-18 метара могу јавити при изузетно јаким ветровима. Дужина таласа представља хоризонтално растојање између врхова два суседна таласна брега или дна две суседне таласне доље. Највећа дужина ветровитих таласа је 450 метара. Висина таласа насталих подморским земљотресима износи 200-300 км. Просечна брзина таласа је око 13 м/с, а период таласања око 8 с, док је при највећој брзини таласа од 22 м/с период таласања 17-18 с.

Т. Стивенсон је први мерио механичку снагу таласа(1886. г.) у луци Денбар на западној обали Шкотске, помоћу таласног динамометра. Максимални износ снаге таласа овде је за време јаких олуја и до 38,3 т/м^2. Разарачка снага таласа може на ломи и највеће стеновите блокове. Код Новоросијска, на Црном мору, таласи су разбили два камена блока тежине 640 т(1890. г.), а у луци Вик, у северној Шкотској, таласи су померили лукобран тежак око 2600т. Морски таласи својим разарачким радом померају обале, а померање обалске линије деловањем абразије најбоље се може видети на старим картама и то упоређивањем положаја данашњих и некадашњих обала. Захваљујући старим картама може се утврдити интензитет абразионог процеса. Чарлс Лајел наводи да је у пристаништу Шерингем(источна Енглеска), 1829. г. море дубоко 6м, а да је 48 година раније на том месту била обала са неколико кућа. У Саутворду обала се помера за 5-14 м годишње, док у Ламаншу ово померање износи 2 м годишње. Абразивним радом могу настати и крупне морфолошке промене у димензијама и изгледу појединих острва. Абразијом таласа односе се огромне количине стеновитог материјала са обала. Сваке године 1км³ копна бива однешено у море. Ефекат абразивног рада на обалама од изузетног је значаја за морфологију Земљине површине. У плеистоцену је абразионим радом уништено милион кубних километара копна. Према томе, абразија је и значајан чинилац у палеогеографском распореду копна и мора.

Морске струје и плима и осека

Морске струје представљају кретање великих количина воде, у виду огромних река, а настају под утицајем сталних ветрова, када се називају сталне струје или дрифтови, као и под утицајем сезонских ветрова и тада настају сезонске струје. За брзину, сталност и обим покренуте водене масе је везан ефекат деловања обалских морских струја. Брзина обалских струја зависи од јачине и сталности ветрова, положаја и изгледа копнених маса итд. Просечна брзина струје износи око 3 км/х, а у појединим случајевима чак и до 9 км/х. Механичко деловање морских струја осећа се до дубине од 200 до 300 м. Нова проучавања су показала да се и на дубинама до 1500 м налазе моћне струје. Обалске морске струје више делују на уравњивање обалског појаса. Плима и осека имају извесно непосредно механичко деловање на обалама, где је њихово колебање знатно. Просечна висина морских доба износи око 0,8 м, али тај износ може бити и знатно већи и то зависи од конфигурације обале. Највећи износ морских доба је у плитким заливима који се сужавају ка копну.

Литература

Петровић Драгутин, 2003. Геоморфологија. Београд: Географски факултет