Ћирилица

Ћирилица је писмо којим се користи седам славенских језика (руски, украјински, бјелоруски, русински, македонски, бугарски и српскохрватски језик, као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе.)

Рана ћирилица је настала као проширење грчког алфабета знацима за особито словенске гласове. Пре ћирилице је опште словенско писмо била глагољица, коју је најверовантије креирао Ћирило, иако је касније ћирилица по њему названа.

Историја

Иако постоје разне теорије, већина научника сматра да је ћирилица настала након глагољице, коју је направио Константин Филозоф (познатији као Кирил или Ћирило) као наменско словенско писмо средином 9. века.^[1] Ова теорија се темељи на томе што су најстарији словенски рукописи писани глагољицом.^[1]

Пар деценија потом, за записивање старословенског језика почео се користити и грчки алфабет проширен словенским знаковима, који је назван ћирилица. Крајем 9. века ученици Кирила и Методија у Преславској књижевној школи у Првом бугарском царству су, по наређењу цара Симеона I, израдили ново писмо које ће заменити глагољицу. Употреба ћирилице у Бугарској озваничена је 893. године.^[2]^[3]^[4] Рана ћирилица је била само проширење грчког унцијал алфабета, из којег потиче.^[1] Преузета су грчка слова са њиховим тадашњим изговором, и додата друга где грчки алфабет није имао знаке за словенске гласове, нарочито код сибиланата, назалних самогласника и редукованих самогласника.^[1] Ћирилица је била тако очигледно блиска грчком алфабету, да се на њу није гледало као на посебно писмо.^[5]

Разлика између грчког алфабета и ћирилице се временом повећавала. Већ од 10. века, у грчком је потиснут унциал (писање великим словима), а усвојена су знатно различита мала слова. Поред тога, ћирилицу је реформисао Петар Велики у 18. веку, па модерно грчко писмо и модерна ћирилица изгледају веома различито.

Језици који се користе ћирилицом

Хисторија писма

средње брончано доба 19. – 15. в. пне.

Канаанско-феничко 14. в. пне.
- палеохебрејско 10. в. пне.
- арамејско 9. в. пне.
  - брахми и индијска 6. в. пне.
    - тибетанско 7. в.
    - кмерско/јаванско 9. в.
  - хебрејско 3. в. пне.
  - сирско 2. в. пне.
    - набатејско 2. в. пне.
      - арапско 4. в.
  - авестичко 4. - 6. в.
- грчко 9. в. пне.
  - етрушчанско 8. в. пне.
    - латинично 7. в. пне.
    - руне 2. в.
    - огамско 4. в.
  - готско 4. в.
  - арменско 405.
  - глагољичко 862.
  - ћирилично 10. в.
- самаританско 6. в. пне.
- иберска 6. в. пне.
јужноарапско 9. в. пне.
- етиопско 5. – 6. в. пне.

мероитичко 3. в. пне.

Генеологија

Сљедећи језици користе или су користили ћирилицу:

индоевропски језици
- славенски језици
  - руски
  - украјински
  - бјелоруски
  - русински
  - српскохрватски (српски, босански и црногорски користе и латиницу и ћирилицу)
  - македонски
  - бугарски
- индо-ирански језици
  - осетски
  - таџички
- романски језици
  - румунски (до 19. вијека, а у Молдавији између 1940 и 1989 (види молдавски))
- остали индоевропски језици
  - ромски (у Босни и Србији и земљама бившег СССР)
  - курдски (код Курда који живе у земљама бившег Совјетског Савеза)
алтајски језици
- турански језици
  - азеријски (1939-1991)
  - татарски
  - туркменски (1940-1994)
  - узбечки (1940-1998)
  - киргишки
  - казашки и гангушки (од 1957)
- угро-фински језици
- остали, махом алтајски језици
вјештачки језици
- словио (који уз ћирилицу равноправно користи и латиницу)
- нова лингва франка

Коришћење у различитим језицима

(Гласови су означени коришћењем Сампе и представљају само апроксимативне вредности.)

Док главница језика који се користе ћирилицом имају фонемску ортографију, постоје и изузеци, углавном у руском: ЕГО (значи њему), а изговара се као /јевО/ уместо /јегО/.

Имајте на уму да срицање имена варира, посебно кад су у питању транскрипције/транслитерације Y/Ј/I, ГХ/Г/Х и ЗХ/Ј.

Словенски језици

Руски

Напомене везане за тврди и меки знак:

Када се јотовани самогласник (самогласник који почиће са /ј/) нађе иза сугласника, сугласник бива палатализован (/ј/ се мијеша са сугласником) а /ј/ неће бити изговорено. Тврди знак означава да се то не треба десити, док ће се /ј/ појавити испред самогласника. Меки знак означава да се сугласник палатализује али да ће се /ј/ испред самогласника чути. Меки знак на крају ријечи означава да се сугласник пред њим палатализује. Примјери: та - та; тя - тја; тья - тјја; тъя - тја; т - т; ть - тј.
У ортографији прије реформе правописа руског језика, у старороуском језику, као и у црквенословенском ови се знакови зову "јеровима" (дебелим и танким). Хисторијски, "тврди и меки знаци" узимају мјесто данас непостојећих муклих гласова задњег и предњег реда. (У нашем језику су се ти гласови прво уједначили у мукли глас средњег реда, а у тзв. "јакој позицији" дали непостојано а. Данас тај средњег реда постоји у бугарском. Погледајте напомене за бугарски језик).

Хисторијска слова:

Прије 1918. постојало је још четири слова у употреби: Іі (замијењено са Ии), Ѳѳ (Фита "фита" или "тита" или "тета", замијењена са Фф), Ѣѣ (Ять "јат", замијењено са Ее)), и Ѵѵ (ижица "ижица", замијењено са Ии или Вв).

Украјински

Као у руском са изузецима:

Г је звучан струјни сугласник и зове се „Ге“. Изговара се приближно као Х, али не исто /ɦ/. Између Ге и Де налази се Гје (Ґ, ґ) и изговара се као /г/. (Ово слово није било званично коришћено у Совјетском Савезу, па се не налази у многим ћириличким фонтовима.)
Је се изговара као /е/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Између Е и Же постоји слово Је (Є, є) које се изговара као /је/ и које изгледа као обрнуто руско слово Э. Руско слово Э не постоји.
И се изговара као /ɪ/ и зове се „Y“ (тврдо И). Кратко И се зове „јот“. Између Y и кратког Y постоји слово И (І, і) и изговара се као /и/ а изгледа као латиничко слово I и слово Ји (Ї, ї) и изговара се као /ји/ а изгледа као латиничко слово I са дијарезом (две идентичне тачке изнад слова као код руског слова Јо).
Јери не постоји.
Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
Щщ — [шча] се изговара као два посебних гласа, ш и ч

Бјелоруски

Као руски осим:

И изгледа као латиничко слово I (І і). (Али, кратко И изгледа као у руском)
Између У и Еф постоји слово кратко У (Ў, ў), које изгледа као У (У) са акцентом брев и изговором /w/ као у енглеским дифтонзима у „ноw“ и „лоw“.
Шча не постоји.
Тврди знак се не користи; уместо њега се у тој потреби користи апостроф.
Г представља звучан струјни сугласник. Изговара се као слабије г /ɣ/.Има Ґґ.
„Дз“ као „Дз“, „Дж“ као „Џ“.
Ч се изговара тврдо.
Ё се разгледа као посебно слово и постоји за Е.

Бугарски

Као руски осим:

Је се изговара као /е/ и зове се "Е".
Јо не постоји.
Руско слово Е не постоји.
Шћа се изговара као /ʃт/ и зове се "Шта".
Тврди знак се користи за полугласник, /ə/ (шва).
Јери не постоји.

Савремени српски језик од 19. вијека

Као руски осим:

Правопис српске азбуке је друкчије него правопис руске. Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.
Је се изговара као /е/ и зове се "Е". Јо не постоји. Руско слово Е не постоји.
Између Д и Е постоји слово Ђ (Ђ, ђ), које се изговара као /ʥ/ и изгледа као Ћерв, само што има закривљење на десној ножици.
Кратко И не постоји. Између И и Ка налази се слово Ј (Ј, ј) и изговара као /ј/ и изгледа као латинично слово Ј.
Између Л и М је слово Љ (Љ, љ) које се изговара као /ʎ/ и изгледа као Л са прилијепљеним меким знаком са десне стране.
Између Н и О је слово Њ (Њ, њ) које се изговара као /ɲ/ и изгледа као Н са прилијепљеним меким знаком са десне стране.
Између Т и У налази се слово Ђерв (Ћ, ћ) које се изговара као /ʨ/ и изгледа као мало латиничко слово Х са цртицом у горњем дијелу лијеве усправне линије.
Између Ч и Ш налази се слово Џ (Џ, џ) које се изговара као /ʤ~дʐ/ и које личи на Ц само са цртицом помјереном на средину доње водоравне линије.
Ш је посљедње слово; остало не постоји.

Македонски

Као у нашем осим:

Између З и И се налази слово Дз (Ѕ, ѕ) које се изговара као /дз/ а исто је као латинично слово С.
Гј замјењује Ђ (Ѓ, ѓ) а изговара се као /д^ј~ɟ/ и изгледа као Г са акутом.
Кј замјењује Ђерв (Ќ, ќ) а изговара се као /т^ј~ц/ и изгледа као К са акутом.

Несловенски језици

Ове азбуке су махом настале на основу руске, али са поприличним разликама, поготову кад су у питању кавкаски језици. У централној Азији коришћење ћирилице је постало често предмет политичких спорова по распаду Совјетског Савеза, јер подсјећа на совјетску власт. Одређени број језика је умјесто ћирилице почео да користи друга писма.

ћирилица	кајдарска латинична транслитерација
Аа	Аа
Әә	Ää
Бб	Бб
Вв	Вв
Гг	Гг
Ғғ	Ğğ
Дд	Дд
Ее	Ее
Ёё	Yо yо
Жж	Јј
Зз	Зз
Ии	Иy иy
Йй	Yy
Кк	Кк
Ққ	Qq
Лл	Лл
Мм	Мм
Нн	Нн
Ңң	Ññ
Оо	Оо
Өө	Öö
Пп	Пп
Рр	Рр
Сс	Сс
Тт	Тт
Уу	Ww
Ұұ	Уу
Үү	Üü
Фф	Фф
Хх	Xx
Һһ	Хх
Цц	Цц
Чч	Çç
Шш	Şş
Щщ	ŞÇşç
Ъъ	''
Ыы	Иı
İи	İи
Ьь	'
Ээ	Ее
Юю	Yу yу
Яя	Yа yа

Ћирилица у Уникоду

У Уникоду ћирилички блок се простире између од У+0400 до У+052Ф. Знаци између позиције У+0400 и У+045Ф су у основи знаци из кодног распореда ИСО 8859-5 померени нагоре за 864 позиција. Знакови у опсегу између У+0460 и У+0489 су историјски и не користе се у савременим језицима. Знакови у простору од У+048А и У+052Ф су додатни знаци за различите несловенске ћириличке азбуке.

Уникод не укључује акцентована ћириличка слова, али се могу добити комбиновањем са различитим дијакритичким знацима. Тако се додавањам У+0301 ("комбинујући акут") после слова које се жели акцентовати добија акцентовано слово (тј. ы́ э́ ю́ я́). Неки језици (као што је савремени црквенословенски језик) још увијек нису у потпуности подржани.

	`0`	`1`	`2`	`3`	`4`	`5`	`6`	`7`	`8`	`9`	`A`	`B`	`C`	`D`	`E`	`F`
`400`	Ѐ	Ё	Ђ	Ѓ	Є	Ѕ	І	Ї	Ј	Љ	Њ	Ћ	Ќ	Ѝ	Ў	Џ
`410`	А	Б	В	Г	Д	Е	Ж	З	И	Й	К	Л	М	Н	О	П
`420`	Р	С	Т	У	Ф	Х	Ц	Ч	Ш	Щ	Ъ	Ы	Ь	Э	Ю	Я
`430`	а	б	в	г	д	е	ж	з	и	й	к	л	м	н	о	п
`440`	р	с	т	у	ф	х	ц	ч	ћш	щ	ъ	ы	ь	э	ю	я
`450`	ѐ	ё	ђ	ѓ	є	ѕ	і	ї	ј	љ	њ	ћ	ќ	ѝ	ў	џ
`460`	Ѡ	ѡ	Ѣ	ѣ	Ѥ	ѥ	Ѧ	ѧ	Ѩ	ѩ	Ѫ	ѫ	Ѭ	ѭ	Ѯ	ѯ
`470`	Ѱ	ѱ	Ѳ	ѳ	Ѵ	ѵ	Ѷ	ѷ	Ѹ	ѹ	Ѻ	ѻ	Ѽ	ѽ	Ѿ	ѿ
`480`	Ҁ	ҁ	҂	҃	҄	҅	҆	҇	҈	҉	Ҋ	ҋ	Ҍ	ҍ	Ҏ	ҏ
`490`	Ґ	ґ	Ғ	ғ	Ҕ	ҕ	Җ	җ	Ҙ	ҙ	Қ	қ	Ҝ	ҝ	Ҟ	ҟ
`4A0`	Ҡ	ҡ	Ң	ң	Ҥ	ҥ	Ҧ	ҧ	Ҩ	ҩ	Ҫ	ҫ	Ҭ	ҭ	Ү	ү
`4B0`	Ұ	ұ	Ҳ	ҳ	Ҵ	ҵ	Ҷ	ҷ	Ҹ	ҹ	Һ	һ	Ҽ	ҽ	Ҿ	ҿ
`4C0`	Ӏ	Ӂ	ӂ	Ӄ	ӄ	Ӆ	ӆ	Ӈ	ӈ	Ӊ	ӊ	Ӌ	ӌ	Ӎ	ӎ	ӏ
`4D0`	Ӑ	ӑ	Ӓ	ӓ	Ӕ	ӕ	Ӗ	ӗ	Ә	ә	Ӛ	ӛ	Ӝ	ӝ	Ӟ	ӟ
`4E0`	Ӡ	ӡ	Ӣ	ӣ	Ӥ	ӥ	Ӧ	ӧ	Ө	ө	Ӫ	ӫ	Ӭ	ӭ	Ӯ	ӯ
`4F0`	Ӱ	ӱ	Ӳ	ӳ	Ӵ	ӵ	Ӷ	ӷ	Ӹ	ӹ	Ӻ	ӻ	Ӽ	ӽ	Ӿ	ӿ
`500`	Ԁ	ԁ	Ԃ	ԃ	Ԅ	ԅ	Ԇ	ԇ	Ԉ	ԉ	Ԋ	ԋ	Ԍ	ԍ	Ԏ	ԏ
`510`	Ԑ	ԑ	Ԓ	ԓ	Ԕ	ԕ	Ԗ	ԗ	Ԙ	ԙ	Ԛ	ԛ	Ԝ	ԝ	Ԟ	ԟ
`520`	Ԡ	ԡ	Ԣ	ԣ	Ԥ	ԥ	Ԧ	ԧ	Ԩ	ԩ	Ԫ	ԫ	Ԭ	ԭ	Ԯ	ԯ

Повезано

Вањски линкови

↑ ^1,0 ^1,1 ^1,2 ^1,3 Теxас Университy
↑ Дворник, Францис (1956). Тхе Славс: Тхеир Еарлy Хисторy анд Цивилизатион. Бостон: Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. стр. 179. »Тхе Псалтер анд тхе Боок оф Пропхетс wере адаптед ор "модернизед" wитх специал регард то тхеир усе ин Булгариан цхурцхес анд ит wас ин тхис сцхоол тхат тхе Глаголитиц сцрипт wас реплацед бy тхе со-цаллед Цyриллиц wритинг, wхицх wас море акин то тхе Греек унциал, симплифиед маттерс цонсидераблy анд ис стилл усед бy тхе Ортходоx Славс.«
↑ Цурта, Флорин (2006). Соутхеастерн Еуропе ин тхе Миддле Агес, 500–1250. Цамбридге Медиевал Теxтбоокс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 221–222. ИСБН 978-0-521-81539-0.
↑ Хуссеy, Ј. M.; Лоутх, Андреw (2010). „Тхе Ортходоx Цхурцх ин тхе Бyзантине Емпире”. Оxфорд Хисторy оф тхе Цхристиан Цхурцх. Оxфорд Университy Пресс. стр. 100. ИСБН 978-0-19-161488-0.
↑ Тодд Б. Краусе анд Јонатхан Слоцум

[utexas-1] 1,0 ^1,1 ^1,2 ^1,3 Теxас Университy

[2] Дворник, Францис (1956). Тхе Славс: Тхеир Еарлy Хисторy анд Цивилизатион. Бостон: Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. стр. 179. »Тхе Псалтер анд тхе Боок оф Пропхетс wере адаптед ор "модернизед" wитх специал регард то тхеир усе ин Булгариан цхурцхес анд ит wас ин тхис сцхоол тхат тхе Глаголитиц сцрипт wас реплацед бy тхе со-цаллед Цyриллиц wритинг, wхицх wас море акин то тхе Греек унциал, симплифиед маттерс цонсидераблy анд ис стилл усед бy тхе Ортходоx Славс.«

[3] Цурта, Флорин (2006). Соутхеастерн Еуропе ин тхе Миддле Агес, 500–1250. Цамбридге Медиевал Теxтбоокс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 221–222. ИСБН 978-0-521-81539-0.

[4] Хуссеy, Ј. M.; Лоутх, Андреw (2010). „Тхе Ортходоx Цхурцх ин тхе Бyзантине Емпире”. Оxфорд Хисторy оф тхе Цхристиан Цхурцх. Оxфорд Университy Пресс. стр. 100. ИСБН 978-0-19-161488-0.

[5] Тодд Б. Краусе анд Јонатхан Слоцум

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]