Sat (jedinica)

Sat (tur. saat < arap. سَاعَة, sāʿa) (znak h), iznimno dopuštena merna jedinica vremena, vrednosti 3600 s; takođe čas ili ura. Upotrebljava se kao jedinica trajanja događaja i jedinica doba dana.

Originalno definisan u Egiptu kao 1/24 dana, bazirano na njihovom duodecimalnom sistemu brojanja. U modernoj upotrebi, sat je redefinisan kao jedinica za vreme koja traje 60 minuta ili 3600 sekundi. Otprilike traje 1/24 prosečnog zemaljskog dana.

Ranije definicije sata:

Jedna dvanaestina vremena od svitanja do zalaska sunca. Kao posledica, sati su tokom letnjih dana duži nego zimi, njihova dužina zavisi od geografske širine i čak, u malim količinama, od lokalnog vremena (pošto utiče na atmosferski indeks prelamanja). Zbog ovoga, ovi sati se ponekad zovu nejednaki sati. Rimljani i Grci su koristili ovu definiciju i delili su noć na tri ili četiri noćne straže. Kasnije, i noć (tj. vreme između izlaska i zalaska sunca) je podeljena na 12 sati. Kada je časovnik pokazivao ove sate, njegova brzina je morala da se menja svakog jutra i večeri (na primer menjanjem dužine kazaljki) ili je morao da zadrži položaj Sunca na ekliptici.
Jedan dvadesetčetvrti deo prividnog solarnog dana (između jednog podneva i sledećeg, ili između jednog zalaska sunca i sledećeg). Kao posledica, časovi se razlikuju za nijansu, jer dužina prividnog solarnog dana varira tokom godine. Kada časovnik pokazuje ove časove, mora da se podešava par puta mesečno.
Jedan dvadesetčetvrti deo srednjeg solarnog dana. Kada tačan časovnik pokazuje ove časove, praktično nikada ne mora da se podešava. Međutim, kako se zemljina rotacija usporava, ova definicija je napuštena. Pogledajte UTC

Računanje sati

Svaka definicija za sat je došla sa svojom startnom tačkom za računanje časova.

U praistoriji, računanje sati je počelo izlaskom sunca. Tako da je svitanje tačno na početku prvog sata, podne na kraju šestog sata, a zalazak sunca tačno na kraju dvanaestog sata.
U takozvanom italijanskom vremenu, prvi sat počinje zalaskom sunca (odnosno na kraju sumraka, tj. pola sata posle zalaska sunca, u zavisnosti od lokalnog običaja). Časovi su numerisani od 0 do 23. Tako da sunce izlazi u Luganu (Švajcarska) u Decembru oko 14:46, a podne je oko 19:23; u junu, sunce izlazi već u 7:51, a podne je oko 15:55. Zalazak sunca je uvek u 24:00. Ovaj način računanja sati ima prednost da svako može sa lakoćom da pročita časovnik da bi video koliko mu vremena ostaje do kraja njegovog radnog dana bez veštačke svetlosti. Uveden je u Italiji tokom 14. veka i trajao je do sredine 18. veka, ili u nekim regionima do sredine 19. veka. Takođe se koristio u Poljskoj i Bohemiji do 17. veka
Na modernim 12-časovnim časovnicima, računanje sati počinje u ponoć i ponovo počinje u podne. Sati su numerisani 12, 1, 2, ..., 11. Podne je uvek blizu 12 časova (12 PM - post meridiem, posle podne), a razlikuje se u zavisnosti od jednačine vremena. Na ravnodnevnice, izlazak sunca je oko 6 sati ujutru (6 AM - ante meridiem, pre podne), a zalazak je oko 6 sati uveče.
Na modernim 24-časovnim časovnicima, računanje sati počinje u ponoć, a sati su numerisani od 0 do 23. Podne je uvek blizu 12:00 (razlikuje se u zavisnosti od jednačine vremena). Tokom ravnodnevnica, izlazak sunca je oko 06:00, a zalazak oko 18:00.

Izlazak i zalazak sunca su upečatljivije tačke u danu nego podne i ponoć; takav početak računanja je mnogo lakši od početka sa podnevom i ponoći. Sa modernom astronomskom opremom (i telegrafom ili sličnim vidovima slanja signala u deliću sekunde), ovaj problem više nije relevantan.

Sunčani satovi često pokazuju dužinu sata i računaju prema nekim starim definicijama i računanjima.

Podela dana na 12 časova datira još iz perioda Sumeraca. Verovatno postoji 12 sati jer postoji približno 12 lunarnih meseci u solarnoj godini. Simetrije ovog tipa su česte kod starih jedinica za merenje.