Filemon (pjesnik)
Filemon (grč. Φιλήμων, oko 362. pne. – oko 262. pne.) bio je atinski pesnik i komediograf iz perioda nove atičke komedije. Bio je rodom iz grada Solija u Kilikiji[1] ili iz Sirakuze na Siciliji[2], ali se oko 330-ih pne. preselio u Atinu, čije je državljanstvo dobio svakako pre 307. pne.[3] U Atini je živeo do kraja života. Alkifron kaže da je egipatski kralj Ptolemej I Soter pozvao Filemona (zajedno s Menandrom) na svoj dvor u Aleksandriji,[4] ali nije sigurno da je pesnik taj poziv i prihvatio; jedna druga anegdota smešta ga na dvor kirenskog kralja Magasa.[5]
Aleksandrijski filolozi ubrajaju ga među šest komediografa koji čine njihov kanon nove atičke komedije. To su bili: Filemon, Menandar, Difil, Filipid, Posidip i Apolodor.[6]
Život
urediŽiveo je i radio u doba vladavine Aleksandra Velikog; bio je stariji od Menandra, ali ga je nadživeo za skoro tri decenije. Počeo je da prikazuje komedije oko 330. pne., pa stoga u vremenskom redosledu zauzima prvo mesto među pesnicima nove komedije. Filemon i Menandar, koji se pojavio osam godina kasnije, začetnici su nove komedije, odnosno dali su joj konačni oblik, koji se već nazirao iz nekih elemenata srednje atičke komedije.
Filemon je doživeo duboku starost. Prema Klaudiju Elijanu i leksikonu Suda, umro je tokom rata između Atine i Antigona ili, prema Diodoru sa Sicilije, "u trećoj godini 129. Olimpijade", tj. 262. pne.[7] Prema različitim vestima iz antike, umro je u 96., 97., 99. ili 101. godini života.[8] Prema tome, bio je oko 20 godina stariji od Menandra. Izvori se razlikuju i kad govore o uzroku Filemonove smrti: prema nekima, umro je jer se previše smejao kad je prisustvovao jednom smešnom događaju;[9] drugi kažu da je umro od radosti kad je odneo pobedu na dramskom takmičenju;[10] prema trećoj priči, tiho su ga pozvale boginje kojima je služio i to dok je sastavljao svoje poslednje i najbolje delo.[11] No svi se izvori slažu u tome da je bio fizički i mentalno vitalan do samoga kraja.
Delo
urediPrema vestima iz antike, Filemon je sastavio 97 komedija,[12] od kojih je poznato oko 60 naslova. Tri puta je pobedio na Lenejama i na popisu pobednika nalazi se odmah iza Menandra,[13] a prvu pobedu na Dionizijama stekao je 327. pne.[14] Većina naslova tipična je za novu atičku komediju, uz dva izuzetka dva Mirmidonaca i Palameda – koji zvuče kao travestije mita, karakteristične za srednju komediju. Savremena publika cenila je Filemona više nego Menandra i češće mu dodeljivala nagrade na dramskim nadmetanjima. No već u antici potonje su generacije obrnule redosled i Menandru dale prvenstvo kao većem komičkom umetniku.[15] No Filemon je svakako morao biti veliki pesnik: Philemon, qui ut pravis sui temporis iudiciis Menandro saepe praelatus est, ita consensu tamen omnium meruit credi secundus ("Filemon, koji - iako je po naopakom sudu svog vremena često stavljan ispred Menandra - ipak je saglasnošću svih zaslužio da se smatra drugim po redu").[16]
Sačuvano je nešto manje od 200 fragmenata, a u mnogima se nazire Filemonov humani moral, npr. rob je ljudsko biće (frg. 22), mir je jedino pravo dobro (frg. 74), istinska pravednost (frg. 97). Mnogi stihovi i distisi imaju gnomski karakter, ali im često nedostaje Menandrova sažetost i preciznost. Zanimljiv je još fragment u kome govori neki naduti kuvar (frg. 82) koji parodira Euripidovu Medeju, te deo jednog dugačkog prologa koji izgovara Vazduh (frg. 95).[17]
Ocenu o Filemonovoj umetničkoj veštini dopunjuju Plautove adaptacije, npr. Plautov Mercator je prerada komedije Ἔμπορος (Trgovac), a Trinummus (Tri groša) sastavljen je po uzoru na Θησαυρός (Blago). U tim komadima kao zajednički element se izdvaja afinitet ka faktoru iznenađenja. Prema Apuleju, Filemonovi komadi bili su duhoviti, sa lepo razrađenim zapletom, sa logičnim rasporedom "prepoznavanja" i drugih stalnih motiva, sa realističnim likovima, sa životnim sentencama i sa ne previše scena zavođenja. (Apulej, Florida, 16.)
Reference
uredi- ↑ Strabon, Geographica. XIV, 671.
- ↑ Suda, φ 327.
- ↑ Inscriptiones Graecae 2. 3073; W. Dittenberger, Sylloge inscriptionum Graecarum, 1915-1924.
- ↑ Alkifron, Pisma, II, 3–4.
- ↑ Plutarh, Moralia, 449e, 458a.
- ↑ Anon. De commoedia, 30: Τῆς δὲ νέας κωμῳδίας γεγόνασι μὲν ποιηταὶ ξδ', ἀξιολογώτατοι δὲ τούτων Φιλήμων, Μένανδρος, Δίφιλος, Φιλιππίδης, Ποσείδιππος, Ἀπολλόδωρος.
- ↑ Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka, XXIII, 7.
- ↑ Lukijan, Macrobii, 25; Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka, XXIII, 7; Suda, s. v. Φιλήμων.
- ↑ Tako Suda, Hesihije iz Mileta, Lukijan i Valerije Maksim, Factorum et dictorum memorabilium libri, IX, 12, ext. 6.
- ↑ Tako Plutarh.
- ↑ Apulej u Floridi.
- ↑ Diodor sa Sicilije, Istorijska biblioteka, XXIII, 7; Anon. De Commoedia, 30; Suda
- ↑ Inscriptiones Graecae 2. 2325.161.
- ↑ Parska hronika, F. Jakoby, Fragmente der griechischen Historiker, 1923–.
- ↑ Apulej, Florida, 16; Aul Gelije, Noctes Atticae, XVII, 4.
- ↑ Kvintilijan, Institutio oratoria, X, 1, 72.
- ↑ Svi fragmenti prema: Rudolf Kassel, Colin Austin, Poetae comici Graeci, 1989, str. 221-317.
Izvori
uredi- Ancient Library Arhivirano 2012-10-08 na Wayback Machine-u
