Lamartine Le Lac
Lamartine Le Lac
Lamartine Le Lac
Qu'il soit dans ton repos, qu'il soit dans tes orages,
Beau lac, et dans l'aspect de tes riants coteaux,
Et dans ces noirs sapins, et dans ces rocs sauvages
Qui pendent sur tes eaux.
Lamartin - Jezero
Ka obalama novim terani od postanja, Ali uzalud traim jo samo dva-tri asa,
noeni bespovratno u vene noi sen, vreme je bre no u snu;
zar ne moemo sred mora naih dana govorim noi: budi sporija! Al belasa
baciti sidro makar i na tren? ve zora, i rasue nju.
Jezero! Ne ispuni ni krug u svome hodu Pa volimo se! Brzo dok sasvim ne zaneme
godina, a ja sada dolazim amo sam, asovi mimoletni ti!
bez nje da gledam tvoju tako voljenu vodu, Za ljude nema luke, obala nema vreme:
bez nje, i sedam na na stari kam. tee, i nestajemo mi!
Ti si hujalo isto ovako ispod stena Zar, zavidljivo vreme, asovi to nas grle
i lomilo se isto o kran ovaj al, sreom, kad ljubav u nas zanosni lije san,
i pod istim je vetrom mila stopala njena zbilja brzinom istom daleko od nas hrle
prskao penom propeti tvoj val. kao i svaki crn i mraan dan?
Da li se sea? Jedne veeri plovljasmo Potonue zar navek? I nee doi vie?
mirne, I zar ih ne moemo zadrati ni trag?
od vode do nebesa prekidao je muk Zar vreme to ih dade i vreme to ih brie
jedino umor vesla kad talas tvoj dodirne, nijedan nee vratiti nam drag?
u tih i skladan slivaju se zvuk.
Venosti, neivote, prolosti, klanci tamni,
Najednom nekim brujem na zemlji sasvim ta inite od dana to gutate ko plen?
novim I da l ete nam zanos vratiti nepojamni
odjeknu zaarana obala u taj as; koji nam otimaste isti tren?
zaneme talas svaki dokle reima ovim
govorio je meni dragi glas: Jezero! Mrana umo! Peine! Hridi bela!
Vas vreme tedi ili nad vama nema mo;
Zaustavite tok svoj, trenuci naklonjeni ! pa sauvajte zato, uvaj prirodo cela,
Vreme, zaustavi svoj let! bar uspomenu na tu divnu no!
Dajte da hitrom slau do kraja nas opleni
najlepih naih dana cvet! Nek bdi u tvome miru, bruji u nepogodi,
jezero, nek breuljci njome raduju vid,
Dosta vas nesrenika na ovoj zemlji moli, nek je uvaju dok se ogledaju u vodi
pourite za njihov spas; borovi crni i divljana hrid.
odnesite im s danom brige i sve to boli,
zaboravite srene nas. Nek je u povetarcu to drhtei promine,
u umu to se plete s jednog na drugi al,
u srebrnastoj zvezdi to nad tobom zasine I vazduh koji jei, trska to zapomae,
i meko svaki poljubi tvoj val. i mirisavi daak iznad puine, tvoje,
neka sve to se uje, vidi il die, kae:
voleli su se, voleli njih dvoje!