Ribanje/Drugi dan

← Parvi dan

Ribanje i ribarsko prigovaranje —  DRUGI DAN autor: Petar Hektorović

Treti dan →

Pojdoše vozeći kude sami htihu,

Luku obhodeći gdi ju našli bihu.

K Suletu gredihu daržeć se varh vitra,

U tom višća bihu ona dva i hitra.

Bud da vitarac mal, lipotom ča znahu

Odzdol biše ustal, još vekši čekahu.

Malo provozivši prî ner se umori.

Riči potočivši Nikola govori:

Recimo po jednu, za vrime minuti,

Bugaršćinu srednu i za trud ne čuti,

Da sarpskim načinom, moj druže primili,

Kako meu družinom vasda smo činili;

Kako da se utiče, jer biše od volje,

Sam Paskoj pokliče ča može najbolje:

PASKOJ

"Dva mi sta siromaha dugo vrime drugovala,

Lipo ti sta drugovala i lipo se dragovala,

Lipo plinke dilila i lipo se razdiljala,

I razdiliv se opet se sazivala.

Već mi nigda zarobiše tri junačke dobre konje

        dva siromaha,

Tere sta dva konjica mnogo lipo razdilila.

O tretjega ne mogoše junaci se pogoditi

Negli su se razgnivala i mnogo se sapsovala.

Ono to mi ne bihu, družino, dva siromaha,

Da jedno mi biše vitez Marko Kraljeviću,

Vitez Marko Kraljeviću i brajen mu Andrijašu,

        mladi vitezi

Tuj si Marko potarže svitlu sablju pozlaćenu

I udari Andrijaša brajena u sardašce.

On mi ranjen prionu za njegovu desnu ruku

Tere knezu Marku potihora besijaše:

Jeda mi te mogu, mili brate, umoliti,

Nemoj to mi vaditi sabljice iz sardašca,

        mili brajane,

Dokle ti ne naručam do dvi i do tri beside.

Kada dojdeš, kreže Marko, k našoj majci junačkoj,

Nemoj to joj, ja te molim, kriva dila učiniti,

I moj dil ćeš podati, kneze Marko, našoj majci,

Zašto si ga nigdar veće od mene ne dočeka.

Ako li te bude mila majka uprašati,

        viteže Marko:

Što mi ti je, sinko, sabljica sva karvava?

Nemoj to joj, mili brate, sve istinu kazovati

Ni naju majku nikako zlovoljiti,

Da reci to ovako našoj majci junačkoj:

Susrite me, mila majko, jedan tihi jelenčac

Koji mi se ne hti sa drumka ukloniti,

        junačka majko,

Ni on meni, mila majko, ni ja njemu.

I tuj stavši potargoh moju sablju junačku

I udarih tihoga jelenka u sardašće,

I kada ja pogledah onoga tiha jelenka

Gdi se htiše na drumku s dušicom razdiliti.

Vide mi ga milo biše kako mojega brajena,

        tihoga jelenka,

I da bi mi na povrate, ne bih ti ga zagubio.

I kada te jošće bude naju majka uprašati:

Da gdi ti je, kneže Marko, tvoj brajen Andrijašu?

Ne reci mi našoj majci istine poništore,

Ostao je, reci, junak, mila majko, u tujoj zemlji

Iz koje se ne može od milin'ja odiliti,

        Andrijašu;

Onde mi je obljubio jednu gizdavu devojku.

I odkle je junak tuj devojku obljubio,

Nikad veće nije pošal sa mnome vojevati,

I sa mnome nije veće ni plinka razdilio.

Ona t' mu je dala mnoga bilja nepoznana

I onoga vinca junaku od zabitja,

        gizdava devojka.

Li uskori mu se hoćeš, mila majko, nadijati.

A kad na te napadu gusari u čarnoj gori,

Nemoj to se prid njimi, mili brate, pripadnuti,

Da izglasa poklikni brajena Andrijaša

Bud da me ćeš zaman, brate, pri potribi

        klikovati

Kada mi te začuju moje ime klikujući,

        kleti gusari,

Taj čas će se od tebe junaci razbignuti

Kako su se vasdakrat, brajene, razbigovali

Kada su te začuli moje ime klikovati,

A neka da ti vidi tvoja ljubima družina

Koji me si tvoga brata brez krivine zagubio!

Vesel budi, gospodaru, i vesela ti družina,

        naš gospodaru!

Ova pisan da bude tvoj milosti na počten'je".

Uz toj odgovorih: Paskoje, hvala ti!

A pak Nikoli rih: bugari sada ti.

NIKOLA

"Kada mi se Radosave vojevoda odiljaše

Od svojega grada divnoga Siverina,

Često mi se Radosav na Siverin obziraše

Tere to mi ovako belu gradu besijaše:

Ovo mi te ostavljam, beli grade Siverine,

        moj divni grade.

Ne znam veće viju li te, ne znam veće

        vidiš li me.

Sva je tada družina barze konje uztegnula

Tere stavši Radosava družina uprašaše:

Jeda nam si, vojevodo, zle bilige ke vidio?

Opeta se zavratimo ka gradu Siverinu.

A on mi se junakom tihim mukom ujimaše,

        Radosave,

Udrio je ostrogami junačkoga dobra konja

Tere to mi odjizdi prid junaci čarnom gorom.

I kada je bio sridi one čarne gore,

Padnuo je Radosave s družinom vince piti,

Da parvo to biše stražice razredio.

Istom straža pripade k Radosavu vojevodi,

        Siverincu,

Da ti je u znanje, naju mili gospodine,

Ovo ti se brode turske kirižije karavane,

Neka to jih pojdemo junaci razjagmiti?

Radosav mi stražici vojevoda odbesidi:

Nemojte jih poništo, družino, razjagmiti,

Da isto jim vazmite jedno brime dobra vina,

        junaci bratjo.

Lipo jim ga vazmite i dobro jim ga platite.

Lipo ga su vazeli i lipo ga su platili,

I kada su padnuli junaci vince piti,

Druga straža pripade k Radosavu Siverincu:

Zlo si vince popio, Radosave vojevodo,

Na te se je spravio Vladko udinski vojvoda,

        Siverinče!

Barzo mi su junaci barze konje pohitali

Tere mi su poseli junačke dobre konje.

Radosav mi ne može svoga konja uhvatiti

Zašto mu se barz konj biše po livadi razigrao.

Za njim to mi potičući vojevoda klikovaše:

Stani jure, konju, stani jure, barzi konju,

        aj davori konju,

Stani jure, barzi konju, da bi, konju, zaginuo!

Kakono je meni tebe cića zaginuti.

Kada mi ga ne može Radosave sustignuti

Poklopio se je svojim šćitkom perenim

Tere mi je otašao za družinom brez konjica,

Svojom svitlom sabljicom, s vitim kopjem na ramenku,

        Siverinče.

Za njim se je upustio Vladko udinski vojvoda

Na svojemu, vitez Vladko, junačkomu dobru konju.

I kad mi Radosava Siverinca sustizaše,

Smirio ga biješe meju pleća udariti.

Položivši vito kopje barzu konju meju uši.

Već mi se je Radosave junački izvarnuo,

        vojevoda,

Tere to mu vito kopje na peren šćitak prija,

Na peren ga šćitak prija, a sabljicom ga obsiče.

Stavši to mi vitez Vladko Radosavu uzbesidi:

Oto sam te kušao, Radosave Siverinče,

Bi li mi se umio pri potribi izvarnuti,

A sadi ti vera budi, Radosave, Vladkova,

        vitežko kopje,

Da te hoću prid družinom vojevodom postaviti.

Odmetni to od sebe tvoje junačko oružje,

Neka da se meju sobom junaci pozdravimo.

Radosav mi odpasa svoju sablju junačku,

K njemu mi je pristupio Vladko udinski vojvoda

Tere mu je pričao bele ruke vezati,

        Siverincu,

A sam ga je odveo na svoje divne dvorove.

K njemu su se kupile sve devojke i neviste

I one mlajahne, družino, udovice,

Tere to mi Radosavu Siverincu klikovahu:

Aj davori, davori, Radosave Siverinče,

Mnozim ti nam si čarno ruho postavio,

        vojevoda!

Već to mi je hotila nika srića Vladkova

Da te je junaka na veri privario,

I njegova t' bi ljubovca čarno ruho pronosila.

Tuj mi se je Radosavu na Vladka razžalilo,

Tere to mu junak izglasa klikovaše:

Neverna ti, Vladko, vera i neverna ti ljubovca,

        viteže Vladko!

Kada ga je začuo vitez Vladko klikujući,

Vele t' se je na njega vojevoda razgnjivao

Ter mi je dozvao one svoje verne sluge

Kojim to je pridao Radosava Siverinca,

Tere ga je poslao junaka zagubiti.

A sada mi i vasda dobra srića s tobom budi,

        naš gospodaru,

I zdravo nam svude hodi i veselo domom dojdi.

Zatim ja ne postav, zahvalih i njemu

Ter mu rih: Budi zdrav i vesel u svemu.

Tako bugarivši bolji put obrati

Htiše, jer svaršivši sedoše ručati.

Ponudiše mene da jim činju družbu

Za pravi družbene i za čast i službu.

I kako ručaše, ne hteć se liniti,

Veselo ustaše i jaše voziti.

Naprid se tiskoše, dobro napirući,

Obadva klikoše, pisam začinjući

Potiho, ne barzeć, svaki vesel i vruć,

Jedan niže daržeć, drugi više pojuć:

"I kliče devojka, pokliče devojka,

Još kliče devojka, mlada mi tere gizdava,

Mlada tere gizdava, sa brig bela devojka Dunaja:

Stani se, Šišmane, stani se, Šišmane,

Stani se, Šišmane, tere mi razbiraj glasove,

Tere razbiraj glasove ča devojka mlajahta klikuje:

Dva sta kraljevića, dva mi sta kraljevića,

Dva mi sta kraljevića od bojka ne dobegla,

Ali sta ubijena, ali sta živa odvedena?

Nisu ti ubijena, da nisu ti ubijena,

Nisu ti ubijena, da živa mi sta odvedena,

Živa sta odvedena k caru Pajazitu na Portu.

Andrijaš se moljaše, Andrijaš mi se moljaše,

Andrijaš se moljaše baši, alubaši, subaši

Ne toliko za sebe koliko za brata Lazara:

Pušćaj naju, bašo, pušćaj naju, bašo,

Pušćaj naju, bašo, do naju mile majke,

A verom ti se mojom junačkom obetuju,

Sabljice da ne pašu, sabljice već da ne pašu,

Sabljice da ne pašu, konjica da ne jižju,

Kalujer da se postavlju, Svetoj gori da služu".

Kad pisan dospiše u vrime obroka,

Prem na kraj dopriše Bračkoga otoka

Gdi voda, ne vim zač, na hipe barza je,

Gdi se s Suletom Brač malo ča ne staje.

Zatim malo stavši kopit navadiše

Pak plav privezavši obid pripraviše.

Sidosmo blagovat, nič ono nič ovo,

I onim se čtovat ča biše gotovo.

Za svim tuj razbiše, jur kad siti bismo,

Ježin ke skupiše prem kad sisti htismo.

Nikolu odpravih zarad veće stvarî,

U mošnju mu stavih nikôko dinari,

Njemu naredivši da ide prik gore,

Ništar ne šćedivši kupit sve ča more

Za našu potribu, jer mi se čini to

Nesladko svej ribu blagovat u lito.

I zač odlučismo vele naprid iti

Ča prî vidismo za moći viditi.

On se zamaknu tja pošad kupovati,

Tuj Paskoj na me ja govore marmnjati.

PASKOJ

Zašto nis' dal ni htil ponest kanjčenicu

S ke bi kadgod imil dobru brašnenicu?

Nahital bih kanjac, jer ovdi love se,

Procipov i janjac dokle on donese.

Da sam ja kriv, budi, tej riči pustimo,

Rih, dokle on trudi, legši počinimo.

Ovdi prem u plavi pod ovim pokrovom

Sladak se san pravi pod sincom takovom

Kad nimamo ini zaslon tuj nadvoru,

Ni stabla ni sini na kraju pri moru.

Tako t' učinismo u sunce najvruće,

Jer ondi ne imismo ni zida ni kuće.

I malo pospavši, barži od sokola,

Vidismo ustavši gdi grede Nikola

I š njim pastir tokoj da na plav sve stave,

Noseć svaki dil svoj njegove priprave.

Zatim se spraviše, dav pastiru piti,

Kî pivši želiše k stadu svomu iti.

On se poklonivši kada hti da ide,

Ter se uputivši uzbardo otide.

Nikolu hvalismo barzo da je hodil

I dobro t' je, rismo, kupil sve ča je htil.

Tad oni ne htiše tuj veće siditi,

Vesla napraviše ter jaše voziti.

Pojdosmo k Nečujmu za kušati sriću

Gdi je bil Don Dujmu stan Baništriliću

Koji Split ostavi i tamo se zavi

Cić božje ljubavi da ga bolje slavi,

Luku tuj obravši za njemu služiti,

U svemu poznavši da će zgodna biti.

Luka je velika, vridna za življen'je

U koj su razlika mista za lovljen'je.

Kî u njoj plavi vežu liti dohodeći,

Na šest mist potežu tratu tuj loveći.

Dugo vrime Marul Marko je tuj š njim bil,

Koga, mnim, da si čul i knjige njega čtil,

Ke su raznesene po sve svita kraje,

Čudno narešene, svake slasti slaje,

Kî cića umin'ja koje on imiše

I čista živin'ja svude poznan biše,

Kî svojom dobrotom kud godi je hodil

I svetim životom svim je bil drag i mil,

Svu našu okruni stranu mnogom dikom

I častju napuni i hvalom velikom;

Kim je urešen bil i jezik slovinski

I kim se je dičil tokoje latinski.

Ja mnim, ona dila kâ vidih od toga

Da ti nisu bila brez Duha Svetoga,

Kî mu dâ nauk taj i razum u nj stavi

Da ga zna svaki kraj, da ga vas svit slavi.

Marko Marul oni komu se svi čude,

Koga glas svud zvoni i cvate od svude!

Znali su, njegova pisma kî su čtili,

Razuma takova jesu l' gdi vidili.

O Splite čestiti, ku si sriću imil

Da s' vasda njizdo tî razumnim ljudem bil!

U tebi knjižnici mnozi se rodiše,

Veli razumnici, koji slavni biše.

Ljudi vridna broja kojih glas mukal nî,

Vasda družba tvoja bili su po sve dni,

Kî kriposti biše svake napunjeni,

Kako sami htiše, i vele hvaljeni.

Li Marul nad svima, za reći rič pravu,

Najveću čast ima i diku i slavu.

Zvizdami meu svimi kako sja Danica

Tako t' meu mudrimi ime mu protica.

Oni jur svoziše sežanj dvi hiljade,

Kad (ne znam ča biše) žeja me napade,

Al bihu kopita uzrok, al ježine,

Al vrućina lita, al ke stvari ine.

Rih: Žeja me tira, nu mi dajte piti.

Nije toj zamira navlastito liti.

Kad oni da dadu i da služe htiše,

Vidih velu svadu, ričmi se snitiše

Jer ne bî buklije onde ni pehara,

Jedan mre od jije, a drugi se stara.

Pak su se svidili (stid jih biše reći)

Da su toj zabili pastiru služeći.

Meni tuj služiše vinca razvodnjena

Kupicom kâ biše za njih ponesena,

Po krajih zlaćena srebra izvarsnoga,

Tegom napravljena, načina staroga.

Počeh ja gasiti tiho tuj nezgodu,

Kî se imah sarditi i žaliti škodu.

Malo t' me griziše taj škoda takova,

Neg ča mi drag biše kî mi ga darova.

Od Damaška strane doni ga znanac moj

Meu stvari izbrane kojim ne biše broj.

Kada u njem staše vince al vodica,

Na dnu mu se sjaše s misecom Danica.

Meštar na nj pisat hti ovu rič, ne inu:

"Gdi godi budeš ti, veseli družinu!"

Moriškimi slovi toj hti upisati

Prî ner ga gotovi i zlatom pozlati.

Zabivši se staše nikôko mučeći,

Nijedan ne znaše ča činit ni reći.

Tuj ne govoreći smisliše se tada,

Jedan sprid vozeći, a drugi nazada.

Plavju obarnuše na tihomu moru

Tere se varnuše opeta uzgoru.

U tome nemiru odlučiše iti

Gdino se pastiru podaše napiti.

Paskoj se boleći cić toga dostojno,

Vas taj put noseći sarce nepokojno.

Govoreći njemu: Vid se omarsismo,

Jere te u svemu tôko prihvalismo!

I glavom pokima rekši: mudri neće

Da se nitkor nima hvaliti odveće.

Priče ga karati nemilo rad toga,

Zatim mu davati nauka dobroga.

Veće pomnju prudi človiku imiti

Ner težeć kî trudi i vele dobiti.

Istina bo je toj i pravo t' se reče:

(pametuj svak ovoj) pomen kuću teče,

Nepomnja raztiče stoke i velike

Kako kad ističe vodica iz rike.

Toj ve si domodar ne u zloj haljini,

Sam sebi gospodar i svojoj družini,

Lahko ćeš doteći gdi s taki shode,

S nepomnjom ne hteći čuvat se od škode,

I znaj da ćeš tvoj stan skoro razčiniti

I ne u vele dan, hteć tako živiti.

A to (ča mogu znat) još veće činjaše,

Za sinu nauk dat koji ga slišaše.

Nikola kî je kriv i ne gleda gori,

Koliko da nî živ riči ne govori.

Vas taj put mučavši čestokrat uzdiše.

Zatim malo stavši dojdoše gdi htiše.

Kada tuj dojdosmo, nuti sriće naju,

Bukliju najdosmo s peharom na kraju.

Prî ner se krenuše (Paskoj ga pozire)

Njom se nategnuše na volju brez mire.

Kada se napiše našad sve tuj milo,

Kako pozabiše sve ča biše bilo.

Ter se uputiše hteći naprid iti,

Vrimena ne htiše veće tuj gubiti.

I tako vozeći na pospih nizdolu

Paskoj, govoreći upraša Nikolu:

PASKOJ

Hoć' mi odpivati, za mnom ne ostaje,

Ča te uprašati budu pripivaje?

Ako budeš htio, sve ću ti prostiti

Ča me si činio vrativ se voziti.

NIKOLA

Ča budu umiti, nu počni govorit,

U tom ti zgoditi neću se umorit.

PASKOJ

Što je najstarije, nudir me nauči

I dugovičnije, rec' ter me ne muči!

NIKOLA

To je jedini Bog brez simena koren,

Kîno je sam svemog, ne rojen ni stvoren.

PASKOJ

Da najliplje što je?

NIKOLA

        Oto vas ovi svit,

Po Bogu jerbo je vaskolik stvoren bit.

PASKOJ

Da najveće ča je? Odgovor daj barži!

NIKOLA

Sam znaš misto da je, jer svaka uzdarži.

PASKOJ

Nu najbarže što je? Reci mi da viju.

NIKOLA

Mišljen'je jest moje i tvoje i sviju,

Kô svuda protiče, kô svude prohodi,

Koje se promiče po suhu i po vodi.

PASKOJ

Da najjače ča je?

NIKOLA

Od tih čim svit plodi,

Potriba jača je, jer svaka nathodi.

PASKOJ

Da što je vridnije? I toj mi kazuj sad,

Ali razumnije? Začto sam znati rad.

NIKOLA

Razumno je vrime, svaka iznahodi,

Vele teško brime oblahča kadgodi.

A k tomu vridno jest nad svaka od svita,

Časa ne more sest, najbarže prolita.

Prohodi ne stajuć ter se ne povraća,

Blag jest kî ga znajuć u dobro sve straća.

PASKOJ

Nudire totu stan' ter mi rec' ako hoć':

al je bil parvo dan ali je bila noć?

NIKOLA

Kî bihu razumni oni tako riše.

I meni se toj mni da prija noć biše.

PASKOJ

Rec' mi: mučno što je i lahko, ako viš?

Jer bih rad oboje toj meni da poviš.

NIKOLA

Svakomu mučno je sama sebe znati,

A zatim lahko je druzih pokarati.

Mučno je i onoj potajno daržati

Ča ti prijatelj tvoj bude povidati.

I još stvar trudna je, hteć pokojan biti,

Vrime kô ostaje dobro razdiliti,

I psovke podniti ke budu rečene,

Sarce ne imiti ni misli smetene.

Mučno se još ima, premda ćeš ne htiti,

Licem i očima zlobu ne odkriti.

PASKOJ

Je l' kô dilo veće al može li biti

Ner u greb ležeće tilo uskrišiti?

NIKOLA

Veće čini oni od čuda takoga

Kî sebe ukloni od griha smartnoga.

Tilu život dati manje će toj biti,

Jer će li nestati i opet umriti.

Da tko dušu shrani i grihom otima,

Oni stvar obrani kâ konca ne ima.

PASKOJ

Što s' ridko vidio na svitu ovomu.

Ako s' procinio u življen'ju tomu?

NIKOLA

Ridko ti ovo gre, vladavac kî dere,

Starosti da dopre zal i pun nevere.

PASKOJ

Kako ćemo moći mi pravo živiti,

U dne i u noći pohvaljeni biti?

NIKOLA

Ako uzpomnimo sebe ukloniti

U čemu vidimo druzih prigrišiti.

PASKOJ

Kom kripostju bude mlad človik ponišan?

NIKOLA

Ako on ne bude nigdare zališan.

PASKOJ

Da ča se nahodi u mužu i ženi

Ča prudi i škodi? Nudire rec' meni!

NIKOLA

Jazik je, da znaš, toj dobro i zlo voće

Kî po običaj svoj govori što hoće.

PASKOJ

Da čim se jizbine i pitja slačaju?

NIKOLA

Ne znam stvari me nere glad i žaju.

PASKOJ

Umiš li mi riti: kâ su božja dila

Meu nami činiti koja mu su mila?

NIKOLA

Njegovo dilo je oholih snižiti,

Umiljenih toje gori uzvišiti.

PASKOJ

Htij mi poviditi, ako t' je od volje:

Na svitu činiti ča nam je najbolje?

NIKOLA

Toj moreš sam znati, mene ne prositi:

Dobro dilovati i dobro živiti.

PASKOJ

Da ča se nahodi potajno i duboko

K čemu ne dohodi umin'je visoko?

NIKOLA

Ke dojti imaju al prave al krive,

Stvari se ne znaju, jere su sumljive.

PASKOJ

Ča je ljudem sladko i milo odsvude,

I ljupko i gladko?

NIKOLA

Ufan'je kim žude.

PASKOJ

Rec' mi: kada vesel človik vele biva?

NIKOLA

Kada je s mirom sel ter čagod dobiva.

PASKOJ

Kâ t' se najbolja plav i brez sumnje vidi?

NIKOLA

Kâ dugo putovav, došad doma, sidi.

Čudno ti mi biše Nikolu viditi

Gdi hip ne pridiše ni stane misliti.

Paskoj ga uprašaše i dobri postajuć,

On odgovaraše taj čas odpivajuć.

Sedši užinaše dobro se napivši,

Malo počivaše, meu sobom šalivši.

Vesla popadoše vozeći još bolje,

Na izmin klikoše opet s dobre volje.

PASKOJ

Jesu l' ča vridniji mudri i umići

Al ča nevridniji kî su neumići?

NIKOLA

Kî su naučeni, vridni će se zvati

Kako zrak sunčeni jer se budu sjati,

I koji nastoje tuj kripost imiti,

Druzih sve dni svoje na dobro učiti,

S timi svitlinami vasda će živiti,

Skladni će s zvizdami nebeskimi biti.

Tôka je od jednoga k drugomu prilika

Kolika od živoga do martva človika.

I konji povodni kî jizdit umiju

Veće su ugodni negli kî se riju.

PASKOJ

Oni lašci veli da ča dobivaju

Kî gredu veseli dokle jih poznaju?

NIKOLA

Toj će dobivati kad pravo govore

Da jim verovati ništor se ne more.

PASKOJ

Ča se barzo stara ter izgubi zlamen

Kakono i žara udrena o kamen?

NIKOLA

Barzo se staraju sva dobra činjen'ja

Ako ne imaju česta ponovljen'ja.

PASKOJ

Reci mi: ufan'je je l' čemu ali nî?

NIKOLA

Jest, kako i spanje kad se što lipo sni.

PASKOJ

S prijatelji sami kaki ćemo biti?

NIKOLA

Kakovih njih s nami želimo imiti.

PASKOJ

Zač su draži svudi vasda od počala

Kî su lipi ljudi i kipa pristala?

Zašto je milije š njimi govoriti,

Toj ti se ne krije, sidit i hoditi,

Ner kî su mardavi, neslani i tromi

Al kî su garbavi i kljasti i hromi?

NIKOLA

Ostav' tej beside neka toj pitaju

Kî sunca ne vide i oči nimaju.

PASKOJ

Mislidir u tebi: tko će se ženiti,

Lipu l' ima sebi ženu izprositi?

NIKOLA

Ako grubu najde, mučan je sasvima,

Jer u tugu zajde kâ lika ne ima.

Ako l' lipu jame, nač more iziti,

Molim te neka me..., ino t' neću riti.

PASKOJ

Da koga dopade nekorisna žena

Al ku mu nasvade da je nepočtena,

Nevesel o tomu kad bude toj znati

Koji lik zlu svomu on ima iskati?

NIKOLA

Ja ga ništar bolje ne vim naučiti

Ner take nevolje tarpeć podnositi.

Inako čineći porugan će biti,

Hodeć i ležeći sraman će živiti.

PASKOJ

S takimi trudniji dano je život vas

I vele mučniji negli je smartni čas?

NIKOLA

Komu je mučno toj i neće podnesti,

Čuvaj se i nemoj u to se zaplesti.

PASKOJ

Ča se je najbolje ljudem naučiti?

NIKOLA

Zlobe i svojevolje pridnje odučiti.

PASKOJ

Zašto zlato blidi tere nima mira?

NIKOLA

Jere ga svak slidi i hlepi i tira.

PASKOJ

Reci mi zatime, oddahnuvši malo,

Obrokovat vrime kada je pristalo?

NIKOLA

Vrime blagovati bogatu najbolje

Jest (ča mogu znati) kad mu gre od volje,

A ubogu se dâ vrime kad uzmore

I kad se dogoda al bolje al gore.

PASKOJ

U čem je dovika zla najveće mnoštvo?

NIKOLA

Kad stara človika pritisne uboštvo.

PASKOJ

Kô t' je draže vino od svih ča se čuje?

NIKOLA

Veruj mi, ne ino ner kô se daruje.

PASKOJ

Rec' mi: kakov je pas i koje je ćudi?

NIKOLA

Lačahan skakće vas, igra se i trudi,

Da sit ćud promini, režljiv je k svakomu,

Priličan se čini ogaru velomu.

PASKOJ

Koja zvir najgore ujida i rani,

Kojoj se nitkore vasda ne obrani?

NIKOLA

Od divjih jest zviri nesramni laživac,

I kî dobrih tiri, zlobni razpravljivac;

A od pitomih on kî vuhleć i mažuć

Zvoni himbeni zvon prijatelj se kažuć.

PASKOJ

Da ča je reći htil ričmi brez otvora

Koje je govoril mudri Fitagora?

Nemoj dupsti oganj oštarjem od noža

Ča god se stavi na nj, skončaje, ne množa.

Općena stanjica nima se pustiti,

Ni lasno desnica k svakomu kloniti.

Kad vlase podstrižeš, nad ustrižci ne stoj,

I nohte obrižeš, ni na nje mokrit poj.

Protiv suncu stati nimaš kad govoriš,

Jer ćeš se kajati kad usta otvoriš.

Da ča je htil reći, ne hteć da svi znaju,

Razumno učeći da mudri uganjaju?

Uklon' se i biži i nemoj to dati,

Svej u jednoj hiži lastovicam stati.

Čin' da t' se pohvata ruka lug smarsiti

Na kom ti pinjata bude se variti.

Nigdar prik statire ne skači hudobno

Ni prik ine mire, jer nije podobno.

Ul'jem stol čistiti nemoj ni stirati,

Na kom ćeš siditi ali počivati.

Zatim primuknuše obadva prem tada

Kad se spomenuše da sunce zapada.

Barže se makoše jače napirući,

Dolame svukoše i potni i vrući.

Tuj si podvikujuć i trisku čineći

Kraj morski minujuć, more se pineći,

Prostirući ruke ča bolje umihu,

Na ustje od luke dojdoše gdi htihu.

Totu plav staviše, svi tri ne pridišu,

Večeru opraviše, pekući na prišu.

Sedši večerasmo dokle svitlo biše,

Večerav zaspasmo, jer nam se toj htiše.

Na hladu tuj speći, koli bî sladak san!

Ptice žubereći dokle poznaše dan.