„Šta dokazuje čaršav posle prve bračne noći“: Kako prastari bračni običaji i dalje progone savremene žene

„Kad je počeo da se svlači preda mnom posle venčanja, bila sam prestravljena", priseća se Elmira (ime je izmenjeno).

„I bez obzira na to koliko sam se trudila da poverujem da to mora da se desi sad kad sam udata, nisam uspevala da se smirim. Kroz glavu mi je samo prolazilo da sad i ja moram da se skinem."

Elmira je imala 27 godina, upravo je završila fakultet i radila je kao prevoditeljka. Muža su joj odabrali roditelji. Pristala je na brak, kako bi „usrećila majku".

„Bio je samo naš komšija, bili smo potpuno različiti; nije bio obrazovan, nismo imali ništa zajedničko", priseća se ona.

„Sa njim su me upoznala moja braća i rekli su da je dobar čovek. Mama je bila srećna što se udajem za komšiju, jer bih joj tako bila blizu i uvek bi znala šta se dešava."

Elmira je više puta govorila majci da još ne želi da zasnuje porodicu. Majka je to ispričala rodbini, koja je odmah počela da vrši pritisak na nju, sumnjajući da možda nije devica.

Ali tokom prve bračne noći je zapravo prvi put imala seks.

Znajući to, njen muž je potpuno zanemario njena osećanja i samopoštovanje, objašnjava ona.

Samo je legao na nju i kad je njena glava počela da udara u ormar, čula je kucanje i povišeni ženski glas iz susedne prostorije: „Hej, tiše malo tamo! Kakav bezobrazluk!"

Iza vrata su bile Elmirina majka, dve tetke, svekrva i još jedna daleka rođaka (koja je pokucala i viknula) - njihovo prisustvo tradicionalno je nužno kako bi se potvrdilo da je došlo do ispunjenja bračne obaveze i „čina fizičke ljubavi", kao i da je mlada nevina.

„Mogao je da se čuje i najtiši zvuk", priseća se Elmira. „Tresla sam se od bola i poniženja i pomislila sam: 'Je li brak zaista ovako izgleda?'"

Ta ista daleka rođaka je ovde bila u svojstvu „engija" - udate žene koja odlazi u kuću mladenaca odmah posle venčanja i sedi čitave noći u sobi pored spavaće.

Jedna od njenih obaveza je savetovanje, a ideja je da seksualno neiskusna nevesta može bilo kad da istrči iz spavaće sobe i zatraži savet starije i iskusnije žene.

Druga obaveza engi je da uzme čaršav posle prve bračne noći.

„Prve bračne noći su obavijene velom tajne"

Pokazivanje čaršava ujutro posle bračne noći uobičajena je tradicija na Kavkazu.

Krv na njemu pruža dokaz rodbini da je došlo do ispunjenja bračne obaveze. Porodice se okupljaju da čestitaju mladom bračnom paru kad vide krvave mrlje i tek posle toga se bračni ritual smatra dovršenim.

„Zbog toga je prva bračna noći obavijena tolikim velom tajne - šta će čaršav pokazati ujutro?", kaže Šakla Ismail, koja studira ženska prava u Azerbejdžanu.

Ako nema krvi, žena bi mogla da bude izopštena i vraćena roditeljima kao „oštećena".

Posle toga se smatra razvedenom i često joj je teško da se ponovo uda - mogla bi i da bude zlostavljana u roditeljskom domu.

Aktivisti za ljudska prava u Azerbejdžanu kažu da je tradicija svedočenja prvoj bračnoj noći i paradiranje čaršavom i dalje naširoko rasprostranjena u ruralnim delovima zemlje.

Takođe, ponekad pre venčanja ženu pregleda „specijalista" kako bi se uverio da je i dalje devica.

Ovu proceduru oštro osuđuju vodeće međunarodne organizacije. Prošle jeseni, UN i SZO pozvali su na okončanje ove prakse - koja se i dalje sprovodi u najmanje 20 zemalja - nazvavši je ponižavajućom i traumatičnom za žene.

U saopštenju se pominje i da medicinska nauka ne priznaje koncept „devičanstva" i da on postoji samo u društvenim, kulturnim i religioznim verovanjima.

„Trauma je nadjačala bilo kakvu sramotu"

Elmira sa prvom bračnom noći povezuje osećanja straha, bola i sramote.

„Bila sam van sebe i prestravljena da bih rekla bilo šta. Nisam spavala čitave noći, ali njega to nije zanimalo. Posle svega je usnio spokojnim snom."

Ujutro su „svedoci" došli u spavaću sobu da uzmu čaršav.

„Tada me već više nije bilo briga - shvatala sam koliko je sve to odvratno, ali je trauma od prethodne noći nadjačala moju sramotu", kaže Elmira.

„Znala sam da će svi da pregledaju čaršav, ali sam bila u tolikom šoku da se jedva sećam kako su ga uopšte skinuli."

Ova tradicija svake godine postaje sve traumatičnija za žene, kaže psihološkinja Elada Gorina.

U savremenom svetu, gde se sve više ljudi venčava kasnije u životu i ima bar nekakvo seksualno iskustvo pre braka, mladim ljudima nisu potrebni saveti rodbine koja sedi u susednoj prostoriji i njihova uloga postaje gotovo isključivo potvrđivanje nevinosti mlade.

„I dan-danas, mnoge žene prisustvo engi smatraju normalnim", kaže Gorina. „Trauma, konflikt i patnja nastaju kad nove generacije odrastu u naprednijim vremenima od roditelja".

Negar, koja je nekada živela u ruralnom Azerbejdžanu, seća se da prve bračne noći nije imala jednog ili dvojicu „konsultanata", već se u susednu prostoriju naguralo „čitavo selo".

„Nikad me u životu nije bilo više sramota, ali sam mislila da je to normalno, jer su stariji valjda bolje znali."

Negar objašnjava da, ni ona, ni njen muž nisu imali želju za seksom, jer su čuli kako iza vrata „ljudi škripe stolicama i dišu". Ujutro su i oni morali da pokažu čaršav.

U to vreme, Negar je imala samo 18 godina; sada je u tridesetim i razvedena, a živi u glavnom gradu Bakuu. Ona svoju rodbinu naziva „perverznjacima".

Međutim, ne dobije svako priliku da započne nov život, a zbog položaja žena u patrijarhalnim društvima do promena dolazi sporo.

„Crvena jabuka"

Slična tradicija sa čaršavom postoji i u susednoj Jermeniji, a ponekad na nju može da se naiđe i u Gruziji i nekoliko drugih ruskih republika na severnom Kavkazu.

U jermenskoj verziji, nema „svedoka" koji sede iza vrata. Tamo se ova tradicija zove „crvena jabuka", što je suptilni nagoveštaj krvavih fleka na čaršavima.

Još jednom, običaj je najrasprostranjeniji van glavnog grada Jerevana.

„Što se više udaljite od glavnog grada, to je 'pacijent' bolesniji i više se opire promenama, na nekim mestima dostigavši čak tačku fanatizma", objašnjava Nina Karapetians, aktivistkinja za ljudska prava.

Ona kaže da se ponekad pozivaju kompletna rodbina i komšije da posvedoče da je mlada „čista i čestita".

„I tako u ritualnom ponižavanju učestvuje celo selo", kaže Karapetians.

U ruralnim krajevima devojke se često udaju čim napune 18 godina, a mnoge od njih nemaju škole, niti posao. Ako takva devojka ne prođe „test jabuke", njeni roditelji mogu da je se odreknu.

„Nikad nismo govorili o toj noći"

Prema Eladi Gorini, neke žene se sa ovom tradicijom nose relativno lako, dok druge mogu da proživljavaju traumu godinama.

„Bio je jedan slučaj kada posle prve bračne noći nije bilo nikakve krvi na čaršavu. I tako usred noći, muževljeva čitava familija odvela je nevestu doktoru da proveri je li devica ili nije", objašnjava Gorina.

Ovo narušavanje ženine privatnosti može da je navede da se oseća kao žrtva nasilja, ostavivši joj dugoročne traume, kaže Gorina.

Šest meseci posle venčanja, Elmirin muž je umro. „Pola godine nismo pričali o toj prvoj noći", kaže ona.

Posle smrti njenog muža, Elmira nije imala druge muškarce - kaže da ima psihološku blokadu.

„Bila sam spremna ponovo da se udam ili čak počnem da se viđam s nekim, ali me sprečava moje prethodno iskustvo... Kad bih morala ponovo da prođem kroz to danas, ponašala bih se potpuno drugačije u društvu muža i tih žena", kaže ona.

Stručnjaci iz Jermenije i Azerbejdžana slažu se da ova tradicija polako postaje stvar prošlosti. „Nove generacije spremne su da se bore za svoja prava", kaže Nina Karapetians.

„Znam porodice koje su odbile da učestvuju u ovoj ceremoniji", ističe Šakla Ismail. „Mislim da su ti ljudi fantastični i da promena počinje sa njima."

***

Arif i Maleika (imena su izmenjena) su mladi par iz Azerbejdžana iz skromnih porodica, i upoznali su se preko rodbine.

Prema tradiciji, na njihovom venčanju mlada i mladoženja sede odvojeno na izdignutom stolu; jedino na njihovom stolu nema alkohola.

Oni gledaju kako njihovi gosti - oko 400 ljudi - plešu i zabavljaju se. Mladoženja ne ljubi mladu - to nije prihvatljivo u javnosti.

Ali potpuno neočekivano, Maleika uskoro odbacuje skromni nenasmejani izraz lica i, na zapanjene poglede rodbine, i sama počinje da pleše.

Gosti šapuću i tračare, nazivajući Maleiku besramnom. „Ovo nije disko!", žali se jedna žena.

„Kako može da bude toliko neskromna! Ona ne poštuje našu tradiciju!", komentariše druga.

Gosti nisu zadovoljni što mlada ne obraća previše pažnje na njih, razgovara sa prijateljima umesto sa rodbinom i što ponekad govori mužu šta da radi.

Ali čak i Maleika ne može da pobegne od tradicije. Kad automobil sa mladencima napusti salu za proslave, u stopu ih prati jedan drugi, koji vozi četiri pripite žene.

Čak i ovaj moderniji par zna da večeras neće biti sam u rođenoj kući.

Ilustracije: Mageram Zejnalov