Edvard Kardelj

edvard kardelj
edvard kardelj
	Edvard Kardelj
Lični podaci
Datum rođenja	27. januar 1910.
Mesto rođenja	Ljubljana, Austrougarska
Datum smrti	10. februar 1979. (69 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Profesija	društveno-politički radnik
Porodica
Supružnik	Pepca Kardelj
Delovanje
Član KPJ od	1928.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije; 1941 — 1945.
Čin	general-pukovnik u rezervi
U toku NOB	član Vrhovnog štaba NOV i POJ
Predsednik CK SK Slovenije
Period	1937 — 1943.
Prethodnik	niko
Naslednik	Franc Leskošek
Ministar inostranih poslova FNRJ
Period	1948 — 1953.
Prethodnik	Stanoje Simić
Naslednik	Koča Popović
Predsednik ; Savezne skupštine SFRJ
Period	1963 — 1967.
Prethodnik	Petar Stambolić
Naslednik	Milentije Popović
Heroj
Narodni heroj od	20. decembra 1951.
Odlikovanja
	jugoslovenska odlikovanja:
	inostrana odlikovanja:
	Orden Lenjina

Edvard Kardelj (Ljubljana, 27. januar 1910 — Ljubljana, 10. februar 1979) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Slovenije, jedan od najistaknutijih rukovodilaca jugoslovenskog revolucionarnog pokreta, član Predsedništva CK SKJ i Predsedništva SFRJ, general-pukovnik JNA u rezervi, dvostruki junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U toku ilegalnog partijskog rada bio je poznat pod pseudonimima Bevc, Krištof i Sperans.

Biografija

Rođen je 27. januara 1910. u Ljubljani. Potiče iz radničke porodice, njegov otac Edvard bio je krojački radnik i član Socijaldemokratske stranke, a majka radnica u fabrici duvana i sindikalni funkcioner. Još od ranog detinjstva, pored svojih roditelja, došao je u dodir s idejama radničkog pokreta, a kasnije i u dodir s radničkim Kulturno-prosvetnim društvom „Sloboda“.

Politički rad u zemlji

Nakon završetka Građanske škole, upisao je Učiteljsku školu u Ljubljani. Za vreme školovanja, 1926. godine, postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), radio u ilegalnim marksističkim kružocima u školi i učestvovao u drugim akcijama radničke omladine — u radu i rasturanju materijala ilegalnih štamparija, štrajkovima i dr. Početkom 1928. godine postao je član Mesnog komiteta SKOJ-a za Ljubljanu, naredne godine član, a potom i sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Sloveniju. Kao rukovodilac SKOJ-a organizovao je aktivnost radničke omladine i sarađivao u reviji „Mladina“. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) primljen je 1928. godine.

Godine 1929. završio je Učiteljsku školu, ali je decembra iste godine bio uhapšen i u istražnom zatvoru proveo mesec dana. Krajem februara 1930. godine ponovo je uhapšen u policijskoj provali, koja je nastala u Centralnom komitetu SKOJ-a u Beogradu. Posle ponovnog hapšenja, bio je prebačen u beogradski zatvor „Glavnjaču“, gde je sedam meseci proveo u istražnom zatvoru. Tada je bio izložen mučenju i batinama od strane pripadnika policije predvođenih Svetozarom Vujkovićem, čak je naglavačke bio isturen kroz prozor sa šestog sprata policijske zgrade, ali nikoga nije odao. Septembra 1930. godine izveden je pred Državni sud za zaštitu države, koji ga je zbog komunističkog delovanja, osudio na dve godine strogog zatvora. Zatvorsku kaznu je izdržao u zatvoru „Zabela“, kod Požarevca.

Po izlasku iz zatvora, početkom 1932. godine, vratio se u Ljubljanu, gde je zajedno sa Borisom Kidričem i još nekoliko istaknutih slovenačkih komunista, obnovio rad Pokrajinskog komiteta KPJ za Sloveniju i radio na obnovi partijskih i skojevskih organizacija, koje su bile razbijene u prvim godinama Šestojanuarske diktature. Kao član Pokrajinskog komiteta, prvenstveno je radio na razrađivanju političke i idejne akcije Komunističke partije, posebno u borbi za veći uticaj komunista među radnicima. Učestvovao je u pokretanju legalnih partijskih publikacija — „Književnost“, „Nova knjiga“, „Ljudska Pravica“, „Mlada knjižica“ i sam se baveći publicističkim radom. Uoči Drugog svetskog rata, sarađivao je u „Proleteru“, „Sobodnosti“, „Večerniku“, „Slovenskom poročevalcu“, „Izrazu“ i dr. Svoje radove objavljivao je u periodu ilegalnosti pod različitim pseudonima — Tone Brodar, Ivan Kovač, J. Bevc, Levc, Ivan Ukmar, Petar Lovrić i dr.

Godine 1934. učestvovao je u organizovanju Četvrte pokrajinske konferencije KPJ za Sloveniju, koja je održana sredinom septembra, u Medvodama kod Ljubljane. Na ovoj konferenciji održao je referat „O zadacima pokrajinske organizacije KPJ za Sloveniju u odnosu na seljačko i nacionalno pitanje“. Pošto je Kardelj bio među onim jugoslovenskim komunistima koji su uočili potrebu za promenama u tadašnjoj politici komunističkog pokreta, a posebno neophodnost prevazilaženja sektaštva, koje je godinama dominiralo u radu Komunističke partije Jugoslavije, on je često bio kritikovan od strane tadašnjeg rukovodstva KPJ ili pojedinih instruktora, koji su po nalogu CK KPJ, iz inostranstva dolazili na ilegalni rad u zemlju. Za politički rad Edvarda Kardelja, veliki značaj su imali susreti i razgovori sa Josipom Brozom Titom, koji je kao član Politbiroa CK KPJ, u septembru 1934. godine, boravio u Hrvatskoj i Sloveniji, gde je pomagao u organizovanju i radu pokrajinskih partijskih konferencija.

Politički rad u inostranstvu

Kao poznati komunist, Kardelj je više puta hapšen i proganjan od policije, pa je to bio i jedan od razloga što je, odlukom CK KPJ, bio upućen na partijski rad u Sovjetski Savez, novembra 1934. godine. U Sovjetskom Savezu, u kojem je boravio dve godine, bavio se, pre svega, političko-ekonomskim studijama, proučavao istoriju i filozofiju, i radio u sekciji KPJ u Kominterni. U Moskvi je pohađao „Međunarodnu lenjinsku školu“ i bavio se predavačkom delatnošću. U istoj školi, kao i na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada (KUNMZ), predavao je istoriju međunarodnog radničkog i socijalističkog pokreta i Kominterne, istoriju radničkog pokreta Jugoslavije, kao i neke predmete iz oblasti političke prakse.

Za vreme Sedmog kongresa Komunističke internacionale, u leto 1935. godine, prisustvovao je pojedinim sednicama delegacije KPJ, koja je učestvovala u radu Kongresa, a posebno je učestvovao u radu tzv. „Slovenačke komisije“, po čijem je nalogu napisao više tekstova za listove i časopise u zemlji. U Moskvi je preveo i poznato delo Vladimira Iliča Lenjina, „Materijalizam i empiriokriticizam“. Kao član aktiva KPJ u Moskvi, učestvovao je i na partijskom savetovanju na kojem je doneta odluka da rukovodstvo KPJ pređe u zemlju.

Na zahtev Josipa Broza Tita, koji je, nalazeći se na ilegalnom partijskom radu u zemlji, uputio Centralnom komitetu KPJ, Kardelj se, početkom 1937. godine vratio u Jugoslaviju. Kratko je boravio i u Parizu, sedištu CK KPJ, gde je radio na izradi dokumenata za Osnivački kongres Komunističke partije Slovenije i učestvovao na nekoliko sednica Politbiroa CK KPJ.

Osnivanje KP Slovenije

Sredinom februara 1937. godine Kardelj je stigao u Sloveniju, gde se odmah uključio u pripreme za Osnivački kongres Komunističke partije Slovenije, koji je održan 18. aprila iste godine. Bio je i autor Manifesta osnivačkog kongresa u kojem je izložena programska orijentacija slovenačkog revolucionarnog pokreta, zasnovana na „spajanju borbe protiv fašističke opasnosti spolja i borbom za duboke unutrašnje demokratske promene“.

Na Kongresu je izabran za člana Centralnog komiteta KP Slovenije, a nekoliko dana kasnije učestvovao je u radu Prve konferencije KP Slovenije, održane 21. aprila 1938. godine. Maja iste godine ušao je u Privremeno rukovodstvo KPJ, koje je Josip Broz Tito formirao u zemlji, a koje je kasnije preraslo u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U leto iste godine, Kardelj je proveo nekoliko meseci u Parizu, na radu u CK KPJ.

Početkom 1938. godine, Kardelj je uspeo da se legalizuje, ali ga je policija, juna iste godine, ponovo uhapsila. U zatvoru je proveo četiri meseca, a potom je ponovo prešao u ilegalnost. Za vreme boravka u zatvoru, pripremio je studiju o razvitku slovenačkog nacionalnog pitanja. Smatrajući da je nacionalno pitanje jedan od najvećih društvenih problema Kraljevine Jugoslavije, Kardelj se ovim pitanjem počeo rano baviti, pa je još 1933. godine, pod pseudonimom Tone Brodar, u časopisu „Književnost“ objavio tekst „Nacionalno pitanje kao naučno pitanje“ (sloven. Nacionalno vprašanje kot znanstveno vprašanje). Godine 1939. izašla je njegova studija „Razvitak slovenačkog nacionalnog pitanja“ (sloven. Razvoj slovenskoga vrpašanja), pod pseudonimom Sperans. Mada je tadašnja cenzura, ovu knjigu, zbog antifašističkih tendencija, ubrzo posle odlaska iz štampe zaplenila, komunisti su uspeli da ilegalnim putem gotovo celi tiraž rasture po zemlji.

Marta 1939. godine Edvard Kardelj je prisustvovao prvoj sednici Centralnog komiteta KPJ, koju je Josip Broz Tito sazvao posle povratka iz Moskve i rešenja krize položaja KPJ u Kominterni. Na ovoj sednici, Kardelj je izabran u Sekretarijat Politbiroa i povereno mu je uređivanje partijskog lista „Proletera“. Učestvovao je na savetovanju rukovodećeg partijskog aktiva KPJ, održanog 9. i 10. juna 1939. godine u Tacenu, u Sloveniji, na kojem je podneo referat „O političkoj situaciji i međunarodnom položaju“. Bio je jedan od redaktora Proglasa CK KPJ povodom početka Drugog svetskog rata, septembra 1939. godine. Učestvovao je u organizovanju i radu Druge konferencije KP Slovenije, održane 31. decembra 1939. i 1. januara 1940. godine. Tada je, povodom otvaranja koncentracionih logora za komuniste i antifašiste, uputio „Otvoreno pismo“ dr. Vlatku Mačeku, potpredsedniku Jugoslovenske kraljevske vlade.

Od početka 1940. godine, Kardelj je uglavnom živeo ilegalno u Zagrebu i radio u Sekretarijatu Politbiroa CK KPJ. Učestvovao je u radu nacionalnih i pokrajinskih partijskih konferencija u Sloveniji, Hrvatskoj i Dalmaciji i u pripremama za Petu zemaljsku konferenciju KPJ, na kojoj je podneo „Politički referat“ i ponovo izabran u Centralni komitet i Politbiro. Tokom februara i marta 1941. godine držao je predavanja na partijskoj školi koju je organizovao Politbiro CK KPJ.

Narodnooslobodilačka borba

Napad sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941. godine, zatekao je Kardelja u Beogradu, gde se nalazio kao delegat CK KPJ, koji je trebalo da sarađuje sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju. Odmah posle napada, vratio se u Zagreb, gde je učestvovao na sednici CK KPJ, održanoj 10. aprila. Ubrzo potom je prešao u Ljubljanu, gde je učestvovao u osnivanju Oslobodilačkog fronta Slovenije (sloven. Osvobodilna fronta Slovenije), kada je izabran za potpredsednika njenog Izvršnog odbora. Potom je učestvovao na Majskom savetovanju CK KPJ u Zagrebu, a od septembra 1941. godine, kao predstavnik Politbiroa CK KPJ pri Centralnim komitetima KP Slovenije i KP Hrvatske, radio je na organizovanju oružane borbe, zbog čega je naizmenično boravio u Ljubljani i Zagrebu.

U jesen 1941. godine došao je u Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije, koji se nalazio na oslobođenoj teritoriji zapadne Srbije. Iako na Savetovanju u Stolicama, 26. septembra, nije učestvovao, zbog teškoća ilegalnog kretanja po okupacionim zonama (javka na koju je stigao u Beograd je bila provaljena, pa je morao da se ponovo vrati u Zagreb, da bi tek nekoliko dana kasnije, preko nove javke, ponovo preko Beograda stigao u Krupanj) izabran je u članstvo Vrhovnog štaba. U oslobođenom Užicu, Kardelj je uređivao partijski list „Borbu“, za koju je i napisao nekoliko tekstova. Pored toga, radio je i na drugim važnim pitanjima — održavanju veza sa partijskim rukovodstvima u neoslobođenim delovima Jugoslavije, kao i na organizovanju narodne vlasti na oslobođenoj teritoriji.

U toku Prve neprijateljske ofanzive, zajedno sa ostalim članovima Vrhovnog štaba, povukao se u Sandžak, a odatle u istočnu Bosnu, gde je početkom januara 1942. godine učestvovao na partijskom savetovanju u Ivančićima. Odmah potom je preko Sarajeva, otišao u Zagreb, gde je stupio u vezu sa Ivom Lolom Ribarom, sa kojim je sačinjavao Poverenstvo Politbiroa CK KPJ za okupirani deo Jugoslavije.

Do marta 1942. godine boravio je u Zagrebu, a potom je prešao u Ljubljanu, gde je sa članovima Glavnog štaba NOP odreda Slovenije radio na organizovanju i jačanju Narodnooslobodilačke borbe u Sloveniji. Jula 1942. godine prebacio se na oslobođenu teritoriju Slovenije, gde je neprekidno održavao veze sa Glavnim štabom Slovenije i Glavnim štabom Hrvatske i radio na organizovanju narodne vlasti, partijskih i drugih organizacija Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), kao i jedinica Narodnooslobodilačke vojske.

Na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), održanom 26. novembra 1942. godine u Bihaću, izabran je za potpredsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Posle kapitulacije Italije, septembra 1943. godine učestvovao u pripremi narodnog zbora u Kočevju, koji je održan 1. oktobra. Potom je oktobra 1943. godine, na poziv Vrhovnog komandanta NOV i POJ Josipa Broza Tita, Kardelj se vratio na rad u Vrhovni štab NOV i POJ i CK KPJ, koji se tada nalazio u Jajcu. Tu je 29. novembra 1943. godine učestvovao na Drugom zasedanju AVNOJ-a, na kome je izabran u Predsedništvo AVNOJ-a i imenovan za potpredsednika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ).

Edvard Kardelj je jedan od tvoraca istorijskih odluka donesenih na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Od tada on je neprekidno rukovodio radom u izgradnji zakonodavstva Nove jugoslovenske države, na njenom organizovanju i afirmisanju. U toku Narodnooslobodilačke borbe, on je napisao nekoliko značajnijih radova i tekstova u kojima je razrađivao osnovna pitanja strategije Narodnooslobodilačkog pokreta, a posebno izgradnje narodne vlasti. Posebno je bio značajan njegov tekst u „Borbi“ od oktobra 1941. godine, u kojem je izložio značaj, karakter i perspektivu Narodnooslobodilačkih odbora.

Juna 1944. godine, zajedno sa maršalom Titom, učestvovao je u pregovorima NKOJ-a sa Kraljevskom vladom u emigraciji dr. Ivana Šubašića. Od tada se neposredno angažovao u borbi za međunarodno priznanje i učvršćivanje položaja Nove Jugoslavije. Učestvovao je i u političkim razgovorima s rukovodstvom Sovjetskog Saveza u Moskvi, krajem 1944. godine. Početkom 1945. godine predvodio je partijsku delegaciju u razgovorima s rukovodstvom Otačastvenog fronta Bugarske, u Sofiji.

Državne i partijske funkcije

U Privremenoj vladi Demokratske Federativne Jugoslavije, koja je formirana 7. marta 1945. godine, Edvard Kardelj je izabran za potpredsednika i ministra za Konstituantu.

Iz ovog vremena potiče „Kardeljeva depeša“, tajni i dugo skrivani dokument iz Drugog svetskog rata, koji je kao tadašnji potpredsednik jugoslovenske vlade 25. juna 1945. godine poslao predsedniku slovenačke Narodne vlade Borisu Kidriču. Ovaj dokument dokazuje da je vrh nekadašnje jugoslovenske vlasti i Komunističke partije Jugoslavije znao i naređivao ubistva vojnika i civila u Sloveniji odmah posle završetka Drugog svetskog rata. Dokument je nađen u Arhivu Slovenije. Pronašao ga je slovenački istoričar Mitja Ferenc 2005. godine.^[1]^[2] Početkom 1946. godine, postao je potpredsednik prve Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije i na ovoj funkciji ostao do 1953. godine. Istovremeno je bio i predsednik Savezne kontrolne komisije, od 1946. do 1948. i predsednik Komiteta za zakonodavstvo i izgradnju narodne vlasti, od 1946. do 1953. godine. U periodu od 1948. do 1952. godine obavljao je dužnost ministra inostranih poslova FNRJ. Od 1953. do 1963. godine bio je potpredsednik Saveznog izvršnog veća (SIV), a od 1963. do 1967. godine predsednik Savezne skupštine SFRJ. U periodu od 1945. do 1963. godine u više saziva je biran za poslanika Narodne skupštine FNRJ i Narodne skupštine NR Slovenije. Od 1963. godine bio je član Saveta federacije i Saveta narodne odbrane, a od 16. maja 1974. godine pa do smrti, 10. februara 1979. godine, bio je član Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Kardelj je stalno biran u članstvo Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, a kasnije Saveza komunista Jugoslavije. Član Politbiroa CK KPJ bio je od 1938. do 1948; član i sekretar Politbiroa i Izvršnog komiteta CK SKJ, od 1948. do 1958; sekretar CK SKJ, od 1958. do 1966, a od oktobra 1966. godine član Predsedništva CK SKJ. Na svim posleratnim kongresima SKJ podnosio je referate, a aktivno je učestvovao i u izradi najvažnijih dokumenata Saveza komunista Jugoslavije, a posebno Programa SKJ usvojenog na Sedmom kongresu, 1958. godine. Bio je član Saveznog odbora Narodnog fronta Jugoslavije i njegovog Predsedništva, i generalni sekretar Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), od 1953. do 1960. godine, a zatim član Savezne konferencije SSRNJ od 1967. do 1971. godine.

Unutrašnja i spoljnopolitička služba

U celom posleratnom periodu, Kardelj je radio na izgradnji društveno-ekonomskog i političkog sistema socijalističke Jugoslavije. Neposredno je rukovodio radom na izradi Ustava FNRJ iz 1946. godine i stvaranja osnovnih zakona od 1953. godine; bio je predsednik Ustavne komisije Savezne narodne skupštine, koja je pripremala Ustav SFRJ iz 1963. godine; od 1970. godine bio je predsednik Koordinacione komisije Zajedničke komisije svih veća Savezne skupštine za ustavna pitanja, koja je najpre izradila predlog ustavnih amandmana, usvojenih 1971. godine, a zatim pripremila novi Ustav SFRJ, koji je usvojen februara 1974. godine.

Kardelj je bio šef jugoslovenske delegacije na mnogim međunarodnim konferencijama i skupovima: predvodio je jugoslovensku delegaciju na zasedanjima Saveta ministara pet velikih sila za pripremu mirovnog ugovora u Londonu i Parizu, 1945. godine; na Konferenciji mira u Parizu, 1946. godine; zasedanju Saveta ministra inostranih poslova u Moskvi, 1947. godine; kao i na više zasedanja Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija, u periodu od 1946. do 1951. godine.

Bio je šef delegacije Komunističke partije Jugoslavije na sastanku predstavnika devet komunističkih i radničkih partija, septembra 1947. godine u Varšavi, na kojem je stvoren Kominform. Predvodio je državno-partijsku delegaciju na razgovorima s rukovodstvom Sovjetskog Saveza i NR Bugarske, u Moskvi početkom 1948. godine, kada je već počelo zahlađivanje odnosa između Sovjetskog Saveza i FNRJ. Bio je učesnik na nekoliko konferencija nesvrstanih zemalja i nekih drugih međunarodnih skupova, a kao predstavnik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, obišao je mnoge zemlje Afrike, Azije, Evrope i Južne Amerike.

Godine 1955. radio je na izradi tzv. „Beogradske deklaracije“, kojom je došlo do sređivanja jugoslovensko-sovjetskih odnosa posle Staljinove smrti.

Porodica i smrt

Edvard Kardelj bio je oženjen Pepcom Kardelj, rođenom sestrom slovenačkog političara Ivana Mačeka,^[3] sa kojom je imao ćerku Veru i sina Borisa, koji je 1971. godine izvršio samoubistvo.

Pošto je bio osamnaest godina mlađi od Josipa Broza Tita, mnogi su ga na Zapadu smatrali za njegovog naslednika. Pogotovo posle Četvrtog plenuma CK SKJ, održanog jula 1966. godine na Brionima, kada je smenjen Aleksandar Ranković, a Edvard Kardelj preuzeo ulogu „drugog čoveka“ Jugoslavije i najbližeg saradnika Josipa Broza Tita.

Teško se razboleo krajem 1978. i preminuo 10. februara 1979. godine, od raka debelog creva, u Kliničko-bolničkom centru u Ljubljani (u istoj bolnici godinu dana kasnije umro je i Josip Broz Tito). Sahranjen je u Grobnici narodnih heroja, koja se nalazi u parku iza zgrade Skupštine SR Slovenije (danas Državni zbor Republike Slovenije) u centru Ljubljane.^[4]

Publicistički rad

Pored rada partijskim i državnim funkcijama, Edvard Kardelj se bavio publicističkim i naučnim radom, naročito teorijskim istraživanjima na području društvenog razvitka, ekonomske i političke izgradnje socijalističke Jugoslavije, kao i u oblasti međunarodnog radničkog i socijalističkog pokreta i međunarodnih odnosa uopšte. Iz područja ekonomske i političke izgradnje socijalističke Jugoslavije, napisao je veliki broj radova i tekstova, koji su obrađivali pitanja izgradnje nove vlasti i socijalističkog društva, kao i radove o mehanizmu direktne socijalističke demokratije, a posebno ideji i praksi socijalističkog samoupravljanja. U svojim teorijskim analizama posebnu pažnju posvetio je opštini, koja je predstavljala osnovnu društveno-političku zajednicu, kao i oblicima socijalističkog preobražaja sela.

Važniji radovi su mu:

„Socijalistička demokratija u jugoslovenskoj praksi“, 1954. godina;
„Problemi socijalističke politike na selu“, 1959. godina;
„Put nove Jugoslavija“, 1960. godina;
„Novi Ustav socijalističke Jugoslavije“, 1962. godina;
„Beleške o našoj društvenoj kritici“, 1965. godina;
„Raskršća u razvitku našeg socijalističkog društva“, 1969. godina;
„O osnovama društvenog i političkog uređenja“, 1970. godina;
„Ekonomski i politički odnosi u našem socijalističkom društvu“, 1971. godina;
„Problemi naše socijalističke izgradnje“, 1972. godina;
„Protivrečnosti društvene svojine u savremenoj socijalističkoj praksi“, 1972. godina;
„Osnovni uzroci i pravci ustavnih promena“, 1973. godina;
„Istorijski koreni nesvrstavanja“, 1975. godina;
„O sistemu samoupravnog planiranja“, 1976. godina;
„Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljanja“, 1977. godina;
„Slobodni udruženi rad“, 1978. godina;
„Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja“.

Izabrane studije, rasprave, govori i tekstovi Edvarda Kardelja bili su objavljeni u devet tomova pod naslovom „Problemi naše socijalističke izgradnje“. Mnogi od njegovih radova prevođeni su i na veliki broj stranih jezika.

Odlikovanja i priznanja

Edvard Kardelj bio je nosilac Partizanske spomenice 1941. i mnogih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske velike zvezde, Orden junaka socijalističkog rada (dva puta), Orden narodnog oslobođenja, Orden jugoslovenske zvezde s lentom, Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden za hrabrost. Od inostranih se ističu Orden Lenjina, Kraljevski orden Džordža I, Orden Svete Trojice, Kraljevski orden Kambodže, Orden Astečkog orla, Orden finske bele ruže, Kraljevski orden Svetog Olava i mnogi drugi. Ordenom narodnog heroja je odlikovan 20. decembra 1951. godine.

Bio je počasni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti (SAZU), od 1949. godine; redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), od 1960. godine;^[5] počasni član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH), od 1971. godine i počasni član Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU), od 1974. godine. Bio je počasni doktor nauka Ljubljanskog univerziteta, od 1969. i Univerziteta „Džemal Bijedić“ u Mostaru, od 1978. godine. Za redovnog profesora političke ekonomije socijalizma Ekonomskog fakulteta u Ljubljani izabran je 1974. godine.

Godine 1958. dobio je Prešernovu nagradu, a 1968. dobio je Nagradu AVNOJ-a. Imao je čin general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije (JNA) u rezervi. U periodu od 1979. do 1990. godine, u njegovu čast, Univerzitet u Ljubljani je nosio ime Univerzitet „Edvarda Kardelja“, kao i primorski grad Ploče, u Hrvatskoj, koji se u periodu od 1950. do 1954. i od 1980. od 1990. godine zvao Kardeljevo.

Biran je za počasnog građanina — Beograda, 1970. godine; Ljubljane, 1950. godine i Kamnika, januara 1970. godine.

Foto-galerija

Edvard Kardelj
Franc Rozman Stane, Edvard Kardelj i Boris Krajger (sleva na desno)
Edvard Kardelj
Edvard Kardelj (treći zdesna) sa grupom rukovodilaca NOP, 1944.
Edvard Kardelj (peti zdesna, stoji, prvi red) na Drugom kongresu USAOJ, 1944.
Edvard Kardelj, 1945.
Edvard Kardelj, 1949.
Edvard Kardelj (u pozadini Vladimir Bakarić) u Holandiji, 1954.
Edvard Kardelj i Josip Broz Tito sa Ho Ši Minom, 1957.
Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković i Josip Broz Tito, 1958.
Edvard Kardelj i Jozef Luns, 1960.
Edvard Kardelj, drugi zdesna, sa, sleva na desno, Borisom Krajgerom, Vidom Tomšič, Francom Leskošekom, Vladimirom Bakarićem i Mihom Marinkom na sahrani Božidara Lavriča, 1961.
Edvard Kardelj, 1962.
Boris Krajger i Edvard Kardelj, 1965.
Edvard Kardelj (prvi zdesna) tokom posete Leonida Brežnjeva fabrici automobila Zastava u Kragujevcu, 1976.

Vidite još

Spisak marksističkih ekonomista

Reference

^ Kardeljeva depeša - ključ zločina („Večernje novosti“, 8. jun 2005)
^ Kopija Kardeljeve depeše
^ Strle, Franci. 1980. Tomšičeva brigada: Uvodni del. Ljubljana: Partizanska knjiga, p. 146.
^ RTVSLO.si: Smrt Edvarda Kardelja, pristupljeno 24. septembra 2014.
^ Politika.rs: Političari i akademici, pristupljeno 24. septembra 2014.

Literatura

Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU.
Petranović, Branko (1964). Političke i pravne prilike za vreme privremene vlade DFJ. Beograd: Institut društvenih nauka.
Vojna enciklopedija (knjiga četvrta). Beograd 1972. godina.
Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975.

Spoljašnje veze

[1] Kardeljeva depeša - ključ zločina („Večernje novosti“, 8. jun 2005)

[2] Kopija Kardeljeve depeše

[3] Strle, Franci. 1980. Tomšičeva brigada: Uvodni del. Ljubljana: Partizanska knjiga, p. 146.

[4] RTVSLO.si: Smrt Edvarda Kardelja, pristupljeno 24. septembra 2014.

[5] Politika.rs: Političari i akademici, pristupljeno 24. septembra 2014.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

p r u Članovi Izvršnog odbora AVNOJ-a
Ličnosti koje su u toku Narodnooslobodilačkog rata bili članovi Izvršnog odbora AVNOJ-a:
predsednik	Ivan Ribar
potpredsednici	Edvard Kardelj Edvard Kocbek Nurija Pozderac Pavle Savić
članovi	Vlada Zečević Mladen Iveković Veselin Masleša Ivan Milutinović Simo Milošević Mile Peruničić

p r u Lideri Saveza komunista Slovenije
Lideri Komunističke partije Slovenije i Saveza komunista Slovenije
Sekretari CK	Franc Leskošek (1937—1948) Miha Marinko (1948—19662)
Predsednici CK	Albert Jakopič (1966—1968) France Popit (1969—1982) Andrej Marinc (1982—1986) Milan Kučan (1986—1989) Ciril Ribičič (1989—1990)

p r u Narodni heroji iz Ljubljane i okoline
Narodni heroji Jugoslavije rođeni u Ljubljani i okolnim opštinama, kao i oni koji su politički ili vojno delovali na ovom području:
grad Ljubljana	Malči Belič Marijan Brecelj Majda Vrhovnik Ernest Ejper Tone Žerjal Milan Zabukovec Albert Jakopič Vida Janežić Dušan Jereb Edvard Kardelj Boris Kidrič Darko Marušič Ivan Maček Vlado Miklavc Jože Mitrič Cveto Močnik Dušan Mravljak Miro Perc Maks Maks Pečar Franc Pokovec Zorka Regancin Valentin Rožanc Franc Rojšek Zvonimir Runko Stane Semič Franc Stadler Franc Tavčar Anton Tomšič Vida Tomšič Tone Trtnik Janez Hribar Rudolf Hribernik Milan Česnik
okolne opštine	Vevče Stane Bobnar Verje Franc Bukovec Domžale Franc Avbelj Viktor Avbelj Mengeš Matija Blejc Moravče Rezeka Dragar

p r u Članovi Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ
Spisak članova Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ prvog (1945—1950) i drugog saziva (1950—1953)
predsednik	Ivan Ribar (1945—1953)
potpredsednici	Dimitar Vlahov (1945—1953) Marko Vujačić (1945—1953) Filip Lakuš (1945—1953) Moša Pijade (1945—1953) Đuro Pucar Stari (1945—1953) Josip Rus (1945—1953)
sekretar	Mile Peruničić (1945—1953)
članovi	Bane Andrejev (1945—1950) Vladimir Bakarić (1945—1953) Dušan Brkić (1945—1951) Josip Broz Tito (1945—1953) Josip Vidmar (1945—1953) Jovan Veselinov (1950—1953) Ivan Gošnjak (1948—1953) Milovan Đilas (1945—1953) Sreten Žujović (1945—1948) Vlada Zečević (1945—1953) Savo Zlatić (1948—1950) Stevan Jakovljević (1945—1950) Blažo Jovanović (1945—1953) Dragoljub Jovanović (1945—1948) Edvard Kardelj (1945—1953) Boris Kidrič (1945—1953) Sava Kosanović (1945—1953) Rudi Kolak (1950—1953) Lazar Koliševski (1945—1953) Blagoje Nešković (1945—1953) Džavid Nimani (1950—1953) Dušan Petrović Šane (1950—1953) Ninko Petrović (1948—1953) Jaša Prodanović (1945—1948) Aleksandar Ranković (1945—1953) Ivan Regent (1948—1953) Zlatan Sremec (1945—1953) Petar Stambolić (1948—1953) Dobrosav Tomašević (1945—1953) Aleksa Tomić (1948—1953) Cvetko Uzunovski (1950—1953) Frane Frol (1945—1953) Andrija Hebrang (1945—1948) Avdo Humo (1945—1953) Rodoljub Čolaković (1945—1953) Vlado Šegrt (1945—1953)

p r u Predsednici Skupštine DF, FNR i SFR Jugoslavije
Predsednici AVNOJ-a, Privremene narodne skupštine DFJ, Ustavotvorne skupštine, Narodne skupštine FNRJ, Savezne skupštine i Skupštine SFRJ od 1942. do 1992.
1942—1945.	Ivan Ribar (1942—1945)
1945—1953.	Ivan Ribar (1945—1953)
1953—1963.	Milovan Đilas (1953—1954) Moša Pijade (1954—1957) Petar Stambolić (1957—1963)
1963—1974.	Edvard Kardelj (1963—1967) Milentije Popović (1967—1971) Mijalko Todorović (1971—1974)
1974—1992.	Kiro Gligorov (1974—1978) Dragoslav Marković (1978—1982) Raif Dizdarević (1982—1983) Vojislav Srzentić (1983—1984) Dušan Alimpić (1984—1985) Iljaz Kurteši (1985—1986) Ivo Vrndečić (1986—1987) Marjan Rožič (1987—1988) Dušan Popovski (1988—1989) Slobodan Gligorijević (1989—1992)
Takođe pogledajte: Predsednici Narodnog predstavništva Kraljevine Jugoslavije Predsednici skupštine SRJ i SCG