Плазмид
| Плазмид | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
.svg) схема генома прокариотске ћелије:
1. нуклеоид 2. плазмиди | ||||||
| Карактеристике органеле | ||||||
|
Плазмиди су мали прстенасти(или линеарни) молекули ДНК бактерије и неких еукариота(нпр. пивски квасац) који се налазе изван хромозома и репликују се независно од њега. Открио их је амерички микробиолог Џошуа Ледерберг 1952. године. Величина плазмидске ДНК је најчешће од 1-400 кб.[1]
Најзначајнији за човека су тзв. R-плазмиди који садрже гене чији протеински продукти бактерији омогућавају развој отпорности(резистенције)на антибиотике, као и неке тешке метале. Заштиту од антибиотика плазмиди обављају тако што:
- спречавају да антибиотици продру у бактерију или
- се у самој бактерији синтетишу ензими који разлажу антибиотике.
Плазмиди се могу преносити из једне бактерије у другу како исте тако и различитих врста. Преношење плазмида може се обављати:
- конјугацијом која се врши код Грам-негативних бактерија;
- трансдукцијом код Грам-позитивних бактерија.
Постоје и Col-плазмиди који поседују гене чији протеински продукти имају токсично дејство и уништавају друге бактерије. Гени неких плазмида кодирају и факторе вируленције.[1] Осим ових плазмида, неки плазмиди поседују и гене чији протеински продукти не остварују видљиве функције, па се називају криптични плазмиди.[2]
Већина плазмида су кружни дволанчани молекули ДНК, али линеарне плазмиде срећемо и код грам-позитивних и код грам-негативних бактерија.[2]Крајеви линеарних плазмида поседују инвертоване поновљене секвенце са местима везивања протеина који ове молекуле штите од дејства нуклеаза.[1]
Поред природних плазмида, постоје и плазмидни вектори. Плазмидни вектори су in vitro конструисани плазмиди са измењеним карактеристикама и користе се у генетичком инжењерству.[2]
