Лајнус Полинг

(преусмерено са Linus Pauling)

Лајнус Полинг (енгл. Linus Carl Pauling; Портланд, 28. фебруар 1901Биг Сур, 19. август 1994)[1] био је амерички хемичар и биохемичар.

Лајнус Полинг
Лајнус Полинг
Лични подаци
Датум рођења(1901-02-28)28. фебруар 1901.
Место рођењаПортланд, САД
Датум смрти19. август 1994.(1994-08-19) (93 год.)
Место смртиБиг Сур, САД
Држављанствоамеричко
ОбразовањеКалифорнијски технолошки институт, Државни универзитет Орегона, Washington High School
Научни рад
Познат поПолингова скала Полингова правила о хемијској вези
НаградеНобелова награда за хемију (1954) Нобелова награда за мир (1962)

Потписpotpis_alt}}}
Званични веб-сајт
scarc.library.oregonstate.edu/digitalresources/pauling/
Једина особа која је самостално добила 2 Нобелове награде.

Дао је значајан допринос и у кристалографији, молекуларној биологији и медицини. Многи га сматрају водећим хемичарем 20. века. Први је истраживао коришћење квантне механике у хемији, а 1954. је добио Нобелову награду за хемију за рад о природи хемијских веза.

Такође, дуго је у употреби била коришћена Полингова скала електронегативности.

Године 1962. добио је и Нобелову награду за мир за залагање за забрану нуклеарних проба, тако да је једина особа која је самостално добила две Нобелове награде.

Научна достигнућа

уреди

Његово главно научно остварење је теорија о хемијским везама коју је развио касних ’20-их и раних ’30-их и изнео их у својој књизи „Природа хемијске везе и структура молекула и кристала”. Ова књига је први пут објављена у 1939, друго издање се појавило 1940. Следила су нова издања, а књига је преведена на десетак језика. До краја ’40-их година његов рад је признат у научним круговима и постао је основа за многа истраживања из опште хемије, неорганске и органске хемије.

Године 1954. Паулинг добија Нобелову награду за хемију „за проучавање хемијских веза и њихову примену у објашњавању комплексних структура молекула”. У свом говору на пријему Нобелове награде, он је говорио да ће проучавања будућих хемичара бити „засновано на новим хемијским структурама, укључујући и добро дефинисан геометријски однос између атома у молекулима и ригорозној примени нових структурних принципа” и „Захваљујући овој методологија ће бити постигнут значајан напредак у решавању проблема биологије и медицине хемијским методама”.

Паулинг је био председник Америчког хемијског друштва (1948) и Пацифик огранка Америчког удружења за унапређење науке (1942—1945), и потпредседник Америчког филозофског друштва (1951—1954).

Полингова правила

уреди

Полинг је у својим делима поставио 6 правила која се односе на хемијску везу. У кратким цртама обухватају следеће:

  1. Хемијска веза се формира интераговањем неспарених електрона од 2 везана атома.
  2. Електрони морају имати супротне спинове.
  3. Једном спарени, електрони не могу учествовати у другим везама.
  4. Услови за измену електрона у вези укључују само једну таласну функцију за сваки атом.
  5. Доступни електрони са најнижом енергијом граде најјачу везу.
  6. Од две орбитале у атому, она која се највише може преклопити са орбиталом другог атома даће најјачу везу и тежиће да лежи у правцу концентрисане орбитале.

Друге активности

уреди

У јуну 1961, Полинг и његова супруга сазивају конференцију у Ослу (Норвешка) против ширења нуклеарног оружја. Полинг је такође израдио предлог Споразума о забрани оваквих тестова. У јулу 1963, САД, СССР и Велика Британија потписали су споразум о забрани нуклеарних проба, на основу овог пројекта.

Године 1963, Полинг је добио Нобелову награду за мир. У свом излагању на додели Нобелове награде, он је изразио наду да ће споразум о забрани нуклеарних проба започети „серију споразума и промена који ће довести до стварања новог света где ће могућност рата заувек бити искључена”.

Исте године се повукао из Калифорнијског института за технологију и постао професор-истраживач у Центру за проучавање демократских институција у Санта Барбари (држава Калифорнија). Овде је био у стању да посвети више времена за питања међународног разоружања. 1967. је постављен за професора хемије Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, у нади да ће проводити више времена у истраживању у области молекуларне медицине. Две године касније постао је професор хемије на Станфорд Универзитету у Пало Алту (Калифорнија).

Теорија о посебној улози витамина Ц

уреди

У касним ’60-им Паулинг је постао заинтересован за биолошке ефекте витамина Ц. У књизи „Витамин Ц и прехлада” (1971) он је сажето практично и теоријски показивао терапеутска својства витамина Ц. У раним ’70-им формулисао је Теорију ортомолекуларне медицине, у којој је истакао значај витамина, и амино киселина за живот човека и животиња.

У својим радовима потврдио је да је су људске потребе за витамином Ц од 0,1 до 0,2 г. на дан. Код недовољног уноса овог витамина може доћи до низа компликација пре свега на срцу, па и канцерогених обољења. Уношењем великих доза витамина Ц (5, 10 и чак 15 г.) доведи до повратне реакције — активирање природних механизама за уништење болесних ћелија. Ово се може користити у лечењу неких врста кардиоваскуларних болести и канцера. Заштитни ефекат витамина Ц у неким случајевима канцера је јако зависан од облика рака, и може бити одсутна. Теорија Паулинг о улози високих доза витамина Ц у лечењу рака је у новије време маргинализована.

Ипак, неке идеје ортомолекуларне медицине задржавају своју важност и данас, налазећи израз у концепту „додатака исхрани”.

Публикације

уреди

Књиге

уреди

Чланци из часописа

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Dunitz, J. D. (1996). „Linus Carl Pauling. 28 February 1901–19 August 1994”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 42 (9): 316—326. PMID 11619334. doi:10.1098/rsbm.1996.0020. 

Литература

уреди

Додатна литература

уреди

Спољашње везе

уреди