Википедија

Енио Мориконе

италијански композитор и диригент

Енио Мориконе (итал. Ennio Morricone;[1]Рим, 10. новембар 1928 — Рим, 6. јул 2020) био је италијански композитор и диригент.[2][3] Његов рани опус обухвата симфонијску и камерну музику, а углед је градио првенствено пишући музику за филм, али и за позориште и телевизију. Компоновао је и уредио партитуре за више од 500 филмских и телевизијских продукција.[4] Мориконе се сматра једним од најутицајнијих филмских композитора са краја 1950-их. Добро је познат по својој дугорочној сарадњи са међународно признатим редитељима, као што су Серђо Леоне, Брајан де Палма, Бари Левинсон и Ђузепе Торнаторе.

Енио Мориконе
Мориконе на Канском филмском фестивалу 2007. године
Лични подаци
Датум рођења(1928-11-10)10. новембар 1928.
Место рођењаРим, Краљевина Италија
Датум смрти6. јул 2020.(2020-07-06) (91 год.)
Место смртиРим, Италија
Композиторски рад
Период1946—2020

Написао је својствене филмске партитуре за Леонове шпагети-вестерне: За шаку долара (1964); За долар више, 1965); Добар, лош, зао (1966), Било једном на Дивљем западу (1968) и За шаку динамита (1971). 1980-их Мориконе компонује партитуре за: хорор-филм Џона Карпентера Створ (1982); Леонеов Било једном у Америци (1984); Мисију (1986) Роланда Жофеа ; Де Палмине Несаломиве (1987) и Биоскоп Парадизо (1988) Ђузепеа Торнатореа.

Његове новије композиције укључују партитуре за: Потпуни заокрет (1997) Оливера Стоуна, Торнатореове Легенде о 1900 (1998), Малена (2000), Мисија на Марсу (2000) Брајана де Палме, Fateless (2005), Барија: капија ветрова (2009) и Подлих осам (2015) Квентина Тарантина. Енио Мориконе је добио два Гремија (Grammy Award), два Златна глобуса (Golden Globe Award) и пет награда Ентони Есквит за филмску музику од БАФТА-е у периоду од 1979–1992. Био је номинован за пет Оскара за најбољу музику, оригиналну музику у периоду од 1979–2001. Мориконе је добио Почасног Оскара у 2007. „за своје величанствене и вишестране доприносе уметности филмске музике“. Он је био други композитор који је добио ову награду послије њеног увођења 1928.[5][6][7]

Биографија

уреди

Класична музика

уреди
 
Енио Мориконе диригује у седишту Уједињених нација

Мориконе се родио у Риму као син Либере (Libera) и Марија (Mario) Мориконеа, џез-трубача. Образовао се на Националној академији Свете Сесилије (Accademia Nazionale di Santa Cecilia) за трубу, композицију, хорску музику, и хорско дириговање под Гофредом Петрасијем (Goffredo Petrassi), који је јако утицао на њега и коме је Мориконе посветио концертне комаде.

Мориконе није био само музички напредан. Написао је своје прве композиције кад је имао 6 година, али је смишљено охрабриван да развија овај природни таленат и обучаван је да буде спреман да преузме улоге оца, како у кући, тако и на послу.

Приморан од стране свог оца да узме трубу, он је прво отишао у Санта Сесилију да узима часове на инструменту кад је имао 9 година. Мориконе је званично ушао у конзерваторијум 1940. са 12 година, уписавши четворогодишњи програм за хармонију. Према различитим извештајима, он га је завршио или за две године или за шест месеци (приближан датум). То су биле тешке године Другог светског рата у жестоко бомбардованом „отвореном граду"; композитор је приметио да је оно што је највише упамтио тих година била глад. Многе године су проведене у учењу, дајући му изузетан ниво техничке способности да изложи своју музику. Његова искуства из рата утицала су на многе његове партитуре за филмове у том периоду.

Мориконе је наступао у Србији 14. фебруара 2009. са симфонијским оркестром „Рома симфонијета“ (итал. Roma Sinfonietta), солисткињом Сузаном Ригачи (итал. Susanna Rigacci) и академским хором „Обилић“ из Београда. Концерт је одржан у Београдској арени пред око 15.000 гледалаца, а Мориконе се три пута враћао на бис продуживши тако концерт са предвиђених 2 сата на пуна 3 сата.

Дискографија

уреди

Мориконе је продао преко 70 милиона плоча широм света током своје каријере која је трајала преко седам деценија,[8][9] укључујући 6,5 милиона албума и синглова у Француској,[10] преко три милиона у Сједињеним Државама и више од два милиона албума у Јужној Кореји.[11] Године 1971, композитор је добио своју прву златну плочу (disco d'oro) за продају од 1.000.000 плоча у Италији[12][13] и „Targa d'Oro” (ит) за продају од 22 милиона широм света.[14]

Награде и признања

уреди
 
Мориконе добија медаљу Per Artem ad Deum Medal (Кроз уметност до Бога) од кардинала Ђанфранка Равазија

Мориконе је добио своју прву номинацију за Оскара 1979. за музику за Дани раја (Теренс Малик, 1978).[15] Добио је своју другу номинацију за Оскара за The Mission.[15] Такође је био номинован за Оскара за музику за филмове Недодирљиви (1987), Багси (1991), Малена (2000) и Мрска осморка (2016).[15] У фебруару 2016, Мориконе је освојио своју прву такмичарску награду Оскара за музику за The Hateful Eight.[16] Мориконе и Алекс Норт су једини композитори који су добили Почасну награду Академије од њеног увођења 1928. године.[17] Награду је добио у фебруару 2007. године, „за свој величанствени и вишеструки допринос уметности филмске музике.“[18] Године 2005, Амерички филмски институт номиновао је четири филмске песме Енија Мориконеа за почасно место у AFI-јевом врху 25 најбољих америчких филмова свих времена.[19] Његово рангирање за Мисију било је 23. место на листи 25 најбољих.[20] Мориконе је био номинован седам пута за награду Греми. Године 2009. Академија за снимање увела је његову музику за The Good, the Bad, and the Ugly (1966) у Греми дворану стварних.[21][22] Године 2010, Енио Мориконе и исландска певачица Бјорк освојили су Полар музичку награду. Полар музичка награда је највећа музичка награда у Шведској и обично је деле поп уметник и класични музичар. Основао ју је Стиг Андерсон, менаџер шведске поп групе ABBA, 1989. године. Анкета Variety од 40 најбољих актуелних филмских композитора изабрала је The Mission као највећу филмску музику свих времена.[23]

Референце

уреди
  1. ^ „Morricone Sig. Ennio”. www.quirinale.it. 27. 12. 2017. Приступљено 17. 10. 2018. 
  2. ^ Ennio Morricone Was More Than Just a Great Film Composer, The New York Times
  3. ^ The film scores of Ennio Morricone: Five tracks you need to hear by the late, great composer, CNN Style
  4. ^ „Quentin Tarantino says The Hateful Eight will have Ennio Morricone score”. www.theguardian.com. 11. 7. 2015. Приступљено 13. 07. 2015. 
  5. ^ „Quentin Tarantino says The Hateful Eight will have Ennio Morricone score”. www.theguardian.com. 11. 7. 2015. Приступљено 13. 7. 2015. 
  6. ^ McCormack, Neil (13. 5. 2011). „10 most influential film soundtracks”. The Daily Telegraph. Приступљено 31. 12. 2015. 
  7. ^ „The Police, Queen, Morricone Honoured at Grammy Hall of Fame”. Uncut. 1. 12. 2008. Архивирано из оригинала 26. 07. 2014. г. Приступљено 09. 10. 2022. 
  8. ^ „Giusy”. Net1News. Приступљено 17. 11. 2012. 
  9. ^ „Il Premio Oscar alla carriera Ennio Morricone il 25 agosto a Rimini”. ER Cultura. Приступљено 17. 11. 2012. 
  10. ^ „EM single sales in France”. Infodisc.fr. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  11. ^ „Korea Herald, Ennio Morricone comes to Korea, May 12, 2009” (на језику: корејски). Koreaherald.co.kr. 30. 3. 2010. Приступљено 12. 12. 2011. 
  12. ^ „Biografia, EM”. Cinema.ilsole24ore.com. Приступљено 12. 12. 2011. 
  13. ^ „Artiste_Ventes en France”. Infodisc.fr. Архивирано из оригинала 5. 11. 2013. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  14. ^ „Che Fine Hanno Fatto I Best Sellers Di Ieri” (PDF). Musicaedischi.it. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 7. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2012. 
  15. ^ а б в [1] The Academy of Motion Picture Arts And Sciences, accessed September 2011.
  16. ^ „2016 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. Oscars.org. 28. 2. 2016. Приступљено 6. 11. 2016. 
  17. ^ „A Centennial Salute to Composer Alex North | Events Presented by the Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2011. г. Приступљено 17. 9. 2011.  The Academy of Motion Picture Arts And Sciences, accessed September 2011
  18. ^ „Ennio Morricone to head Rome Film Festival jury”. BBC News. 1. 6. 2011. Приступљено 18. 2. 2012. 
  19. ^ „AFI's 100 years of film scores – Honoring America's Greatest Film Music”. afi.com. Приступљено 25. 1. 2020. 
  20. ^ „AFI's Top 25 – Honoring America's Greatest Film Music” (PDF). afi.com. Приступљено 29. 1. 2013. 
  21. ^ „Grammy Hall of Fame inductees”. grammy.org. Архивирано из оригинала 19. 02. 2011. г. Приступљено 29. 1. 2013. 
  22. ^ „Special Merit Awards: Class Of 2014”. grammy.org. Приступљено 11. 1. 2014. 
  23. ^ Chagollan, Steve (14. 11. 2012). „Pros score all-time classics”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 23. 8. 2021. 

Литература

уреди
  • Lhassa, Anne, and Jean Lhassa: Ennio Morricone: biographie. Les Planches. Lausanne: Favre; [Paris]: [diff. Inter-forum]. 1989. ISBN 978-2-8289-0418-0..
  • Sorbo, Lorenzo: 'The Dramatic Functions of Italian Spaghetti Western Soundtracks: A Comparison between Ennio Morricone and Francesco De Masi' In: Stoppe, Sebastian (2014). Film in Concert. Film Scores and their Relation to Classical Concert Music. Glücksstadt, Germany: VWH Verlag. стр. 161—174. ISBN 978-3-86488-060-5. 
  • Wagner, Thorsten. "Improvisation als 'weiteste Ausdehnung des Begriffs der aleatorischen Musik': Franco Evangelisti und die Improvisationsgruppe Nuova Consonanza". In ... hin zu einer neuen Welt: Notate zu Franco Evangelisti, edited by Harald Muenz.48–60, Saarbrücken: Pfau-Verlag. 2002. ISBN 978-3-89727-177-7..
  • Webb, Michael D. Italian 20th Century Music: The Quest for Modernity. London: Kahn & Averill. ISBN 978-1-871082-89-0..
  • Wenguang Han: Ennio Morricone Fans Handbook Архивирано на сајту Wayback Machine (26. децембар 2019), 2013 (China). ISBN 978-988-16794-2-0.
  • Horace, B. Music from the Movies, film music journal double issue 45/46, 2005: ISSN 0967-8131
  • Miceli, Sergio. Morricone, la musica, il cinema. Milan: Mucchi/Ricordi. 1994. ISBN 978-88-7592-398-3.
  • Miceli, Sergio. "Morricone, Ennio". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 2nd edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 3. Dal 1960 al 1969. Gremese. 1993. ISBN 978-88-7605-593-5..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 4. Dal 1970 al 1979* A/L. Gremese. 1996. ISBN 978-88-7605-935-3..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 4. Dal 1970 al 1979** M/Z. Gremese. 1996. ISBN 978-88-7605-969-8..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 5. Dal 1980 al 1989* A/L. Gremese. 2000. ISBN 978-88-7742-423-5..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 5. Dal 1980 al 1989** M/Z. Gremese. 2000. ISBN 978-88-7742-429-7..
  • Fagen, Donald. "A Talk With Ennio Morricone". In: Fagen, Donald: Eminent Hipsters. Penguin Group, (2013) ISBN 9780670025510., pp. 59–62.
  • Morricone, Ennio; De Rosa, Alessandro. "Ennio Morricone: In His Own Words. Ennio Morricone in conversation with Alessandro De Rosa". Translated from the Italian by M. Corbella. Oxford University Press (2019–2020). ISBN 978-0190-6810-36
  • Sorce Keller, Marcello. "The Morricone Paradox: A Film Music Genius Who Missed Writing Symphonies". Asian-European Music Research Journal (AEMR). 6 (2020): 111–113.

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енио_Мориконе&oldid=28615114”