Власи (друштвена класа)
Појам власи (грч. βλάχοι, лат. valachi, тур. eflakân) у функцији соционима представља назив за посебну друштвену класу (сталеж) на просторима југоисточне Европе током средњовековног и раног нововековног раздобља. Као посебан друштвени сталеж, власи се јављају у јужнословенским средњовековним државама и суседној Краљевини Угарској, а посебан положај ове друштвене класе је касније озваничен у Османском царству и Хабзбуршкој монархији. Сталешке влахе су највећим делом чинили православни хришћани, који су се претежно бавили сточарством, водећи номадски или полуномадски начин живота. У етничком смислу, сталешки власи су најчешће били етнички Власи (отуда долази и назив сталежа) или Срби. Посебан друштвени положај сталешких влаха се огледао у њиховој пореској и катунској аутономији, која је била повезана са посебним облицима војне службе. Током позног средњовековног и раног нововековног раздобља, у време успостављања и учвршћивања турске власти, дошло је до знатних миграција становништва са влашким сталешким статусом. Потом је уследило постепено везивање сталешких влаха за области у којима су били настањени, уз прелазак са миграторног на седелачки облик живота и привређивања. Пошто је у оквирима влашког сталежа по основу заједничке припадности православљу дошло до постепеног спајања етничких Влаха са Србима, појам власи се у Хабзбуршкој монархији током времена усталио не само као знака за друштвену класу, већ и као колоквијални назив за Србе, тако да су и поједине области, као на пример Мала Влашка у Славонији, добиле влашку одредницу управо због знатног присуства Срба који су припадали влашком сталежу.[1][2][3][4][5][6][7]
Поријекло сталежа
уредиНакон османског освајања српских и суседних области, етнички Власи, који су већим делом били православне, а мањим и римокатоличке вјероисповијести,[8] и још увијек у великој мјери били номадско и полуномадско пастирско становништво, играли су двоструку улогу у односима са новим османским владарима. Иако су неки православни власи и дио римокатоличких влаха из Босне и Зете избјегли прије доласка Османске војске у хришћанске земље на западу (нпр. Дубровник, Хрватска итд.);[8] они који су остали, и православни из унутршњости и римокатолички из западне Херцеговине и приморске Зете, спремно су дочекали ново стање, пошто су освајачи имали огромно тржиште за њих и њихову стоку, а обећали су да ће унаприједити њихов друштвени положај.[8] На тај начин је подстакнута посебна сарадња између Турака и влаха,[9] који ће заузват задржати своју религију (осим неколицине, који су већином били чланови високог друштва, а који су на ислам прешли како би себи и својој породици осигурали посебне привилегије и истакнуте административне положаје од османских власти), а поставити се у султанову службу;[8] све ово је омогућило да власи могу формирати значајну привилеговану класу унутар милетског система Османског царства, упоредо са класом раје, за више до једног вијека.[6] Додатно, са почетком османске владавине, у оквор ове друштвене класе долази и друго етичким Власима слично (полуномадско пастирско/сточарско) становништво, као што су православни Срби,[2] који су такође служили као војнуци и мартолози, током 16. вијека, у великом броју, заједно са етничким Власима.[10]
Служба
уредиТоком ране историје Османског царства на Балканском полуострву, постојала је друштвена класа влаха са простору данашње Србије и у областима Македоније, сачињена од хришћана који су служили као помоћне снаге и имали су иста права као муслимани.[11]
Због свог искуства у превозу робе и вештине и брзине којом су се кретали планинским областима; Турци су почели да их користе као помоћне трупе (војнуци), чиме им је повјерен превоз војних средстава, спровођење шпијунских операција и брзих пљачка-палеж препада на непријатељској хришћанској земљи, као и патрола планински клисурама и границама уопште. Додатно, они су увијек пратили османске снаге у њиховим походима широм Балкана, све до сјевернозапада, и то цијеле заједнице; заједнице намјењене за попуњавање новоосвојених подручја као гранична војна колонија, зване катун или џемат (која се састојала од око 20—50 домова); на челу заједница се налазио катунар или примикур.[8] Они су такође формирали важне и веома бројне хришћанске војне гарнизоне (мартолози) везане за Османску војску, у новоосвојеним градовима.[10] У замјену за њихове регуларне дужности, добијали су привилегије које су били забрањене свим другим зимима према шеријату; нпр. пошто су служили регуларно као османске помоћне снаге, било им је дозвољено да носе оружје или да јашу коње.[9] Наградне привилегије су проширене и на економску сферу; ове заједнице су у великој мјери биле ослобођене плаћана пореза, али су једном годишње плаћали закуп свог домаћинства једним златним дукатом или флорином, па су због тога постали познат и као „дукат власи” или „флорин власи” (тур. Filurîci Eflakân).[8] У исто вријеме, велики земљопосједници Турци и Словени муслимани (спахије и тимари) су са собом водили значајан број ових влаха,[12] како би обрађивали њихову земљу.
Слабљење
уредиМеђутим, временом, са централизацијом и промјеном државне структуре, економског система и војне организације, многе службе за које су Осмалније користиле влахе постале су сувишне. Као резултат тога, 20-их година 16. вијека почела је влашка седентраризација и смањење њихових привилегија. До краја 16. вијека, ове привилегије резултирале су тиме да је већина друштвеног статуса влаха била једнака оној филуричија, а касније и обичне раје.[6] На крају, одјек османског пораза код Сиска 1592. године, био је окидач за губитак повјерења сталешких влаха у турску власт и подстакла је прелазак многих Срба и етничких Влаха на хабзбуршку страну (види: Банатски устанак). Тај миграциони процес је попримио знатне размере током 16. и 17. века.[13]
Порези
уредиСталешки власи су имали пореске олакшице под византијски и српским владарима у замјену за војну службу и то се наставило под османском влашћу. Умјесто неких уобичајених пореза, плаћали су посебни „влашки порез” (тур. Rüsûm-i Eflakiye): једну овцу и једно јагње из сваког домаћинства на Ђурђевдан сваке године. С обзиром да су имали различите порезе, власи су у дефтерима били уписани на посебан начин. Поједине карактеристике правно-економског положаја сталешких влаха из средњовековног раздобља пренеле су се и на раздобље турске власти.[7]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Зиројевић 1974.
- ^ а б Gavrilović 2003, стр. 720.
- ^ Мутавџић 2008, стр. 297-302.
- ^ Дабић 2010, стр. 11-38.
- ^ Aleksić 2011, стр. 105-128.
- ^ а б в Kursar 2013, стр. 115.
- ^ а б Isailović 2017, стр. 25-42.
- ^ а б в г д ђ Mandić 1980, стр. 256.
- ^ а б Kursar 2013, стр. 135.
- ^ а б Kursar 2013, стр. 134.
- ^ Sugar 1996, стр. 39.
- ^ Mandić 1980, стр. 201.
- ^ Дабић 1992, стр. 265-281.
Литература
уреди- Aleksić, Vladimir (2011). „Medieval vlach soldiers and the beginnings of Ottoman voynuks”. Belgrade Historical Review. 2: 105—128.
- Амедоски, Драгана; Гарић-Петровић, Гордана (2012). „Власи нахије Петруш у попису влаха Смедеревског санџака из 1528. године” (PDF). Мешовита грађа (Miscellanea). 33: 113—141.
- Bojanić-Lukač, Dušanka (1966). „Jedan rani kanun za vlahe Smederevskog sandžaka”. Vesnik Vojnog muzeja. Beograd (11-12): 147—160.
- Бојанић-Лукач, Душанка (1971). „Власи у северној Србији и њихови први кануни”. Историјски часопис. 18: 255—269.
- Gavrilović, Danijela (2003). „Elements of Ethnic Identification of the Serbs” (PDF). Facta Universitatis. Series: Philosophy, Sociology and Psychology. 2 (10): 717—730.
- Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281.
- Дабић, Војин С. (2000). Војна крајина: Карловачки генералат (1530-1746). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
- Дабић, Војин С. (2010). „Мала Влашка у Славонији: Насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века” (PDF). Српске студије. 1: 11—38. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 27. 05. 2019.
- Ђуран, Горан (2012). „Исламизација влаха у Босни и Херцеговини”. Записи: Годишњак Историјског архива Пожаревац. 1 (1): 87—91.
- Зиројевић, Олга (1974). Турско војно уређење у Србији (1459-1683). Београд: Историјски институт.
- Isailović, Neven (2017). „Legislation Concerning the Vlachs of the Balkans Before and After Ottoman Conquest: An Overview”. State and Society in the Balkans Before and After Establishment of Ottoman Rule. Belgrade: The Institute of History. стр. 25—42.
- Kursar, Vjeran (2013). „Being an Ottoman Vlach: On Vlach Identity(ies), Role and Status in Western Parts of the Ottoman Balkans (15th-18th Centuries)” (PDF). OTAM. Ankara. 34: 115—161.
- Mandić, Dominik (1980). Hrvati i Srbi, dva stara različita naroda (на језику: хрватски). Ziral, zajednica izd. Ranjeni labud. Приступљено 16. 12. 2018.
- Миљковић, Ема (2010). „Власи у домаћој историографији (1960-2010)”. Браничевски гласник. 7: 3—23.
- Миљковић, Ема (2010). „Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века (с посебним освртом на влахе Браничева)”. Браничевски гласник. 7: 49—68.
- Мутавџић, Предраг (2008). „О етнониму Власи у значењу Срби” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. 74: 297—302.
- Sugar, Peter F. (1996) [1977]. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354-1804. Seattle: University of Washington Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Hrabak, Bogumil (1988). „Vlaška i uskočka kretanja u severnoj Dalmaciji u XVI stoleću”. Benkovački kraj kroz vjekove. 2. Zadar: Filozofski fakultet. стр. 107—258.
- Храбак, Богумил (1990). „Власи старинци и досељеници у поречју Западне Мораве (до 1570. године)”. Зборник Народног музеја у Чачку. 20: 5—46.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.