Биолошки часовник

Биолошки часовник означава ритмичност психофизичких збивања у човеку а која су у вези са ритмичним збивањима у природи. С обзиром да у природи владају различита ритмична збивања као што је смена годишњих доба, ритмично појављивање дана и ноћи, плиме и осеке основано је претпоставити да се то одражава на човека у виду најразличитијих ритмова тзв. биолошких ритмова.

Тако су до сада идентификоване следеће промене у биолошком часовнику;

  • циркадијални ритмови, односно дневни ритмови условљени смењивањем дана и ноћи,
  • био-ритмови или месечни ритмови (барем код жена),
  • сезонски (годишњи ритмови), повезани са променом годишњег доба и други.
Супрахијазматично језгро се налази у области укрштања оптичких путева (лат. Chiasma)
Дијаграм илуструје утицај промене светла и таме, преко супрахиазматичног језгра на промене циркадијалног ритма, физиолошке промене и понашање

Извесна истраживања физиолога и психолога потврђују значај ритмичног понављања збивања у човеку на његово понашање и посебно, на његову радну активност. Актуелност тих истраживања је дошла до изражаја са ширењем сменског рада који у значајној мери нарушава уобичајене ритмове који се одвијају у човеку што има за последицу повећање броја повреда на раду, менталних потешкоћа и сл.

Најновије студије показују да је мозак централни хронометар — биолошког часовника који регулише циклусе буђења и спавање — и има два дела која испадају из синхронизације током промена интензитета светлости у току рада у сменама од шест сати, или времена које је потребно да прелетимо преко Атлантика. Тим истраживача са Универзитетског центра у Вирџинији и Универзитетског Медицинског центра у Холандији објавио је своје истраживања о утицају промене временских зона на организам, и његов биолошки часовник (у часопису Current Biology).

  • Истраживања су показала да је дорзални и вентрални део супрахиазматичног језгра (СХЈ), мозга, централни хронометар, прилагођавања различитим нивоима сменских промена светлости, који потенцијално узрокује потешкоће у периоду прилагођавања, од којих људи највише пате након летења кроз неколико часовних зона. (СХЈ) садржи око 20.000 нервних ћелија и налази се у хипоталамусу, делу мозга, управо изнад места где се укрштају оптички живци очију.
  • Истраживачи су открили да се вентрални део супрахиазматичног језгра (СХЈ), који је директно повезан нервним завршецима за очитавање светла на ретини ока, брзо синхронизује са новим распоредом светла, чак и радикално мења распоред прилагођавања. Али дорзални део супрахиазматичног језгра (СХЈ), захтева неколико додатних дана за прилагођавање. То резултује сложеним импулсима који имају штетан утицај на функционисање ткива и органа у организму у периоду од неколико дана.

Као последица нарушене ритмичности биолошког часовника настаје тзв.циркадијална дисритмија, која подразумева ремећење (десинхронизацију) нормалног биолошког часовника, циркадијалног ритма, спољним узроцима (нпр. циклус данноћ, светлотама) и један је од битних чинилаца појаве преморености у готово свим професијама које своје активности обављају у сменама (возачи, пилоти, лекари, војници, полицајци итд), или у току рада пролазе кроз већи број часовних зона (пилоти, астронаути, стјуардесе итд). Циркадијални ритам има периодичност од 24 до 26 часова и карактеристичан је за правилно функционисање великиког број органских система, чија десинхронизација најчешће прво доводи до појаве премора.

Наука која истражује «биолошки часовник» код човека и животиња назива се хронобиологија. Основни циљ хронобиологије је да покреће заједничке пројекте истараживања у следећим областима: дневно мерење функционалности циркадијанских система, прецизна дијагноза циркадијалних поремећаја ритма са квантификацијом знакова и симптома, израда дефиниција и клиничких смерница везаних за циркадијалне поремећаја ритма човековог биолошког часовника и квантификација успешности примењених смерница.[1]

Ритмични рад неурона биолошког часовника генетички је програмиран. Претпоставља се да постоји више гена и њихових одговарајућих протеина који формирају две међусобно повезане петље које стварају циркадијални ритам супрахијазмичних неурона[2].

Идентификација гена биолошког часовника довела је до открића следећих чињеница[3]:

  • исти или гени сличне примарне структуре идентификовани су код животињских врста различите еволуцијске старости што указује да су гени одговорни за контролу циркадијалног ритма еволуционо стари и конзервисани;
  • гени циркадијалног ритма преписују се у протеине у SCN неуронима (неуронима супрахијазмичког једра) под утицајем светлости;
  • експресија гена циркадијалног ритма утврђена је и у другим деловима тела и другим типовима ћелија.


Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Arbeitsgruppe Chronobiologie Архивирано на сајту Wayback Machine (9. септембар 2010)Posećeno maj 2010.
  2. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
  3. ^ Pinel, P. J. J. (2008). Biopsychology (7th ed.). Boston: Pearson.

Литература

уреди
  • J. Waterhouse: Jet-lag and shift work: (1). Circadian rhythms. In: J R Soc Med. August 1999, 92(8), S. 398–401
  • Gandevia SC (1992). "Some central and peripheral factors affecting human motoneuronal output in neuromuscular fatigue". Sports medicine (Auckland, N.Z.) 13 (2): 93–8
  • Платонов И. Психологија летења, КРВ и ПВО, Земун, 1964.
  • Charmane: Advancing Circadian Rhythms Before Eastward Flight: A Strategy to Prevent or Reduce Jetlag In: Sleep. 1. Januar 2005, 28(1), S. 33–44.