Википедија

Беседа

Беседа (стсл. бесьда; лат. oratio — углавном у смислу грч. όμιλία или ређе λόγος) у антици представља вид говорничке вештине, коју кодификују Аристотел, Цицерон, Квинтилијан и други.

Беседник Цицерон говори Римском сенату.[1] Цицерон прозива Катилину (1889), фреска Чезара Макарија

Такође, у словенској култури, раније представља назив за византијски књижевни род хомилију или дијалог. Одатле и трајно значење ове речи као стручног израза православног проповедништва: црквена проповед на одређену библијску тему, проповед у којој се тумачи библијска прича и поука. Значење се понекад проширује и на сваку тематску проповед. У свакодневној, колоквијалној употреби, може се третирати као синоним за сваку врсту говора.

Конфучије, један од многих научника повезаних са јавним наступом, једном је учио да ако се говор сматра добрим, он ће утицати на животе појединаца без обзира да ли су га слушали директно или не.[2] Његова идеја је била да речи и поступци неког на власти могу утицати на свет.[2]

Сврха јавног говора

уреди

Функција јавног говора у потпуности зависи од тога какав ефекат говорник има на уму када се обраћа одређеној публици. Исти говорник, са истом стратешком намером, може одржати суштински различит говор пред две различите публике. Поента је да се нешто промени, у срцима, умовима или поступцима публике.

Упркос свом називу, јавни говор се често пружа затвореној, ограниченој публици са широко заједничким погледом. Публика могу бити ватрени обожаватељи говорника; могу бити непријатељски расположени (присуствују догађају невољно или из ината); или могу бити случајни странци (равнодушни према говорнику на кутији сапуна на улици). Ипак, ефективни говорници памте да чак и мала публика није једна једина маса са једном тачком гледишта, већ различити појединци.[3]

Убеђивање

уреди

Енглеска реч persuasion (убеђивање) потиче од латинског израза „persuadere“.[4] Главни циљ убедљивог говора је да промени уверења говорникове публике.[4] Примери убедљивог говора могу се наћи у свакој политичкој дебати у којој лидери покушавају да убеде своју публику, било да је то шира јавност или чланови владе.[4]

Интервенција

уреди

Интервентни стил говора је релативно нов метод који је предложио реторички теоретичар по имену Вилијам Р. Браун.[5] Овај стил се врти око чињенице да људи стварају симболично значење за живот и ствари са којима формирамо интеракције.[5] Због тога се симболичко значење свега мења у зависности од начина на који се комуницира.[5] Када се приступи комуникацији са интервентним стилом, схвата се да је комуникација одговорна за сталне промене у друштву, понашању и начину на који се разматра значење објеката, идеологија и свакодневног живота.[5]

Реторика

уреди

Грчка

уреди
 
Беседник, око 100. п. н. е., етрурско-римска бронзана скулптура која приказује Ола Метела (латински: Aulus Metellus), етрушчана који је носио римску тогу док се бавио реториком; статуа има натпис на етрурском алфабету.

Иако постоје докази о обуци јавног говора у старом Египту,[6] први познати рад[7] о беседништву, написан пре више од 2000 година, потиче из античке Грчке. Овај рад је разрађен на принципима извученим из праксе и искуства древних грчких беседника.

Аристотел је био онај који је први забележио о учитељима беседништва да користе коначна правила и моделе. Један од његових кључних увида био је да говорници увек комбинују, у различитом степену, три ствари: расуђивање, акредитиве и емоције, које је назвао Логос, Етос и Патос.[8] Аристотелово дело постало је суштински део образовања у области слободних уметности током средњег века и ренесансе. Класична античка дела која су написали стари Грци приказују начине на које су поучавали и развијали уметност јавног говора пре више хиљада година.

У класичној Грчкој и Риму, реторика је била главна компонента композиције и излагања говора, а обе су биле кључне вештине које су грађани користили у јавном и приватном животу. У старој Грчкој грађани су говорили у своје име, а не да као професионалци, попут савремених адвоката, који говоре уместо њих. Сваки грађанин који је желео да успе на суду, у политици или у друштвеном животу морао је да научи технике јавног говора. Реторичке алате је прво подучавала група наставника реторике званих софисти који су били познати по томе што су учили студенте уз наплату како да ефикасно говоре користећи методе које су развили.

Одвојено од софиста, Сократ, Платон и Аристотел су развили сопствене теорије јавног говора и подучавали овим принципима ученике који су желели да науче вештине реторике. Платон и Аристотел су подучавали ове принципе у школама које су основали, Академији и Лицеју. Иако је Грчка на крају изгубила политички суверенитет, Римљани су готово идентично усвојили грчку културу обуке јавног говора.

Демостен је био познати говорник из Атине. Након што му је отац умро када је имао 7 година, имао је три законска старатеља који су били Афоб, Демофон и Терипид.[9] Његова инспирација за јавно говорење дошла је након што је сазнао да су његови старатељи опљачкали новац његовог оца који је остао за образовање.[10] Први пут је био изложен јавном говору када је по својој тужби морао да говори пред судом.[11] Демостен је након тога почео више да се бави јавним говором и познат је по томе што је забадао каменчиће у уста како усавршио изговору, говорио док трчи како не би изгубио дах док говори и вежбао причање испред огледала како би побољшао своје испоруке.[11] Када је Филип II, владар Македоније, покушао да покори Грке, Демостен је одржао говор под називом Ката Филипоу А.[9] У овом говору он је осталим Грцима говорио о томе зашто се супротставио Филипу II и зашто им је он био претња.[9] Овај говор је био један од првих говора који су били познати као Филипијци.[11] Он је имао и друге говоре познате као Олинтијаци и ови говори заједно са Филипијцима су коришћени да се приволе људе у Атини да се окупе против Филипа II.[11] Демостен је био познат по томе што се залагао за независност.[10]

Референце

уреди
  1. ^ Cicero, Marcus Tullius, Selected Works, Penguin Books Ltd, Great Britain, 1971.
  2. ^ а б Pei-Ling, Lee (октобар 2020). „The Application of Chinese Rhetoric to Public Speaking.”. China Media Research. 16 (4). 
  3. ^ Flintoff, John-Paul (2021). A Modest Book About How To Make An Adequate Speech. Short Books. стр. 52. ISBN 978-1780724560. „An audience is not a single entity, but a group of individuals who differ from one another perhaps as much as they may differ from you. If you forget that, the slip is unlikely to work in your favour.” 
  4. ^ а б в Hassan Sallomi, Azhar (2018-01-01). „A STYLISTIC STUDY OF PERSUASIVE TECHNIQUES IN POLITICAL DISCOURSE”. International Journal of Language Academy (на језику: енглески). 6 (23): 357—365. ISSN 2342-0251. doi:10.18033/ijla.3912. 
  5. ^ а б в г Opt, Susan K. (септембар 2019). „"To Intervene: A Transcending and Reorienting Goal for Public Speaking."”. Atlantic Journal of Communication. 27 (4): 247—259. S2CID 181424112. doi:10.1080/15456870.2019.1613657. 
  6. ^ Womack, Morris M.; Bernstein, Elinor (1990). Speech for Foreign Students. Springfield, IL: C.C. Thomas. стр. 140. ISBN 978-0-398-05699-5. Приступљено 12. 6. 2017. „Some of the earliest written records of training in public speaking may be traced to ancient Egypt. However, the most significant records are found among the ancient Greeks.” 
  7. ^ Murphy, James J. "Demosthenes – greatest Greek orator". Encyclopædia Britannica.
  8. ^ Heinrichs, Jay. (2008). Thank You For Arguing. Penguin. стр. 39. ISBN 978-0593237380. „Aristotle called them logos, ethos and pathos, and so will I, because the meanings of the Greek versions are richer than those of the English versions” 
  9. ^ а б в May, James (2004). „Demosthenes”. Salem Press. Great Lives from History: The Ancient World, Prehistory-476 c.e. Приступљено 12. 12. 2020. 
  10. ^ а б „Demosthenes (Greek orator) | World History: A Comprehensive Reference Set - Credo Reference”. search.credoreference.com. Приступљено 2020-12-13. 
  11. ^ а б в г „Gale Power Search - Document - Demosthenes & Cicero”. go.gale.com. Приступљено 2020-12-13. 

Литература

уреди
  • Шкреб и група аутора Речник књижевних термина, Београд: Бигз, 1986.
  • Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
  • Collins, Philip. "The Art of Speeches and Presentations" (John Wiley & Sons, 2012).
  • Fairlie, Henry. "Oratory in Political Life," History Today (Jan 1960) 10#1 pp 3–13. A survey of political oratory in Great Britain from 1730 to 1960.
  • Flintoff, John-Paul. "A Modest Book About How To Make An Adequate Speech" (Short Books, 2021). excerpt
  • Gold, David, and Catherine L. Hobbs, eds. Rhetoric, History, and Women's Oratorical Education: American Women Learn to Speak (Routledge, 2013).
  • Heinrichs, Jay. "Thank You For Arguing" (Penguin, 2008).
  • Lucas, Stephen E. The Art of Public Speaking (13th ed. McGraw Hill, 2019).
  • Noonan, Peggy. "Simply Speaking" (Regan Books, 1998).
  • Parry-Giles, Shawn J., and J. Michael Hogan, eds. The Handbook of Rhetoric and Public Address (2010) excerpt
  • Sproule, J. Michael. "Inventing public speaking: Rhetoric and the speech book, 1730–1930." Rhetoric & Public Affairs 15.4 (2012): 563–608. excerpt
  • Turner, Kathleen J., Randall Osborn, et al. Public speaking (11th ed. Houghton Mifflin, 2017). excerpt
  • Dale Carnegie · Arthur R. Pell. Public Speaking for Success. 2006
  • Dale Carnegie. Public Speaking and Influencing Men in Business. 2003
  • Dale Carnegie.How to Develop Self-Confidence &Influence People by Public Speaking. New York: Pocket Books,1926
  • Chris Anderson. The Official TED Guide to Public Speaking. Houghton Mifflin Harcourt, Boston, 2016.
  • Aristotle. Rhetoric.
  • Cicero. De Inventione. Latin only.
  •  —. De Oratore. Latin only.
  • Demosthenes. Orations. Greek. English.
  • Cornificius. De Ratione Dicendi. Latin only.
  • Isocrates. Against the Sophists.
  • Henry Peacham. The Garden of Eloquence.
  • Quintilian. Institutio oratoria.
  • Johannes Susenbrotus. Epitome troporum.
  • Thomas Wilson. The Arte of Rhetorique.
  • Ralf van Bühren: Die Werke der Barmherzigkeit in der Kunst des 12.–18. Jahrhunderts. Zum Wandel eines Bildmotivs vor dem Hintergrund neuzeitlicher Rhetorikrezeption (Studien zur Kunstgeschichte, vol. 115), Hildesheim / Zürich / New York: Verlag Georg Olms 1998. ISBN 3-487-10319-2.
  • Bernard K. Duffy and Martin Jacobi: The Politics of Rhetoric: Richard Weaver and the Conservative Tradition (Westport, CT: Greenwood Press, 1993). ISBN 0-313-25713-2.
  • Eugene Garver, Aristotle's Rhetoric: An Art of Character (University of Chicago Press, 1994) ISBN 978-0-226-28425-5.
  • Lisa Jardine, Francis Bacon: Discovery and the Art of Discourse (Cambridge University Press, 1975)
  • Charles U. Larson, Persuasion Reception and Responsibility Twelfth Edition, Wadsworth Cengage Learning (2012)
  • Jacqueline de Romilly, The Great Sophists in Periclean Athens (French orig. 1988; English trans. Clarendon Press/Oxford University Press, 1992).
  • William Safire, Lend Me Your Ears: Great Speeches in History (2004) ISBN 978-0-393-05931-1.
  • Amelie Oksenberg Rorty, Aristotle's Rhetoric Los Angeles, United States of America (1996).
  • Ross, Jill (2013). „The Dazzling Sword of Language: Masculinity and Persuasion in Classical and Medieval Rhetoric”. Ур.: Ross, Jill; Conklin-Akbari, Suzanne. The Ends of the Body: Identity and Community in Medieval Culture (1st изд.). Toronto, Buffalo, and London: University of Toronto Press. стр. 153—174. ISBN 9781442661387. JSTOR 10.3138/9781442661387.11. doi:10.3138/9781442661387. 
  • Andresen, Volker. Speak Well in Public – 10 Steps to Succeed. ISBN 1-4563-1026-7.
  • Connors, Robert, Lisa S. Ede, and Andrea Lunsford, eds. Essays on Classical Rhetoric and Modern Discourse. Festschrift in Honor of Edward P. J. Corbett. Carbondale: Southern Illinois Univ. Press, 1984.
  • Cox, Leonard. The Art or Crafte of Rhetoryke на пројекту Гутенберг.
  • Duffy, Bernard K. and Richard Leeman. eds. American Voices: An Encyclopedia of Contemporary Orators (Westport, CT: Greenwood, 2005). ISBN 0-313-32790-4
  • Garver, Eugene. Aristotle's Rhetoric: On Art of Character. Chicago: University of Chicago Press, 1995. ISBN 978-0-226-28425-5
  • Gunderson, Erik. The Cambridge Companion to Ancient Rhetoric. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2009.
  • Howell, Wilbur Samuel. Eighteenth-Century British Logic and Rhetoric. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press, 1971.
  • Jansinski, James. Sourcebook on Rhetoric. Sage Publications, Inc. 2001.
  • Kennedy, George A. Aristotle, On Rhetoric. Oxford: Oxford University Press, 1991.
  • Kennedy, George A. Classical Rhetoric and its Christian and Secular Tradition from Ancient to Modern Times. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1980.
  • Kuypers, Jim A. ed. Purpose, Practice, and Pedagogy in Rhetorical Criticism (Lanham, MD: Lexington Press, 2014). ISBN 978-0-7391-8018-1
  • Kuypers, Jim A. and Andrew King. Twentieth-Century Roots of Rhetorical Studies (Westport, CT: Praeger, 2001). ISBN 0-275-96420-5
  • MacDonald, Michael, ed. The Oxford Handbook of Rhetorical Studies. Oxford Handbooks. New York: Oxford Univ. Press, 2017.
  • Mateus, Samuel. Introdução à Retórica no Séc. XXI. Covilhã, Livros Labcom, 2018 ISBN 978-989-654-438-6
  • Pernot, Laurent. Rhetoric in Antiquity. Washington, DC: Catholic University of America Press, 2005.
  • Rainolde (or Rainholde), Richard. A booke called the Foundacion of Rhetorike на пројекту Гутенберг.
  • Rorty, Amélie Oksenberg (ed.). Essays on Aristotle's Rhetoric. Berkeley (CA): University of California Press, 1996. ISBN 978-0-520-20228-3
  • Sloane, Thomas O. Encyclopedia of Rhetoric. Oxford: Oxford Univ. Press, 2001.
  • Steel, Catherine. Roman Oratory. Greece & Rome New Surveys in the Classics 36. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press, 2006.
  • Vickers, Brian.In Defence of Rhetoric. Oxford: Clarendon, 1998.
  • Walker, Jeffrey. Rhetoric and Poetics in Antiquity. New York: Oxford Univ. Press, 2000.

Спољашње везе

уреди
 
Беседа на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беседа&oldid=27997234”