Sova
| Sove | |
|---|---|
| |
| Retka „istačkana“ sova, Strix occidentalis caurina | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | Animalia |
| Koljeno: | Chordata |
| Razred: | Aves |
| Red: | Strigiformes Wagler, 1830. |
| Sinonimi | |
|
Strigidae sensu Sibley & Ahlquist | |
Sove ili noćne grabljivice (Strigiformes) su red uglavnom usamljenih ptica grabljivica u koji se ubraja više od 200 vrsta. Love plen uglavnom noću u čemu im pomaže pretežno siva boja i skoro nečujan let. Dele se u dve savremene familije - tipične sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Uglavnom se hrane sitnim sisarima, pticama i insektima, a pojedine vrste se hrane i ribom. Žive na svim kontinentima osim na Antarktiku, velikom delu Grenlanda i pojedinim ostrvima.
Sove karakteriše oštar kljun, već od korena snažno povijen prema dole, i precizan sluh i vid. Visina im je 10–70 cm. Telo im je zbijeno a glava, u poređenju sa drugim pticama, upadljivo velika i okrugla. Imaju upadljiv pernati okvir oko očiju, koji se naziva facijalni disk.
Većina sova su aktivne noću, kada aktivno love plen pod okriljem mraka. Neke sove, međutim, love u sumrak ili u zoru; primer su ritske sove (Asio flammeus).
Sova se pri lovu najčešće oslanja na neopaženost u mraku efekat iznenađenja. Neopaženost stiču uglavnom zahvaljujući boji svog perja, zbog kojeg su pod određenim uslovima skoro nevidljive. Uzrok neopaženosti je i unutrašnja „zastavica“ letnih pera koja je svilenkasta ili vunasta, te im omogućava skoro nečujno letenje. Jedini izuzetak su vrste koje su specijalizovane za lov na ribu i patuljaste sove.
Kada uhvati plen, sova ga rastrgne oštrim kljunom ili kandžama pre nego što ga pojede, osim u slučajevima kada je plen mali pa ga mogu pojesti celog. Nakon toga, sova često povrati nesvarljive ostatke plena (kosti, krljušti, perje itd.).
Jaja sove su obično bela i oblika skoro savršene sfere. Sova polaže od dva do dvanaest jaja, u zavisnosti od vrste, svakih 1-3 dana. Jaja se ne izlegu sva u isto vreme, te razlika u veličini izleglih mladunaca može da bude velika. Sove ne grade gnezda, nego traže sebi prigodno stanište na drvetu, podzemnim tunelima, na zgradama, štalama ili u pećinama.
Najmanja sova je patuljasta sova, teška oko 31 g. Neke pigmejske sove su tek nešto veće. Najveće sove su buljine ili velike ušare i sove vrste Bubo blakistoni, koje mogu doseći dužinu od 76,2 cm, raspon krila od preko 2 m i težinu od skoro 4,5 kg.
Imaju krupne, izbuljene i okrugle oči na prednjoj strani glave koje im omogućavaju da dobro procene udaljenost i brzinu plena. Oči sova su nepokretne, kao i u većine ptica, te moraju da okreću glavu da bi preusmerile pogled. Glavu mogu da okrenu i do 180°, dok se za neke tvrdi da mogu i do 270°[1].
Sove mogu da vide na jako velikim udaljenostima, naročito noću. S druge strane, ne mogu da vide ništa što je bliže od desetak centimetara.
==Sluh Sove
Dok druge ptice imaju, po pravilu, male okrugle slušne otvore, kod sova su ti otvori vertikalno izduženi i gotovo dugi skoro koliko i sama glava. Međutim, slušni otvori im nisu smešteni simetrično - desni je malo iznad levog. Ta asimetrija je od vrste do vrste manje ili više izražena, ali postoji kod svih. Osim toga, mnoge sove imaju upadljiv „veo“ oko očiju od paperjastog venca koji usmerava zvuk prema ušima. Zajedno sa pernatim ušima, taj veo im služi za pokazivanje raspoloženja i često su upadljive boje. Ulogu slušnih školjki igraju kratka i tvrda pera koja su smeštena ispred i iza slušnog otvora i pomažu pri određivanju smera zvuka. Iz istog razloga, sove imaju širu lobanju nego većina ptica. Zbog ove širine, zvuk koji dolazi sa jedne strane do jednog uva, dolazi delić sekunde kasnije do drugog uva, što takođe pomaže u lociranju predajnika zvuka.
Filogenetska pozicija sova je još uvek nerazjašnjena. Na primer, po taksonomiji Sibli-Alkvist, na osnovu hibridizacije DNK-DNK, sove su bliskije familiji pomrakuša i njihovim srodnicima (Caprimulgiformes) nego dnevnim grabljivicama (Falconiformes), što je za posledicu imalo svrstavanje pomrakuša u Strigidae zajedno sa sovama. Novija istraživanja se sa ovim ne slažu, već ukazuju na srodnost redova grabljivica, dok su pomrakuše srodnije čiopama[2]
Postoje 222 vrste sova, koje spadaju u dve familije — tipične sove (Strigidae) i kukuvije (Tytonidae). Postoje fosilni ostaci sova koje ne pripadaju nijednoj od navedenih familija, a koje se od današnjih sova razlikuju manjom ili drugačijom specijalizacijom za lov (poput prizemnih sova, Sophiornithidae). Rod sova Ogygoptynx iz ranog paleocena (pre 50 miliona godina) se može uzeti kao dokaz da su sove postojale kao zasebna linija u vreme izumiranja većine dinosaurusa, što ih čini jednom od najstarijih grupa kopnenih ptica izvan grupe Galloanserae. Navodna „sova iz doba Krede" (Bradycneme) je zapravo dinosaurus nesrodan pticama, verovatno elopteriks (Elopteryx).
Tokom paleogena, dešavalo se širenje reda Strigiformes u ekološke niše već naseljene drugim oblicima ptica. U isto vreme su i savremeni oblici sova razvili svoje morfološke i adaptivne karakteristike. Do ranog neogena, iz ovog reda su preostale samo tipične sove i kukuvije, predstavljene verovatno precima današnjih rodova. Specijacija se desila tek nakon ovog perioda.
Na granici između paleogena i neogena (pre oko 25 miliona godina), kukuvije su bile dominantni tip sova barem u južnoj Evropi i susednim teritorijama Azije. Rasprostranjenje fosilnih i savremenih linija sova ukazuje na to, da je opadanje brojnosti kukuvija na teritoriji Evroazije uzrokovano diferencijacijom i evolucijom glavnih linija (rodova i vrsta) u okviru tipičnih sova. Na području Američkih kontinenata, razlog opadanja brojnosti kukuvija je ekspanzija imigrantnih vrsta tipičnih sova.
- Berruornis (kasni paleocen, Francuska) — bazalni rod ili u okviru familije Sophornithidae
- Palaeoglaux (srednji do kasni eocen zapadne i kontinentalne Evrope) — zasebna familija Palaeoglaucidae, ili u okviru Strigidae
- Palaeobyas (kasni eocen/rani oligocen, Francuska) — Tytonidae ili Sophiornithidae
- Palaeotyto (kasni eocen/rani oligocen, Francuska) — Tytonidae ili Sophiornithidae
- Mioglaux (kasni oligocen ili rani miocen, zapadna i kontinentalna Evropa) — uključuje „Bubo“ poirreiri
- Intutula (rani/srednji i možda kasni miocen, kontinentalna Evropa) — uključuje „Strix/Ninox“ brevis
- Alasio (srednji miocen, Francuska)
- Strigiformes gen. et spp. indet. (rani oligocen, Vajomin, SAD: Olson 1985[3])
- rod Ogygoptynx (srednji/kasni paleocen, Kolorado, SAD)
- rod Eostrix (rani eocen zapadnih i kontinentalnih delova SAD i Engleske, srednji eocen zap. i kon. delova SAD)
- rod Minerva (srednji do kasni eocen zap. delova SAD) — ranije poznat pod nazivom Protostrix, uključuje vrste „Aquila“ ferox, „Aquila“ lydekkeri, i „Bubo“ leptosteus
- rod Sophiornis
_Pfahlhaltung.jpg)
- rod Otus; (ćuk ...); 65 vrsta
- rod Pyrroglaux (sova palau ...)
- rod Gymnoglaux (kubanska vrišteća sova ...)
- rod Ptilopsis (beloglava sova ...); dve vrste
- rod Mimizuku (buljina mindanao ...)
- rod Bubo (buljina ...); ovaj rod uključuje rodove Nyctea, Ketupa (snežna sova ...) i Scotopelia; oko 25 vrsta
- rod Strix (šumska sova ...); oko 15 vrsta
- rod Ciccaba; 4 vrste
- rod Lophostrix
- rod Jubula
- rod Pulsatrix; 3 vrste
- rod Surnia (jastrebača ...)
- rod Glaucidium (mala sova ...); oko 30-35 vrsta
- rod Xenoglaux
- rod Micrathene (patuljaste sove)
- rod Athene (kukumavka ...); 2-4 vrste (u zavisnosti od toga da li su uključeni rodovi Speotyto i Heteroglaux)
- rod Aegolius (gaćasta kukumavka ...); 4 vrste
- rod Ninox australazijske jastrebače; oko 20 vrsta
- rod Uroglaux (papuanska jastrebača ...)
- rod Pseudoscops (jamajčanska sova i verovatno išarana sova)
- rod Asio — (ritska sova, utina ...), 6-7 vrsta
- rod Nesasio — (strašljiva sova)
- rod Mascarenotus (maskarenske sove); 3 vrste; izumrle (oko 1850.)
- rod Sceloglaux; izumrla (oko 1914.)
- rod Grallistrix; 4 vrste (praistorijske)
- rod Ornimegalonyx (karipske goleme sove); 1-2 vrste (praistorijske)
- Strigidae incertae sedis
- „Otus“ wintershofensis — fosilna sova (rani/srednji miocen, Vintershof, Nemačka); možda srodna rodu Ninox (Olson 1985)[3]
- „Strix“ edwardsi — fosilna sova (kasni miocen)
- „Asio“ pygmaeus — fosilna sova (rani pliocen, Odesa, Ukrajina)
- sova sa Ibice, Strigidae gen. et sp. indet.; praistorijska (Sánchez Marco 2004[4])
- rod Tyto — tipične kukuvije, uspravne visoke do 90 cm; oko 15 vrsta i, verovatno, još jedna u skorašnje vreme izumrla vrsta
- rod Phodilus — lučne sove, 1-2 vrste i, verovatno, još jedna u skorašnje vreme izumrla vrsta
- fosilni rodovi
- Nocturnavis (kasni eocen/rani oligocen) — uključuje „Bubo“ incertus
- Necrobyas (kasni eocen/rani oligocen do kasnog miocena) — uključuje „Bubo“ arvernensis i Paratyto
- Selenornis (kasni eocen/rani oligocen) — uključuje „Asio“ henrici
- Prosybris (verovatno rani oligocen do ranog miocena)
U mnogim delovima sveta, sove su povezivane sa smrću i nesrećom, verovatno zbog njihovog noćnog života i karakterističnog hučanja. Međutim, u nekim delovima sveta sove su bile povezivane sa mudrošću i uspehom, često prikazivane kao božiji ljubimci.
|
U Starom Egiptu, lik sove se koristio za označavanje slova „m“. Ovaj hijeroglif je obično bio crtan tako da bi sova izgledala polomljenih nogu „da grabljivica ne bi oživela“[5].
U Keniji, pripadnici plemena Kikuju su verovali da je sova znak smrti i da, ako čovek vidi sovu, neko će umreti.
Među urođenicima američkih kontinenata (npr. u plemenu Hopi u SAD), sove su često bilo nadvijene velom tabua i povezivane sa zlom i veštičarenjem. Poput pera orla, religijsko posedovanje pera sove je regulisano federalnim zakonom.
Civilizacije Asteka i Maja, kao i drugi urođenici Srednje Amerike, su sovu smatrali simbolom smrti i uništenja. Čak, astečki bog smrti, Miktlantekuhtli, je obično prikazivan u obliku sove. Na španskom jeziku postoji izreka „cuando el tecolote canta, el indio se muere“ („kada sova zapeva, Indijanac umre“). Reč „tecolote“ znači „sova“ i koristi se u nekim delovima Meksika, iako je ispravna reč za sovu u španskom jeziku „buho“.
Pripadnici plemena Mohe u starom Peruu su obožavali sovu i često je slikali u umetnosti[6]
U japanskoj kulturi, na sove se gledalo kao na negativne ili pozitivne pojave, u zavisnosti od vrste sove. Ponekad su predstavljale božanske glasnike, dok su tipične i rogate sove predstavljale đavolske simbole.
U indijskoj kulturi, bela sova se smatra ljubimcem Lakšmi, boginje bogatstva, i stoga se smatra vesnikom uspeha. Tu sova, kao simbol mudrosti, predstavlja i sastavni deo grba indijske Vojne akademije. U kolokvijalnoj upotrebi, međutim, taj se simbol često koristi da označi glupost.
U grčkoj mitologiji, sova i, naročito, kukumavka, su obično povezivane sa boginjom Atinom, boginjom pticom, koja se povezivala sa mudrošću, umetnošću i raznim sposobnostima i, posledično, i sove su povezivane sa mudrošću. Nezvanično, sove predstavljaju maskotu Mense.
Rimljani, pored toga što su nasledili grčka verovanja u vezi sa sovama, su ih povezivali i sa smrću. Zbog toga, sova je predstavljala loš znak.
Poput toga, u rumunskoj kulturi, žalosni huk sove je značio predskazanje smrti nekog u blizini. Takvo sujeverje je prouzrokovalo izvesnu uznemirenost kada se sova pojavila u sedištu rumunskog predsednika, u palati Kotroceni.
U Finskoj sova, paradoksalno, predstavlja i znak mudrosti i znak gluposti (verovatno zbog svoje izbuljenosti).
Većina vojnih obaveštajnih službi u svetu ima sovu kao svoju maskotu tj. sova predstavlja znak službe. I Vojnoobaveštajna agencija MO Republike Srbije (VOA) ima za osnovu u svom znaku sovu.
- ↑ OwlPages.com: Owl Eyes and Vision
- ↑ BRADLEY C. LIVEZEY, RICHARD L. ZUSI (2007) Higher-order phylogeny of modern birds (Theropoda, Aves: Neornithes) based on comparative anatomy. II. Analysis and discussion. Zoological Journal of the Linnean Society 149 (1), 1–95. doi:10.1111/j.1096-3642.2006.00293.x
- ↑ 3,0 3,1 Olson, Storrs L. (1985): The fossil record of birds. In: Farner, D.S.; King, J.R. & Parkes, Kenneth C. (eds.): Avian Biology 8: 79-238. Academic Press, New York.
- ↑ Sánchez Marco, Antonio (2004): Avian zoogeographical patterns during the Quaternary in the Mediterranean region and paleoclimatic interpretation. Ardeola 51(1): 91-132. Ceo tekst
- ↑ „Countessian.com”. Arhivirano iz originala na datum 2008-11-22. Pristupljeno 2009-05-16.
- ↑ Muzej Berin, Ketrin i Larco - „Duh starog Perua: blaga iz arheološkog muzeja Rafael Larko Herea“. Njujork: Temz i Hadson, 1997.
- Sve vrste sova sveta (en)
- Veb stranica „Životinjske ranolikosti“ - Sove Arhivirano 2008-09-06 na Wayback Machine-u (en)
- Životinjsko carstvo: Istraživanje sova na Avali Arhivirano 2008-05-17 na Wayback Machine-u