Slobodna trgovina
Slobodna trgovina podrazumeva međunarodnu trgovinu bez intervencija vlasti.
Preciznije, slobodna trgovina znači neometan protok dobara i usluga između država, koristimo je da bismo odredili ekonomsku politiku partija i interesnih grupa koje se zalažu za povećanje ovakvog vida trgovine.
Relativni troškovi, korist i uživaoci koristi slobodne trgovine predmet su akademske rapsrave, rasprave ekonomista, vlada i interesnih grupa.
Slobodna trgovina je koncept u ekonomiji i vlasti koji se odnosi na:
- međunarodnu razmenu dobara bez carinskih tarifa i drugih prepreka (npr. dozvole, kvote i sl.)
- međunarodnu razmenu usluga bez carinskih tarifa i drugih prepreka
- slobodan protok radne snage između država
- slobodan protok kapitala između država
- odustvo mera za kontrolu trgovine (kao što su porezi, subvencije, uredbe i zakoni) koje favorizuju domaće preduzetnike u odnosu na strane.
U zavisnosti od šireg smisla, korištenje termina slobodna trgovina podrazumeva jedan ili više gore navedenih uslova. U skoro svim slučajevima, narušavanje slobodne trgovine rezultat je mera i delatnosti vlasti. Ova ograničenja plod su domaćeg političkog pritiska od strane moćnih korporativnih, ekoloških ili sindikalnih odn. radničkih interesnih grupa.
Sporazumi o slobodnoj trgovini su ključni preduslov za stvaranje carinskih unija ili slobodnih carinskih zona.
Svetska trgovinska organizacija (STO) oformljena je sa ciljem da otvori tržišta, da podstiče međunarodnu trgovinu koncipiranu na lese fer (laissez faire) paradigmi slobodne trgovine. STO podstiče stvaranje i kontroliše sporazume o slobodnoj trgovini i arbitrira u slučaju sporova i kršenja ovih sporazuma. STO definiše "slobodnu trgovinu" kao "ravnopravnu tržišnu utakmicu", što znači da neograničena razmena dobara ne mora uvek da bude i "slobodna". Na primer, ako neka zemlja proizvodi avione, i ako vlada dotira istraživanje i razvoj u toj oblasti ili postavlja olakšice i limitira nabavku delova samo na lokalno tržište, onda to, po definiciji STO, predstavlja narušavanje slobodne trgovine.
Neki ekonomisti, posebno liberalno orijentisani, smatraju da je stav STO o slobodnoj trgovini previše skučen. Oni smatraju da su vladine olakšice zapravo oblik komparativne prednosti te da subvencije u određenoj privrednoj grani koje uvodi jedna država ne treba da budu razlog za ograničenje uvoza od strane druge države.
Oni smatraju da višak vrednosti koji se stvara kod domaćih potrošača uvoznih dobara ima prevagu nad gubitkom koji ostvaruju domaći proizvođači. Niža cena dotiranog uvoznog proizvoda je zapravo neto dobitak domaćih potrošača, a sam izvor ove "komparativne prednosti" nije relevantan (uzmite za primer domaću auto-industriju). Prema tome, zaključuju, bilo kakvo ograničavanje uvoza (čak i "polovnjaka") zapravo šteti domaćem društvu.
Ovakva politika ne nailazi na puno razumevanja u zemljama u razvoju, i to zbog sledećih razloga:
- Proizvođači su mnogo bolje organizovani nego potrošači
- Umetni "hendikep" stranih, subvencionisanih proizvođača deluje manje "fer" lokalnim proizvođačima nego npr. prirodne prednosti (geografski položaj, prirodni resursi, obučenost i sl.)
- Po teoriji igara, trgovinske barijere mogu biti odlična strategija za otvaranje inostranih tržišta domaćim proizvođačima. Po ovom obrascu, trgovinske barijere mogu poslužiti kao pregovarački argument pomoću koga će se, na osnovu reciprociteta, vrebati udeo na inostranom tržištu. Ova strategija donosi korist i potrošačima i proizvođačima zemlje koja je sprovodi.
Sve danas razvijene zemlje koristile su se protekcionizmom dok nisu stekle dovoljno bogatstva koje im je obezbedilo sigurnu korist u slobodnoj trgovini. Deni Rodrik, ekonomista, primetio je da "jedina suštinska povezanost [između trgovinskih barijera i ekonomskog rasta] leži u činjenici da zemlje uklanjaju barijere tek kada steknu bogatstvo". Velika Britanija koristila se protekcionizmom od početka XVIII do sredine XIX veka, Japan i Južna Koreja tek stotinu godina kasnije. Tek kada je osigurala ekonomsku premoć, Velika Britanija je počela da se zalaže za slobodnu trgovinu. SAD su takođe imale velikih problema sa slobodnom trgovinom, i štitile su svoju privredu protekcionizmom, pa čak i carinskim ratom protiv Britanije. Američki predsednik Ulisis Simpson Grant (1869-1877), osvrćući se na britansku politiku slobodne trgovine, izjavio je jednom prilikom,: "Kada, nakon 200 godina, izađemo iz protekcionizma, jedino što ćemo moći ponuditi svetu je - slobodna trgovina".