Велики Иран

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Географски и културолошки, Велики Иран обухваћа териториј иранске висоравни; протеже се од Сирије и Кавказа на сјеверозападу, преко Средишње Азије (Бактрија) и Хиндукуша до ријеке Инд у Пакистану на југоистоку

Велики Иран (перз. ایران بزرگ: Ирāн-е Бозорг или ایران‌زمین: Ирāн-замīн) или Ирански културни континент[1] је назив за подручје којим доминира иранска култура. Оно обухваћа териториј иранске висоравни; од Кавказа на западу до ријеке Инд у данашњем Пакистану на истоку, а твори хисторијски териториј Ирана.

Будући како се ради о културном а не о политичком термину, под „Великим Ираном“ подразумијева се териториј хисторијски насељен иранским народима још од брончаног доба. Назив „Иран“ користи се у географском смислу већ миленијима (види: Терминологија Ирана и Перзије), док се у политичком смислу први пут користи у доба Сасанида (3. вијек). У то доба Иран је био мултинационална држава која је политички обухваћала Малу Азију, но не и подучја источно од двију иранских пустиња. Ситуација пак постаје обрнута у кулутрном смислу, будући како обухваћа и иранске народе на истоку.

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Према Рицхарду Нелсону Фрyеу, Велики Иран обухваћа „већину Кавказа, Афганистана, Пакистана и Средишње Азије, док се културни утјецај протеже и за западну Кину и Индију, те подручја насељена семитским народима“. Фрyе додаје: „Велики Иран подразумијева све земље у којима се говори или се говорило иранским језицима, односно сва подручја гдје су постојале мултинационале иранске државе“[2].

Рицхард Фолтз наводи: „Често се узима како су сви народи Великог Ирана - културолошког појма који се протеже од Мезопотамије и Кавказа до Хорезма, Трансоксијане и Бактрије, те укључује Перзијанце, Медијце, Парте, Согдијанце и остале - били зороастристи у преисламском раздобљу“[3]. Према Грцима, Велики Иран протезао се до ријеке Инд[4].

Хисторичари Ј. П. Маллорy и Доуглас Q. Адамс тврде како се у западном дијелу Великог Ирана у ахеменидско доба говорило сјеверозападним иранским језицима, док се на источном дијелу говорило источним иранским језицима који одговарају Авести[5].

Георге Лане такођер наводи како су Илханиди након распада Монголског Царства постали владари Великог Ирана. Према Јудитх Г. Колбас, Уљаyти је владао овим подручјем између 1304. и 1317. године[6].

Главни извори попут хисторичара Мира Хванда (који проучава тимуридско раздобље) дефинирају „Ираншахер“ (Велики Иран) као подручје између Еуфрата и Аму-Дарје[7].

Традиционално, кроз хисторију па све до данашњег дана, етничка припадност никада није била дефинирајући критериј при одређивању граница Великог Ирана. Рицхард Нелсон Фрyе наводи: „Много пута истицао сам како данашњи народи Средишње Азије, говорили они иранским или туркијским језицима, имају једну културу, једну религију, један сустав друштвених вриједности, те само језик који их разликује.“

Тек у новије доба западна колонијална интервенција увјетовала је етничке тенденције односно етничку подијелу граница у покрајинама Великог Ирана. Патрицк Цлаwсон спомиње како је етнички национализам феномен који се појавио у 19. вијеку[8], те како је Велики Иран одувијек био супер-држава у културном, а не политичком смислу.

У дјелу Нузхат ал-Qолуб (نزهه القلوب), средњевјековни географ Хамдолах Мостоwфи пише:

چند شهر است اندر ایران مرتفع تر از همه
Неки градови Ирана су бољи од осталих,
بهتر و سازنده تر از خوشی آب و هوا
Они имају лијепо и угодно вријеме,
گنجه پر گنج در اران صفاهان در عراق
Богати Гањех оф Арран, и Исфахан једнако тако,
در خراسان مرو و طوس در روم باشد اقسرا
Мерв и Тоус у Хорасану, и Конyа (Аqсара) такођер.

Тхе Цамбридге Хисторy оф Иран води се према географском приступу којег описује као „хисторијски и културни ентитет Великог Ирана“. Оно обухваћа територије Ирана, Афганистана, те кинеске и бивше совјетске Средишње Азије[9]. Детаљнија листа слиједи у наставку овог чланка.

Позадина

[уреди | уреди извор]

На перзијском језику Велики Иран се назива Иранзамин (ایرانزمین) што значи „Иранска земља“. Појам Иранзамин је у митологији наводио као супротност „Земљи Туран“, која се налази у горњем дијелу Средишње Азије[10].

Током предисламског раздобља, Иранци су земљу којом су владали дијелили на два дијела; „Иран“ и „Аниран“. Под Ираном подразумијевале су се све покрајине насељене древним иранским народима, а обухваћале су много веће подручје него данас. Такођер, исти териториј (супротан Анирану) сматра се језгром раног Великог Ирана. Касније су се границе подручја насељених иранским народима мијењале, но њихови језици и култура садржали су доминантни статус у већини дијелова Великог Ирана.

Примјерице, перзијски језик је био водећи језик у Средишњој Азији и на Кавказу све до руске окупације. Средишња Азија се у културном смислу сматра и колијевком модерног перзијског језика. Такођер, према британској влади, перзијски језик је кориштен као главни и у ирачком Курдистану све до британске окупације односно мандата (1918.-1932.)[11].

Бројни фактори узроковали су губитак централноазијских каната: слабљење Перзије у 17. и 18. вијеку, ширење Руског и Британског Царства, Гулистански и Туркменцхаy уговор према којима су Русима препуштени дијелови територија, неочекивана смрт Абаса Мирзе (1823.), убојство перзијског великог везира (Мирза АболQасем Qа'им Маqāм), итд. Због наведених чимбеника многи канати на сјеверу почели су губити наду у перзијску помоћ против руске царске армије[12]. Руске снаге окупирале су обалу Аралског језера (1849.), Ташкент (1864.), Бухару (1867.), Самарканд (1868.), те Хиву и Аму Дарју (1873.).

Цитати Патрицка Цлаwсона (Wасхингтон Институте фор Неар Еаст Полицy):

Многи Иранци сматрају како природне границе њиховог утјецаја прелазе преко граница модерног Ирана. Након свега, Иран је некад био много већи. Португалске снаге заузеле су његове отоке и луке у 16. и 17. вијеку. У 19. вијеку, Руско Царство отело је из техеранских руку данашњу Арменију, Азербајџан, те дијелове Грузије. Основне школе уче о иранским корјенима не само у градовима као што је Баку, већ и у сјевернијим мјестима као што је Дербент у јужној Русији. Перзијски шах престао је са потраживањима дијелова западног Афганистана након англо-иранског рата (1856.-1857.). Тек 1970. године УН-ов конзулат окончао је иранска потраживања за Бахреином, отоком у Перзијском заљеву. У протеклим вјековима, ирански суверенитет протезао се и преко Ирака, па чак и западније. Када западни свијет приговара о иранском мијешању изван својих граница, иранска влада често се оправдава тиме како свој утјецај шири само на подручја која је некад посједовала. Истовремено, ирански губици територија у корист страних сила сматрају се увредом чак и данас.[13]
Данашњи Иран је само остатак оног што је некада био. На врхунцу своје моћи, ирански владари контролирали су Ирак, Афганистан, западни Пакистан, већину Средишње Азије, те Кавказ. Многи Иранци данас сматрају та подручја дијелом иранске утјецајне сфере.[14]
Од ахеменидског периода, Иранци су морали бранити своје географске границе. Ипак, велике планине и пространства Иранске висоравни више нису биле довољне за обрану од руске армије или британске морнарице. Почетком 19. вијека територији Азербајџана, Арменије, Афганистана и већине Грузије били су ирански, но крајем истог вијека изгубљени су као резултат европских војних освајања.[15]

Покрајине

[уреди | уреди извор]

Током средњег вијека териториј Великог Ирана састојао се од два дијела: Перзијског Ирака (западни дио) и Хорасана (источни дио). Црта раздвајања протезала се углавном уз градове Гурган и Дамагхан. Ова раздвојба кориштена је претежито у доба Гхазнавида, Селџука и Тимурида, о чему свједоче дјела Аболфазл Беyхаqија („Тāрīкхи Баïхаqī“), Ал-Гхазалија („Фаза'илул ал-анам мин раса'или хујјат ал-Ислам“), итд. Покрајине Трансоксијана и Хоразмија су углавном укључене у источни дио (Хорасан).

Централна Азија

[уреди | уреди извор]
Карта Герарда Мерцатора из 1595. која приказује подучја Централне Азије

Према Н. Т. Хомаyоуну: „Хорезм је једна од регија Иран-замеена, односно домовина древних Иранаца (Аирyанем Ваејах), према старовјековној књизи Авести“[16]. Модерни учењаци вјерују како је Хорезм оно што древни авестански текстови називају Ариyанех Wаеје или Иран виј[17]. Исти извори наводе како је Ургандј, који је био главним градом древног Хорезма, заправо „Оурва“; осма земља Ахуре Мазде која се спомиње у Вендидаду[18]. Мицхаел Wитзел, истраживач индоевропске хисторије, вјерује како је Иран виј смјештен у данашњем Афганистану[19], односно у сјеверним подручјима старовјековног Хорезма и ширег Хорасана. Други хисторичари попут Елтона L. Даниела са Хавајског свеучилишта тврде да Хорезм највише територијално одговара подручјима која су оригинална домовина авестанским народима[20], док Дехкода наводи како је Хорезм „колијевка аријских племена“. Данашњи Хорезм је подијељен између неколико држава Централне Азије.

Протежући се преко и изван граница Хоразмије, Хорасан је обухваћао подручја Централне Азије од Семнана на истоку, преко сјеверног Афганистана, до подножја Памира (старовјековне планине Имеон). Модерне покрајине као што су Санџан у Туркменистану, те Разави Хорасан, Сјеверни и Јужни Хорасан у Ирану, остаци су древног Хорасана. До 13. вијека и разарајуће Монголско Царство|монголске инвазије на покрајину, Хорасан се сматрао културном метрополом Великог Ирана[21].

Афганистан

[уреди | уреди извор]

Афганистан је био дијелом Великог Хорасана, и некад се поистовјећивао са називом „Хорасан“ (заједно са подручјима око Мерва и Неишабура), што на перзијском језику значи „источна земља“[22].

У Афганистану се налази Балх, у којем су живјели бројни прослављени перзијски књижевници: Руми, Раби'а Балхи, Санāī Гхазнаwи, Јами и Хваџа Абдулах Ансари. Афганистански језик Дари је готово идентичан источном дијалекту перзијског језика. Данас је врло раширен у Афганистану, а некоћ је био једним од службених језика у сасанидском периоду.

Перзијски владар Насрудин-шах изгубио је контролу над Хератом 1857. године када су га заузели Британци. Ипак, многи земљописни појмови и данас носе перзијске називе: Гулистан, Шухада, Бадгис, Мајмана, Кала и Нав, Мургаб, Пули Хумри, Мазар-е Шариф, Банд-е Амир, Пушт-и Кох, Фарјаб, Ајристан, Кара Баг, Јовзџан, Сафид, Нуристан, Дих Бала, Хисарак, Нимруз, Нуристан, Панџшир, Парван, Саманган, Сар-и Пол, Маиданшар, Забул.

زابل به کابل رسید آن زمان
Од Забула он стигаше у Кабул,
گرازان و خندان و دل شادمان
Поносан, радостан и весео.
(Фирдуси - Шахнама)

Таџикистан

[уреди | уреди извор]

Државна химна Таџикистана „Суруди Милли“ говори о перзијско-таџичком идентитету, који је доживио препород након распада СССР-а. Таџички језик је готово идентичан перзијском језику, а већина градова у Таџикистану носи перзијске називе: Душанбе, Исфара (Есфараyен), Рашт, Гарм, Мургхаб, Вахдат, Зарафшан, Шураб, Колијаб, итд.[23]

Туркменистан

[уреди | уреди извор]

Модерни Туркменистан (Ниса) је домовина иранске династије Арсакида који су створили моћну Партску или Арсакидску Монархију. Мерв је постао главним градом калифа Ал-Мамуна (напола Перзијанац) који је премјестио метрополу у подручје слабијег арапског утјецаја. Име туркменистански града Есхгх Абада вуче корјене од перзијског назива Асхк Абад (дословно: „Асхков град“, према поглавару династије Арсакида). Туркменистан је заједно са данашњим Ираном, Афганистаном и Узбекистаном некоћ био дијелом Аирyанем Ваејаха („простор аријских народа“ према Авести).

Узбекистан

[уреди | уреди извор]

У данашњем Узбекистану налазе се многи чувени градови као што су Афрасиаб, Бухара, Самарканд, Шахрисабз, Андијан, Хиве, Навā'и, Ширин, Термез и Зарафшан. Бројни учењаци тврде како су наведени градови колијевка модерног перзијског језика. Иранска династија Саманида која је тврдила како вуче поријекло од Сасанида у Узбекистану је имала главни град.

ای بخارا شاد باش و دیر زی
Ој Бухара! Радосна буди и дуго живи!
شاه زی تو میهمان آید همی
Твој краљ ти долази на обред.
(Рудаки)

Западна Кина

[уреди | уреди извор]

Аутономна покрајина Тасхкурган-Таџик на крајњем западу Кине уточиште је перзијске мањине и њихове културе[24]. Осим наведене покрајине, Ирански културни континент обухваћа и Касхгар, Yарканд, Хотан и Турфан који су уско везани уз иранску хисторију[25].

Курдистан

[уреди | уреди извор]

Курдистан је културно и хисторијски дио Великог Ирана преко 2500 година. Курди говоре сјеверозападним иранским језиком познатим као курдски језик, те чине већину популације у регији која такођер садржи арапску, арменску, ајсорску, азерску, жидовску, осетску те туркијске мањине. Већина становника регије су муслимани, док постоји и значајан број јазида, јарсана, алевита, кршћана, курдских Јевреја, мандаиста и зороастриста.

Западни Пакистан

[уреди | уреди извор]

Западне покрајине модерног Пакистана као што су Сјеверозападна гранична провинција и Балуџистан насељене су углавном иранским народима Паштуна и Балуџа који чине већину локалне популације. Паштуни и Балуџи чине најисточнија иранска племена, односно подручје на којем живе чини гранични дио Иранске висоравни на истоку.

Кавказ

[уреди | уреди извор]

Подручја сјеверног Кавказа као што су Дагестан, Чеченија, Сјеверна Осетија, Кабардско-Балкарска и бројна друга била су дијелом Ирана све док их у 18. и 19. вијеку није присвојило Руско Царство. Снажан утјецај перзијске културе може се осјетити чак и до Татарстана у средишњој Русији. Примјери иранске архитектуре у многим кавкашким подручјима попут сасанидске тврђаве у Дербенту свједоче о великој стратешкој важности за Перзијанце који су доминирали регијом до доласка Руса. Унаточ двовјековној руској доминацији, у великом дијелу Кавказа задржани су бројни примјери иранске традиције као што је прослава Новруза (иранске нове године)[26].

Јужни Кавказ

[уреди | уреди извор]

Према Гулистанском уговору, Иран се обавезао Руском Царству предати сва подручја јужног Кавказа, што укључује канате Баку, Ширван, Карабах, Гања, Шаки, Qуба, те дијелове Талиша. Дербент (Дарбанд) је такођер предан у руке Русима. Наведени канати чине дијелове модерног Азербајџана. Само 15 године касније, према Туркменцхаy уговору Иран је био присиљен предати и Нахичеван те дијелове Мугхана и Еривана, који су данас саставни дио Азербајџана и Арменије. Бројна подручја и насеља у овој регији и данас носе перзијске називе, односно имена која вуку корјене из иранских језика.

Арменија

[уреди | уреди извор]

Арменија је била покрајина бројних иранских империјалних држава још од ахеменидског периода, због чега је вјековима била под изравним утјецајем перзијске културе. Хисторијски, насељена је иранским народима који су се мијешали са кавкаским народима. Због бројних политичких превирања између Перзијанаца и Римљана односно Бизанта, Арменија је постала друштво испреплетених локалних култура, иранских социјалних и политичких структура, те хеленистичке и кршћанске традиције[27][28]. Због снажног утјецаја Запада и Русије, Арменија је унаточ вјековној неовисности асимилирала бројне стране културе, укључујући европску и либанонску[29].

Модерни Иран и данас има релативно велику арменску мањину која броји 300.000 људи, која је оставила трага у иранској хисторији (нпр. Јепрем-хан).

Нахичеван

[уреди | уреди извор]

Током раног старог вијека Нарсех од Перзије подигао је фортификације у покрајини Нахичеван. Касније су многи перзијски књижевници и интелектуалци из каџарског периода боравили на овом подручју, које је почетком 19. вијека припало Руском Царству.

که تا جایگه یافتی نخچوان
Ој Нахичеван, штујем твоја достигнућа,
بدین شاه شد بخت پیرت جوان
Са овим краљем сретан ћеш остати.
(Низами)

Грузија

[уреди | уреди извор]
Принц Мухамед Беик од Грузије (1620.), насликао 1620. Реза Абаси; данас у берлинском музеју Фüр Исламисцхе Кунст

Грузија или „Горјестан“ била је перзијска покрајина у сасанидском периоду, односно од владавине Хормизда IV. Тијеком сафавидског раздобља, Грузија је постала јако културно повезана са Ираном; перзијски језик постао је службеним језиком у Грузији током владавине Шаха Тахмасба и Алах Верди-хана, који је припадао грузијској елити у сафавидској влади, те по којем је назван и споменик 33 пол у Исфахану. Ирански премијер Амин ал-Султан имао је оца Грузијца[30]. Грузија је поново била једна од перзијских провинција од 1629. све до 1762. године када је припајају Руси.

Проирански је посебно био настројен јужни дио Грузије, док се њен сјеверни дио ослањао на руску помоћ са сјевера. На град Тефлис (груз. Тбилиси) Перзијанци су оставили снажан културни утјецај, а град је својевремено био и привремена резиденција каџарских насљедника принца Абаса Мирзе.

Напосљетку, Перзија више није могла парирати Русима у Грузији, па се службено одрекла грузијског територија према Гулистанском и Туркменцхаy уговору. Према наведеним споразумима, Иран се у корист Русије одрекао свих градова и села у Грузији, што укључује и регије уз црноморску обалу као што су Мегрелија, Абхазија, Имеретија, анд Гурија.

За опширнију расправу о овој теми погледајте: Горјестан Архивирано 2007-03-12 на Wаyбацк Мацхине-у.

Ирак

[уреди | уреди извор]

Ирак је био провинција бројних иранских монархија од ахеменидског периода, због чега је био под снажним утјецајем перзијске културе. Мезопотамски град Бабилон је био један од најважнијих градова Ахеменидске Монархије, док је и оближњи Ктезифонт био један од главних градова Сасанидске Монархије. Данас постоје бројни ирачки градови и провинције које носе перзијска имена, попут Ал-Анбара или Багдада. Остали примјери су Нокрад (арап. Ал-Хадитха), Суристан (Куфа), Шахрбан (Миqдадиyа), Арвандруд (Шат Ал-Араб) и Ашеб (Имадиyyа)[31].

Патрицк Цлаwсон тврди:

„Арапски националисти покушавају проширити садашњост у прошлост, но то је искривљавање стварности. Ирански териториј је некоћ обухваћао териториј данашњег Ирака. Први сасанидски главни град био је Ктезифонт, 33 км југоисточно од Багдада.“[32]

Чак и након арабизације Ирака током исламских освајања у 7. вијеку, перзијски утјецај задржао се још вјековима касније. Примјерице, славни перзијски шијитски клерици сахрањени су у Наџафу и Карбали. Напосљетку, подручје Ирака у 17. вијека губи перзијска династија Сафавида у корист Османског Царства.

Међународни споразуми

[уреди | уреди извор]

Везе

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ „Термин који користи Енциклопедија Ираница”. Архивирано из оригинала на датум 2006-05-09. Приступљено 2010-10-23. 
  2. ↑ Рицхард Нелсон Фрyе: „Велики Иран“ (Греатер Иран), XI.
  3. ↑ Рицхард Фолтз: „Религије Пута свиле: Копнени промет и културна размјена од антике до 15. вијека“ (Религионс оф тхе Силк Роад: Оверланд Траде анд Цултурал Еxцханге фром Антиqуитy то тхе Фифтеентх Центурy), издавач: Палграве Мацмиллан, 2000., стр. 27.
  4. ↑ Ј. M. Цоок: „Успон Ахеменида и оснивање њиховог царства“ (Тхе Рисе оф тхе Ацхаеменидс анд Естаблисхмент оф Тхеир Емпире), Илyа Герсхевитцх, Wиллиам Баyне Фисхер, Ј. А. Боyле - Цамбридге Хисторy оф Иран, 2. свезак, стр. 250.
  5. ↑ Ј. П. Маллорy и Доуглас Q. Адамс: „Енциклопедија индоевропске културе“ (Енцyцлопедиа оф Индо-Еуропеан цултуре), Лондон и Цхицаго, издавач: Фитзроy-Деарборн, 1997., стр. 307.
  6. ↑ Јудитх Г. Колбас: „Монголи у Ирану“ (Тхе Монголс ин Иран), стр. 399., цитат: „Уљаyту, владар Великог Ирана од 1304. до 1317.“
  7. ↑ Мир Хванд: Тāрīх-и раwз̤ат ал-ṣафā, Техеран, 1959.
  8. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005., стр. 23.
  9. ↑ Тхе Цамбридге Хисторy оф Иран: „Селеукидско, партско и сасанидско раздобље“ (Тхе Селеуцид, Партхиан анд Сасаниан Периодс), Ехсан Yарсхатер, 3. свезак, провјерио: Рицхард Н. Фрyе, Интернатионал Јоурнал оф Миддле Еаст Студиес, 21. свезак, 1989., стр. 415.
  10. ↑ Дехкода: „Дехкодин рјечник“ - Туран
  11. ↑ Ираq полицy (цогсци.ед.ац.ук), 1999.
  12. ↑ Н. Т. Хомаyоун: „Харазм: Што ја знам о Ирану?“ (Харазм: Wхат до I кноw абоут Иран?), 2004., стр. 78.
  13. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005., стр. 9.-10.
  14. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005., стр. 30.
  15. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005., стр. 31.-32.
  16. ↑ Н. Т. Хомаyоун: „Харазм: Што ја знам о Ирану?“ (Харазм: Wхат до I кноw абоут Иран?), 2004., стр. 111.
  17. ↑ Бахрам Фарахвосхи: Ирановицх, издавач: Техран Университy Пресс, 1991., стр. 8.
  18. ↑ Муса Јаван: „Друштвена хисторија древног Ирана“ (Тарикх-и Ијтима'и Иран-и Бастан), 1961., стр. 24.
  19. ↑ Мицхаел Wитзел: Арyан Хоме, Харвард (ПДФ формат)
  20. ↑ Е. Даниел: „Хисторија Ирана“ (Тхе Хисторy оф Иран), 2001., стр. 28.
  21. ↑ Ј. Лорентз: „Хисторијски рјечник Ирана“ (Хисторицал Дицтионарy оф Иран), 1995.
  22. ↑ Дехкхода: „Дехкходин рјечник“, издавач: Техран Университy Пресс, стр. 8457.
  23. ↑ „Енциклопедија Ираница: Кулаб”. Архивирано из оригинала на датум 2009-01-29. Приступљено 2010-10-23. 
  24. ↑ Енциклопедија Ираница: „Перзијска насеља у југоисточној Кини“ (Персиан сеттлементс ин соутхwестерн Цхина), стр. 443.
  25. ↑ Замир Са'доллах Задех: „Перзијски језик у покрајини Xињианг“ (Персиан лангуаге ин Xињианг), уредник: Хамид Yаздан Параст
  26. ↑ Енциклопедија Ираница: „Кавкашки Иран“, стр. 84.-96.
  27. ↑ „Перзијанци у Арменији (енциклопедија Ираница)”. Архивирано из оригинала на датум 2009-01-29. Приступљено 2010-10-23. 
  28. ↑ Перзијска Арменија
  29. ↑ „Арменци у Ирану (Иран Цхамбер)”. Архивирано из оригинала на датум 2006-06-15. Приступљено 2010-10-23. 
  30. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005., стр. 168.
  31. ↑ M. Мохаммади Малаyери: Дел-е Ирансхахр, 2. свезак, Техеран, 1996.
  32. ↑ Патрицк Цлаwсон: „Вјечни Иран“ (Етернал Иран), издавач: Палграве Мацмиллан, 2005.

Литература

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Енглески језик
Перзијски језик
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Veliki_Iran&oldid=41844398”